Архитекте који су обележили почетак изградње модерног Новог Сада – Паризо и Шретер

„Свесрдно прихваћени , руски архитекти су утиснули печат сопственог градитељства многим српским градовима и селима. Заједно са нашим неимарима обновили су и изградили ратом опустошену земљу”, наводи историчар архитектуре Александар Кадијевић, у својој књизи „Допринос руских неимара-емиграната српској архитектури између два рата”.

културе.рс • 9. новембар 2023.

фото: културе.рс

Међу градитељима који су деловали у Југославији између два рата, у коју су стигли као избеглице након Октобарске револуције и грађанског рата у Русији, у највећем броју на територију Србије и Војводине, било је и око 150 значајних архитеката.

Почетни импулс градитељству у Новом Саду, у којем се након завршетка Великог рата  мање зидало а више поправљало, дали су двојица руских архитеката – Константин Петрович Паризо де ла Валет и Георгије Николајевич Шретер.

Тих година је поред њих двојице у Градској грађевинској дирекцији радило више инжењера и техничара из редова руске емиграције.

Саму зграду Дирекције, која данас припада Електротехничкој школи, пројектовали су Паризо и Шретер у неокласицистичком стилу, где је систем украса и симетрије спроведен до краја.

Према пројекту Георгија Шретера, а вероватно у сарадњи са Паризом, по угледу на санктпетрсбуршко монументално здање Сената и Синода (Врховни касациони суд), изграђена је зграда Дома народног здравља, као прва јавна зграда након ослобођења, на тек пробијеном булевару Краљице Марије.

Ова  репрезентативна двоспратна угаона зграда, пример зрелог академизма, конципирана прагматично и функционално изнутра, са својом масивном колонадом и фасадним украсима класичног укуса и распореда, има одлике монументалности, што је врло необично за зграде овакве намене. 

Зграда, за 100 година откако је направљена, није мењала ни свој изглед ни своју намену.

Изградњом Дома народног здравља започета је изградња до тада неизграђеног дела града, познатог под називом Мали Лиман, што на грчком значи језера или баре, и свакако је у потпуности одговарало изгледу тог простора.

Дом здравља, фото: културе.рс

Дом здравља, фото: културе.рс

Дом здравља, фото: културе.рс

Старе фотографије Новог Сада

За санацију и регулацију овог простора направљени су планови још 1910. године а израдио их је Силард Зјелински, будимпештански инжењер, ректор тамошњег Техничког факултета.

Био је то први стручно урађен регулациони план Новог Сада. тј. једног његовог дела од оснивања града. 

Тим планом предвиђен је друмски мост, и широка улица према постојећем центру града. 

Непосредно по силаску с моста уцртан је парк а дуж булевара с обе стране вишеспратне зграде.

Препрека да се започне са реализацијом овог плана представљало је постојање мостобрана који је за потребе заштите Петроварадинске тврђаве изграђен још 1694. године, а око којег се у пречнику од пола километра није смело ништа градити без одобрења војних власти.

Из тих разлога једва је добијена, око 1900. године, дозвола за изградњу зграде Суда, данашње зграде Музеја Војводине, на тадашњој Променади, изграђеној по пројекту будимпештанског архитекте Ђуле Вагнера.

Тек  децембра 1921. године  потписан је уговор, нових војних власти Краљевине СХС и града, о уступању мостобрана Новом Саду. 

Већ наредне године  почиње највећи грађевинско-комунални подухват у историји града, значајан из два разлога – решава се питање земљишта које је са својим барама и ритовима било непрекидни извор заразе и град коначно креће да се шири према Дунаву.

фото: Старе фотографије Новог Сада / facebook.com

Срушен је мостобран, али је том приликом уклоњена црквица Св. Непомука, заштитника лађара, чији је мобилијар премештен у новоизграђену цркву на Телепу али је, по некима направљена грешка када је срушена „Новосадска” барокна капија, с петроварадинске стране, која није била на сметњи и представљала је сведочанство прошлих времена.

У наредних неколико година, извађено је око милион кубних метара песка и њиме су насути ниски терени Малог Лимана. 

Некако у исто време када је била започета изградња Дома народног здравља почела је изградња друмског моста. 

Мост је завршен и пуштен у саобраћај 1928. године и добио је име тада рођеног Краљевића Томислава.

Што се тиче уређења простора данашњег Дунавског парка оно је започето нешто раније, а ту одлуку донео је Магистрат града Новог Сада, и радови су започети још почетком 20. века.

На овом месту налазило се прилично дубоко Јелисаветино језеро на којем су се возили чамцима и пецали рибу. 

На најнижој коти остало је мало језеро које и данас постоји, на чијем је острвцу засађена жалосна врба, која је ту стајала све до ове године, у знак сећања на у атентату настрадалу царицу Јелисавету.

Уређење овог парка ишло је у етапама, па је тако прво уређен део према новоизграђеној згради Суда. 

У тој фази постављена је фонтана са скулптуром вајара Ђоке Јовановића „Нимфа”, а следећа етапа уређења почела је  са изградњом Дома народног здравља и тиме се уредио део парка око ове зграде. 

Седење на клупама у овом парку се наплаћивало и стајало је два динара.

На булевару се интензивно градило све до 1940, закључно са изградњом Бановине. 

Већина ових зграда је и данас пример квалитетне градње у сваком смислу, а управо Бановина и зграда Радничког дома које су изграђене по замисли архитекте Драгише Брашована, уз здања Трговачке омладине и Црвеног крста архитекте Ђорђа Табаковића, представљају идентитет града.

Култивизацијом овог дела града, изградњом Булевара Краљице Марије и наставком изградње околног простора, Нови Сад је добио први савремени и модеран кварт.

Ипак почетак динамичне изградње Новог Сада, у тим првим годинама након ослобођења и уједињења везујемо за прве школоване градитеље на овом простору, Константина Петровича Париза и Георгија Николајевича Шретера, који су са својим невеликим бројем изграђених јавних објеката, донели  нешто ново и унели  мало сјаја петроградског  академизма и еклектицизма, у архитектуру овог града.

Георгије Шретер, рођен у Одеси 1888. године, пореклом балтички немац, био је рођак познатог петроградског архитекте, академика и професора архитектуре, Виктора Александровича Шретера. 

Дипломирао је на Институту за цивилно инжењерство Цара Николаја I, где је стекао титулу независног архитекте.

Официрски дом, фото: културе.рс

Официрски дом, фото: културе.рс

Официрски дом, фото: културе.рс

Његов једанаест година старији колега, дипломац истог Института, Константин Петрович Паризо де ла Валет, рођен је у Николајеву у Херсонској области, у племићкој породици која води порекло из јужне Француске. 

Константинов предак Алесандар емигрирао је у Русију у време Француске револуције. 

Богату породичну официрску традицију прекинуо је Константин Паризо али је његову успешну каријеру архитекте прекинула Октобарска револуција и грађански рат. 

Он је пред само избијање рата постављен за главног архитекту – урбанисту Јекатаринско –  славске губерније.

Учествовао је у Великом рату, борећи се у Галицији и Румунији а након Револуције у редовима „Белих”. 

Са многобројним руским избеглицама успео је 1920. године да из Одесе напусти тада већ Совјетску Русију и долази у Краљевину СХС. 

Краљевина СХС,   је једина европска земља која је прихват „Белих” избеглица решила на државном и правном нивоу, захваљујући не само саосећању према словенској браћи, већ и осећају моралне обавезе Краља Александра Карађорђевића, према Русији, која је  пружила политичку, економску и војну помоћ Србији у Првом светском рату. 

Само недељу дана након Аустроугарског ултиматума Србији, и апелу принца Александра упућеном руском Императору Николају II, Русија је Аустроугарској објавила рат.

фото: културе.рс

У Новом Саду, Паризо као и Шретер, задржали су се свега пар година и већ средином тридесетих  више их не налазимо на градитељској сцени  града.

Прве куће које је Паризо прoјективао, биле су две породичне куће у Сарејевској улици за трговачку породицу Ђукић а годину дана касније и кућа у Теслиној улици.

На овој атрактивној локацији у близини Јодне бање подигнута је породична кућа на којој се може приметити тенденција руских академских неокласицистичких архитеката да се чак и када је у питању мали пројекат, примењују монументални архитектонски елементи, као што се на овој кући може видети, два јонска стуба спојена луком са балконом, као да се ради о некој много већој јавној згради а не породичној кући.

Такође за породицу Ђукић, Шретер и Паризо, подижу једну од првих послератних зграда за колективно становање, у улици Лазе Телечког. 

У непосредној околини Милетићеве улице подигните су две стамбене зграде богатије структуре и фасадног украса, вероватно под утицајем поручиоца, што за ову двојицу архитеката није била никаква новина. 

Искуство да се гради у договору са наручиоцима, обојица су већ увелико стекли радећи осим у Санкт Петерсбургу, на Криму, где су пројектовали хотеле и виле у договору са наручиоцима. 

Пројекат Официрског дома потписује Шретер али се претпоставља да је у питању њихово заједничко дело. 

Овај објекат, са своја два реда стубова и балконом, богатијом структуром и наглашеном улазном партијом, леп је пример руског класицистичког стила. 

фото: културе.рс

фото: културе.рс

Сви ови објекти замишљени су и пројектовани за оно време са крајње искоришћеним капацитетима и они и данас служе својим првобитним наменама.

Георгије Шретер, је средином тридесетих година вероватно отишао у Београд, а пред крај рата склањајући се испред Црвене армије, као и многи његови земљаци, напустио је  Југославију. 

Живот је наставио у главном граду Чилеа, Сантијагу где је и умро 1976. године. 

Мада изгледа да није имао лиценцу за самостални рад наставио је да се бави пројектовањем – наводно, у Сантијагу постоје неколико административних зграда које подсећају на Официрски дом.

Из Новог Сада, Константин Паризо, отишао је најпре у Италију а потом у Француску, прво у Париз а након тога у Кан, где је умро 1940. године. 

Све мање се бавио пројектовањем, али је и тамо као градитељ оставио трага у пројектовању и подизању Руског дома у насељу Сент-Женевјев де Боа, на рубу Париза. 

Руске избеглице, које су живеле и стварале између два рата у Југославији, дали су огроман допринос области уметности, медицине, просвете и науке. 

По својој природи, стваралаштво архитеката остало је највидљивије и најупечатљивије. 

Мада се руска колонија углавном распршила даље по свету, првенствено су њихова архитектонска дела остала да сведоче о њиховом присуству и великом доприносу овој земљи.

погледајте још

#архитектура #Георгије Николајевич Шретер #Константин Петрович Паризо де ла Валет #Нови Сад

сећања >

најновије >

Нада Савковић

филолог

Питање језика је изузетно важно, јер је језик основно оруђе културе сваког народа: родно место нашег бића. Појмовни свет једног народа одражава се у језику. Када смо у свом језику, ми смо у свом завичају. Зато је важно утицати на свест о важности очувања матерњег језика као предуслова за очување аутентичности нације.

Владимир Бајић

”Градитељи Новог Сада”

”Морамо водити рачуна о томе да се у што већој мери подсећамо на то шта је некада било, шта су важни историјски догађаји, ко су наши преци и како су они живели. То је суштинско проучавање друштва из ког произилазе резултати који нам могу указати на то којим путем треба да идемо да бисмо били бољи људи и чланови нашег друштва”.

теме >

Свечано отворена Спомен-збирка Павла Бељанског: ”Филантропија као врхунски чин патриотизма”

18. јун 2024.

мишљења >

најчитаније >

студенти >

Изложбе студената завршне године Академије уметности 

18. јун 2024.

сећања >

„Реч реформа, у Србији беше само она реч којој значење нико није дубље осећао, а мало ко ју је и разумевао”: Стерија, писац и реформатор који је био испред свог времена

1. јун 2024.

имате вест?
пишите нам!