Бранко Радичевић је написао неке од најлепших песама, али је његов живот био потпуна супротност

Бранко Радичевић је на један посебан начин волео живот, и баш због тога, те претеране животне радости, живот га је изневерио. Посебно место у тој љубави заузели су Сремски Карловци и Мина Караџић.

културе.рс • 6. мај 2024.

фото: Википедија

Иако се није родио у Сремским Карловцима и није на крштењу добио име Бранко, успомена на њега и његово име, везана је за ову варош поред које се на Стражилову налази место његовог вечног починка.

Бранко је рођен у Славонском Броду, пре 200 година, марта 1824. године, и на крштењу је добио име Алексије, које је превео са Грчког тек када је отишао на студије у Беч. 

Још као дете остао је без мајке и сестре, десетак година касније остао је и без млађег брата и туберкулоза која је косила његову породицу однела је и њега у двадесетдеветој години.

Надживео их је отац Теодор, који је своју љубав према књигама,  Вуково дело  и народни језик, пренео на своје синове.

фото: SkyscraperCity Forum

У Сремским Карловцима

Како му се отац, царински службеник, због посла често селио, Бранко је само прве четири године провео у Славонском Броду. Школовање је започео у Земуну, прво у српској а потом у немачкој школи, након чега одлази у Сремске Карловце где је завршио шест разреда гимназије.

Најлепше успомене његовог живота везане су за ово место, не толико ђачке дане у Карловачкој гимназији колико на саме Карловце.

Сремски Карловци били су лепа, богата и господствена варош, богатих виноградара и трговаца. Са своје три православне цркве и једном католичком, јер православних је и било три пута више, седиштем српских митрополита, својом гимназијом, богословским семинаром, благодјејањима за сиромашне ђаке, Карловци су били центар црквено-народних послова и престижних школа.

Декретом Марије Терезије, средином 18. века, Карловци постају слободна војничка варош. Захваљујући томе, залагањем  митрополита Стефана Стратимировића и галантним новчаним прилогом трговца Димитрија Анастасијевића Сабова основана је Карловачка гимназија 1791. године.

Бити ђак Карловачке гимназије било је и ствар престижа. Добрих професора није мањкало али је настава која се одвијала на немачком и латинском, готово без уџбеника где су се наизуст училе испредаване лекције изискивала је велике напоре.

Нису крути и заморни школски дани имали пресудан утицај на формирање Бранка, као човека и као песника, већ сам живот у доба одрастања у живописним и пуним живота Сремским Карловцима.

Сећање на те најбезбрижније и најиспуњеније дане живота које су му Карловци дали постало је његово суштинско песничко надахнуће.

фото: Википедија

Беч и немецка права”

У Беч је Бранко 1843. године стигао на студије  права, након две завршне године гимназије у Темишвару. 

Темишвар у ком се његов отац нашао са службом спрам Карловаца за Бранка је био само досадан, прашњав, равничарски град у којем је провео две, не баш живахне године. Ипак у Темишвару испевао је своју прву песму „ Девојка на студенцу“.

Осим сведочанстава са одличним успехом, доброг знања немачког донео је Бранко у Беч и свој ведар дух, таленат и песничку амбицију.

Као и многи студенти и слободомислећи виђенији људи тога доба и он се обрео у друштву које се окупљало око Вука Караџића. 

Иако је тек тада упознао Вука, са његовом реформом језика сусрео се још раније. Као ђак четвртог разреда  Карловачке гимназије, Бранко је један латински текст уместо на немачки превео на српски језик Вуковим правописом. 

Све је тада њему било претежније  од  „немецког права” и он већ након шест месеци по доласку у Беч пише оцу:

„Драги татице… учење ме права баш незадовољним чини, кад помислим још три године згрозим се.”

И поред тешког живота, практично у немаштини по мемљивим собичцима Бечког предграђа, Бранко је свесрдно поред Ђуре Даничића помагао Вуку при састављању Речника и испевао своје најлепше песме.

Након четири године је изашла његова прва збирка песама.

фото: културе.рс

Тријумф народног језика

Година 1847, када се у Бечу појавила прва збирка Радичевићевих песама, под једноставним називом „Песме“, посвећена српској омладини, била је година тријумфа народног језика употребљеног у књижевности. 

Те исте године појавио се Његошев „Горски вјенац“, Вуков превод „Новог завјета“ и „Рат за српски језик и правопис“  Ђуре Даничића.

Пре изласка прве збирке песама Бранко ништа није објављивао по часописима и листовима, што је било уобичајено. 

Није он био усамљени песник у свом времену. Њих око стотинак у тој деценији писало је и објављивало своје песме. Сви они бавили су се истим темама али недостајало је том стваралаштву праве индивидуалности и оригиналности, и мало њих оставило је трајни траг иза себе.

У збирци „Песме“ налазиле су се лирске песме, баладе, поеме и сатире, написане  народним језиком, чиме је Бранко показао да се и народним језиком могу исказати најтананија осећања.

Ако је Вук помогао Бранку да постане народни песник, и његове песме значиле су велику подршку Вуковој борби за народни језик.

Песме су изазвале бурну реакцију, од дивљења и подршке до бездушних напада и критике. У Београду је збирка одмах забрањена и није познато са сигурношћу докле је ова забрана трајала.

На мети критика био је и садржај али и језик којим су написане. Међу оне који су оштро напали Радичевића били су Јован Стерија Поповић али и млади Светозар  Милетић.

Ђура Даничић је у свом приказу књиге објављеног у  листу „Подунавке“ написао да ће се 1847.година тек спомињати и да нико као Радичевић да тада није певао на језику чистом као суза.

Јован Ђорђевић одговорио је Милетићу и Стерији:

„Ви нисте разумели племениту резигнацију песника, који упркос свим халама и мракоборцима, свим мржњама и гоњењима, изложен за истину, слободу и правду, у крваву је борбу ступио.”

фото: ГМС

Неостварена љубав

Мина Караџић није била само ћерка славног оца, већ талентована, образована и лепа, звезда бечког друштвеног живота и инспирација и недостижна љубав многим уметницима тог времена.

Говорила је неколико језика, музички образована, посветила се писању, превођењу и сликарству. Жеља да сликарство усаврши у Паризу није јој се испунила јер стипендију, која јој је са великом извешношћу обећана, није добила.

У њеном споменару, који се чува у Српској академији наука и уметности, уписали су се многе значајне културне и политичке личности углавном Вукових присталица и пријатеља попут историчара Леополда Ранкеа,  Његоша, кнеза Михајла али и патијарха Рајачића. Међу њима нашао се и Бранко Радичевић са песмом посвећеној Мини.

Песма „Певам дању, певам ноћу” сигурно је једна од његових најлепших песама, коју је млади Бранко посветио не Мини као Вуковој ћерки, већ  Мини у коју је био заљубљен. Није ова љубав око које су исплетене многе приче, била неузвраћена али је била неостварљива.

Испречила се ту не само Бранкова болест већ и сиромаштво а Вук није имао намеру да своју лепу кћер да за сиромашног песника.

Раскинута је и Минина веридба руским племићем, доктором медицине Флором Огњевим након сазнања да породица баш и није материјално стабилна.

Мина се удала пет година након Бранкове смрти, за сиромашног професора књижевности на Београдском лицеју Алексу Вукомановића, који је умро након годину и по дана брака.

Са сином који је имао три месеца вратила  се у Беч, где је до краја свог живота помагала оцу  а након његове смрти наставила да се брине о његовој заоставштини и издаје његова дела.

Након смрти родитеља, остала је и без брата Димитрија и сина Јанка. 

погледајте још

Четврт века тишине

Након избијања револуције 1848. године Бранко одлази у Земун. Ни у овим револуционарним данима његово перо не мирује. Он је врло отворено исказао своје мишљење о догађајима и људима  али и свом разочарењу и изневереним политичким надама. Као што је славио војводу Книћанина тако је најстрашнијом клетвом у стиховима кудио патријарха Рајачића.

У Беч се вратио годину дана након завршетка револуције захваљујући стипендији коју је добио од кнеза Михајла.

Већ увелико начет болешћу, у жељи да сам себи помогне уписује медицину, и вредно учи, али о томе оцу пише:

„Када би људи знали колико лекари не знају никада их не би звали.”

Умро је три године касније и градској болници где је смештен уз Вукова настојања.

Друга збирка песама коју је објавио 1851. године доживела је потпуни неуспех, нико од Срба ни ретка није написао о њој.

Песме из ове збирке биле су сасвим неког другог карактера, а Бранко је био лирски песник и оне су биле те у којима је до изражаја долазио његов таленат.

Четврт века након његове смрти Бранка нико није спомињао, његове песме биле су готово заборављене и нико о њему није ништа написао.

У Свом календару „Орао“, Стеван Поповић звани чика Стева, културно просветни радник, управник Текелијанума и политичар, 1877. године објавио је прве прилоге о Бранку. Први подстицајни чланак објавио је Јован Бошковић, филолог, професор један од оснивача Српског народног позоришта и уредник Летописа Матице српске, а своја сећања Мина Вукомановић Караџић.

Песма „Бранкова жеља“, коју је написао Јован Јовановић Змај, написана баш као да ју је сам Бранко написао изазвала је велики одјек и захваљујући њој изабран је Одбор који је требало да Бранкове посмртне остатке пренесе из Беча.

Међутим, убрзо је у бечкој „Зори“ објављена песма Лазе Костића „Права Бранкова жеља“ потпуно супротна Змајевој, и због сукоба ова два песника идеја је замрла.

Иницијатива и скупљање прилога за овај подухват потекла је неколико година касније од истог овог листа и то у последњи час.

Гробље на којем је сахрањен Радичевић требало је бити затворено, преорано а сви премештени у заједничку гробницу. 

Изабран је нови одбор, посмртни остаци ексхумирану у Бечу  8. јула пренети су и сахрањени на Стражилову два дана касније.

У „Ђачком растанку“, поеми инспирисаној ђачким данима и Сремским Карловцима испевао је и ове стихове:

„Ал’  кад ми се веће смрћи мора,

Нек се смркне измеђ’  ових гора,

Ту нек ми се хладна копа рака, 

Ту ће мени земља бити лака!”

Ово је изгледа једина жеља која се песнику испунила.  

#бранко радичевић #историја #мина караџић #песник #сремски карловци

сећања >

најновије >

Нада Савковић

филолог

Питање језика је изузетно важно, јер је језик основно оруђе културе сваког народа: родно место нашег бића. Појмовни свет једног народа одражава се у језику. Када смо у свом језику, ми смо у свом завичају. Зато је важно утицати на свест о важности очувања матерњег језика као предуслова за очување аутентичности нације.

Владимир Бајић

”Градитељи Новог Сада”

”Морамо водити рачуна о томе да се у што већој мери подсећамо на то шта је некада било, шта су важни историјски догађаји, ко су наши преци и како су они живели. То је суштинско проучавање друштва из ког произилазе резултати који нам могу указати на то којим путем треба да идемо да бисмо били бољи људи и чланови нашег друштва”.

теме >

Париз је град који је срушио све табуе, а овако су га доживели наши уметници

21. мај 2024.

мишљења >

најчитаније >

студенти >

Фестивал студентског филма “Размена” од 6. до 8. јуна

10:32

сећања >

Бранко Радичевић је написао неке од најлепших песама, али је његов живот био потпуна супротност

6. мај 2024.

имате вест?
пишите нам!