„Буковац, Паја Јовановић, Урош Предић и Ђока Јовановић били су злокобни за српску уметност”

Ово је била главна парола плана за препород српске уметности који је припремио Бранко Поповић, кога је Крфска влада послала у Париз да нашим студентима уметности, младим сликарима и вајарима, буде старешина и саветодавац, уместо вајара Ђоке Јовановића који је већ био у Паризу и кога је предложило Посланство.

културе.рс • 23. децембар 2023.

Није ово била једина непријатност коју је Ђока Јовановић доживео од референта за уметност Министарства просвете Бранка Поповића.

Када се 1919. године вратио у Београд затекао је свој атеље и школу у потпуном хаосу, нереду и опљачкану. 

Школска библиотека је опустошена а од више хиљада фотографија разних уметничких дела које је сакупљао тридесет година нашао је свега пет. 

Од скупоцених уметничких издања и школског намештаја, како је сам записао, ни трага ни гласа. 

Оставши без атељеа, о свему је реферисао Министарству и затражио помоћ али поново се испречио референт  Бранко Поповић. 

Питање финансирања Уметничке школе коју је водио Ђока Јовановић, које је требало да реши Уметничко одељење Министарства просвете на чијем је челу био Бранислав Нушић решио је опет Бранко Поповић, одбивши све молбе Јовановића.

На све могуће начине Поповић је покушавао да напакости Јовановићу, па је тако једним поверљивим актом предложио да га као „старог, најнеморалнијег и најнеспособнијег” пензионишу.

Пратиле су Јовановића квалификације кафанског човека, картароша и женскароша.

Jош пре Првог рата му је пропала кандидатура за дописног члана Академије наука, што је он духовито прокоментарисао – да ће бити изабран када за такве подвиге не буде способан. 

Да ли је он од тих подвига одустао или не, не зна се тачно. 

Кроз шалу је тврдио да 60 година није пио воду већ само вино, али је ипак 1920. године изабран за сталног члана Академије.

Какав је у ствари био, најбољи опис дао је париски ђак Стеван Павловић:

„Чика Ђока је био неуморан радник на свом послу и велики бициклиста још из доба када се јахало на високом предњем точку. Два пута је пројахао пут од Београда до Париза, први пут на старинском велосипеду а други пут на модерном точку. За умор није знао. Био је ведар, увек расположен, пун енергије. Могао је свакоме да рекне свашта и да се од њега све прими без љутње, чак и без замерке. Био је добар свакоме да учини. Живео је удобно , али без разметања, помажући целу српску колонију добровољним позајмицама. ”Јел мали, јел ти треба пара”, запитао ме једном, зачуђен да му се за новац нисам никад обраћао.”

Ђока Јовановић и Нови Сад

У Новом Саду, где је рођен у јануару 1861. године, Ђока Јовановић је провео првих неколико година живота.

Његова мајка родом је из Ивањице, док му је отац, Цинцар, Никола Јаникидес, пореклом из Јужне Македоније, неколико година радио као последњи учитељ грчке школе у Новом Саду, након чега се породица преселила у Пожаревац.

Приредио је прву вајарску изложбу 1895. године у Новом Саду. 

Изложба је одржана у хотелу Јелисавета, данашњем хотелу Војводина. 

У штампи која га је том приликом представила као новосађанина и паришког вајара, писано је: 

”То је красна збирка! На среди је Косовски споменик, а са десна и лева пет биста и пуно великих рељефних портрета и мањих медаљона. Скоро све врсте вајарске радње су пред нама, а израђене су од скоро свих вајарских материјала.”

Нинфа Дунава, које се више од сто година налази на улазу у Дунавски, некадашњи Градски парк, дело је Ђоке Јовановића.

У новинском извештају  из 1921. године пише да је општина откупила фонтану, након одржане изложбе те године у Гимназији, али се према неким старијим фотографијама може закључити да је она на место на којем и данас стоји постављена раније.

Још једно дело познато свим Новосађанима је Меркур на куполи некадашњег Централног кредитног завода. 

Репрезентативно здање на углу данашње Грчкошколске и Милетићеве улице је подигнуто 1895. године као једноспратница.

Тридесет година касније добија још један спрат, али Меркур кога Римљани сматрају богом трговине и добитка, куполу овог здања украшава од њене изградње.

Не везују само Нинфа Дунава и Меркур, нашег првог академског вајара за свој родни град.

Ђока Јовановић, је многе своје радове поклонио Музеју Матице српске. 

Тридесетих година прошлог века, одлуком Музеја, уписао се у велике добротворе. 

Данас Галерија Матице српске, настављач овог Музеја, поседује највећу збирку његових радова.

И Галерија се на примеран начин одужила свом великом добротвору. 

Њеним залагањем изливени су у бронзи многи његови радови, између којима је и Гуслар – скулптура необичне судбине коју данас можемо видети у екстеријеру Галерије. 

Гуслар

Гуслара је Јовановић урадио у Паризу за Светску изложбу 1889. године, поред којег је изложио још две бисте. 

Награђен бронзаном медаљом, стекао је право да у париском Салону излаже без жирија.

Након изложбе, Гуслара је послао у Београд, са намером да се скулптура нађе у Народном музеју. 

Михајло Валтровић, управник Народног музеја, професор и утемељивач српске археологије је,  како каже Јовановић, „нашао да моје дело није српски гуслар”, и музеј је одбио да ово дело откупи.

Тако је ова награђена фигура, завршила у апотеци Ђокиног брата Аристида у Чачку, коју су одмах назвали „Код гуслара”. 

Апотека је постала чувена а народ који је ту долазио  љубио му је руку као живом човеку.

Ово дело није рађено по поруџбини, већ је урађено са жељом да се на изложби у Салону искаже патриотизам, добро знајући симболику гуслара, нарочито важну у атмосфери обележавања петстоте годишњице  боја на Косову.

Те јубиларне године са закашњењем основан је Одбор за припрему Косовског споменика, и те године на Видовдан у присуству краља Александра Обреновића положен је у Крушевцу темељ за споменик, који  је открио тек 1904. године, краљ Петар Карађорђевић.

На конкурсу за израду овог споменика који је расписан 1892.године, победио је Ђока Јовановић, не без перипетија, и на самом конкурсу и током саме израде, током које је небројено пута пала влада од које су зависиле финансије а дошло је и до промене династије.

Косовски споменик

Жирирање пристиглих предлога препуштено је Грађевинском савету у којем није било ни једног познаваоца уметности. 

Тек касније позвано је неколико стручњака али је коначну реч дао Грађевински савет, јер је стручни део одлучио да не прихвати ниједан предлог.

Изразито негативно о Јовановићевом предлогу изјаснио се опет Михајло Валтровић. 

Главни конкурент Јовановићу, који је добио да изради споменик, био је Петар Убавкић.

Између бројних критика које су се појавиле у штампи, између осталог је за Јовановићево решење речено да је помало „чудновато” и да се одмах говори „о уметништву, иако он то још не заслужује”: 

„Али шта да радимо, он нам некако више импонује, бар као шегрт уметнички, докле у г. Убавкићу видимо мајстора, рецимо доброг мајстора, али само мајстора”.

Пре потписивања уговора за израду споменика ипак је затражено мишљење, преко нашег Посланства у Паризу, да неко компетентан прегледа макету и да своје мишљење. Ректор Државне уметничке школе Леон Бона и вајар професор Енжелбер дали су своје позитивно мишљење.

Три године чекали су делови изливеног споменика а Јовановић у својој Аутобиографија о томе пише: 

„Када сам отишао у Крушевац имао сам шта да видим. Испред пијаце нађем три сандука, остављени на калдрми, непокривени, па су фигуре изгледале као старе ископине. Сандуке са рељефима и декорацијама једва сам пронашао у корову дворишта градске куће. Морао сам недељу дана да чистим , да би се на њима појавиле слике и сви детаљи. На Видовдан, споменик буде откривен. Краљ ми је честитао и одликовао ме орденом Белог орла. После банкета председник владе г. Грујић ме је питао да ли сам задовољан. Одговорих му да бих радо знао, да ли сте ви сви задовољни  и да ли ћу добити обећану награду од 10.000 динара. „Не брини”, али награду не добих.”

Модел Косовског споменика, Књаза Милоша и биста Бранка Радичевића, Јовановићеви радови били су изложени на Светској изложби у Паризу, на којој је Србија први пут учествовала. 

Паја Јовановић и Ђока Јовановић за изложене радове добили су Златну медаљу.

Bale Balence, CC BY-SA 3.0 <https://creativecommons.org/licenses/by-sa/3.0>, via Wikimedia Commons

Ђока Јовановић и Петар Убавкић

Поред Ђоке Јовановића на Светској изложби су са својим  вајарским радовима учествовали још  Петар Убавкић и Симеон Роксандић.

Убавкић и Јовановић били су иста генерација, први школовани вајари, и утемељивачи српског вајарства, чији су се путеви свакако укрштали. 

Убавкић се школовао у Минхену и Риму, док је Јовановић прошавши кроз бечку и минхенску школи стигао у Париз, где је уписао чувену Академију Жилијен.

„У Паризу су ми се отвориле очи, и тек тада сам онда дошао до сазнања шта је права, монументалне уметност.”

Када је затражио да му се омогући боравак у Риму ради усавршавања од надлежног министарства добио је одговор да је Убавкић у Риму био девет година,  да је то доста па не мора и он. 

То Јовановић није заборавио и користио је сваку прилику да подбоде Убавкића.

„За светску изложбу 1889.године израдио сам Гуслара и две бисте, за које сам награђен бронзаном медаљом. Петар Убавкић је изложио статуу Одалиска и бисту Вука Караџића, али мада је провео у Минхену и Риму девет година ипак није добио већу награду од мене.”

У једном су ипак били сагласни, када су 1906. године заједнички писали молбу да им се дозволи израда бисти за фасаде београдске и ваљевске гимназије: 

„Имамо права да сматрамо да је држава дужна да нас помаже, почем сваки наш рад остаје као доказ српске културе, а култура једног народа огледа се прво у његовој уметности.”

Убавкић је радо одлазио у Уметничко занатску школу где је Јовановић водио вајарско одељење и помагао му у одабирању и припремању ђачких радова за изложбу.

Уметничко занатска школа

Прву Српску цртачку и сликарску школу у Београду основао је сликар и педагог Кирил Кутлик, који умире пет година након њеног оснивања, а школу преузима брачни пар сликара, Бета и Ристо Вукановић.

Пашко Вучетић, који још није био вајар, али је под чудним околностима добио да изради споменик Карађарђу на Калемегдану, позвао је Ђоку Јовановића да заједно отворе школу вајарства и сликарства. 

Не хтећи да Вукановићима прави конкуренцијум,  предлог је одбио.

Непосредно потом, Вукановић је замолио сликара Марка Мурата и Јовановића да оснују школу под називом Уметничко – занатска, за шта су добили одобрење министра просвете и помоћ од 3000 динара годишње, што је било у суштини мало. 

Ђока Јовановић постављен је за управитеља школе.

Како школа није најбоље функционисала онако како су то Вукановићи замислили, након две године Јовановић је написао нови програм, којем су се Вукановићи успротивили и ученике позвали на штрајк. 

Колегијум је стао на страну новог програма, штрајк није успео, Бета Вукановић је дала оставку и на крају се у све умешало министарство.

Школа је наставила са радом врло успешно по програму који је предложио Јовановић а потврдило министарство, где ја сваки професор предавао предмет из своје струке све до 1916. године.

У послератни наставак рада школе умешао се неизбежно и Бранко Поповић. 

Несугласице па и интриге убрзале су Јовановићеву оставку. 

Од 1921. школа почиње да ради под називом Уметничка школа све до 1937. године када практично прераста у Уметничку академију.

Оснивање првог удружења уметника у Србији 

Уочи приређивања Прве Југословенске изложбе у Београду 1904.године, основано је прво удружење уметника у Србији „Лада“. 

Сматра се да је то удружење прво такво основано и у Европи.

Оснивачи удружења поред Ђоке Јовановића били су Петар Убавкић, Урош Предић, Марко Мурат, Симеон Роксандић, Бета и Ристо Вукановић и Надежда Петровић, и окупљало је углавном минхенске ђаке који су заступали традиционални израз. 

Надежда Петровић је врло брзо иступила из овог удружења. 

Исте године у Софији основан је „Савез Лада“, који је имао четири огранка, српски, бугарски, хрватски и словеначки, и који је учествовао на Другој, Трећој и Четвртој југословенској изложби, које су организоване у Софији, Загребу и Београду.

Јовановић је напустио Ладу и приступио  српско – хрватском удружењу вајара „Медулић”.

погледајте још

Имам права да будем горд и задовољан”

Ђока Јовановић живео је у турбулентна времена, такав му је био и живот. 

Преживео је Српско турски рат у којем је као шеснаестогодишњак био болничар. 

Два пута ишао је пешке из Пожаревца у Београд да моли да га приме у Реалку. 

Прешао је и Албанију за време Великог рата и изгубио сина чији гроб није могао да нађе. 

Умро му је и други син. 

Родио се у Хабзбуршкој монархији, одрастао у Србији у којој је доживео и промену династија. 

Преживео Други светски рат и умро у Београду у „новој” Југославији.

И његова дела доживела су свакојаку судбину. 

Она која су сачувана као што су Косовски споменик у Крушевцу, Вуку Караџићу,  Јосифу Панчићу и Војводи Вуку и данас стоје на свом месту. 

Споменик Кнезу Милошу, бисте Саве Текелије, патријарха Георгија Бранковића, Бранку Радичевићу и многа друга  дела намерно су уништена од стране окупатора што у Првом, што у Другом рату.

Након Другог светског рата, приређена је „Изложба сликарства и вајарства народа Југославије 19. и 20. века”. 

Поводом изложбе дошли су му у посету управник Народног музеја Вељко Петровић, сликар Ђорђе Андрејевић Кун и још једна њему непозната особа.

Ниједно дело, а које до тада није излагано, за изложбу није прихваћено.

О томе је у својој Аутобиографији Јовановић забележио: 

„Када ме је мој пријатељ Урош Предић запитао зашто ја нисам који рад изложио, ја сам испричао шта се догодило и додао, да сигурно, они који су изложбу приређивали мисле да је не припадам ни 19. ни 20. веку, а можда да моје радове није ни вредно излагати.”

Свој рад је вероватно најбоље оценио сам, искрено и отворено, онако како је то целог свог живота чинио:

„Мало ми је стало до тога шта ултра експресионисти о мојој уметности мисле. Ја сам у великом свету излагао више од 25 година. Био сам награђиван и увек симпатично критикован. Мој, српски народ ме зна, цени, поштује и воли, као и ја њега, за кога сам се родио и на то имам права да будем горд и задовољан.”

#вајар #Ђока Јовановић #Нови Сад

сећања >

најновије >

Нада Савковић

филолог

Питање језика је изузетно важно, јер је језик основно оруђе културе сваког народа: родно место нашег бића. Појмовни свет једног народа одражава се у језику. Када смо у свом језику, ми смо у свом завичају. Зато је важно утицати на свест о важности очувања матерњег језика као предуслова за очување аутентичности нације.

Владимир Бајић

”Градитељи Новог Сада”

”Морамо водити рачуна о томе да се у што већој мери подсећамо на то шта је некада било, шта су важни историјски догађаји, ко су наши преци и како су они живели. То је суштинско проучавање друштва из ког произилазе резултати који нам могу указати на то којим путем треба да идемо да бисмо били бољи људи и чланови нашег друштва”.

теме >

Дон Кихот: Роман овековечен балетом

27. март 2024.

мишљења >

најчитаније >

студенти >

Недеља шпанског језика у Новом Саду: Стручни скупови, радионице и предавања

13:15

сећања >

За њега су говорили да је ”неморалан и саблажњив”, а запамћен је као један од најбољих сликара своје генерације

9. април 2024.

имате вест?
пишите нам!