Востани Сербије

Када је написао „словесни чловече, мисли, суди, расуждавај, познај”, није ни слутио да ће његова порука бити преко потребна не само нараштају којем је упућена већ и овом, више од двеста година касније.

Узрастање у идеји просвећености, самосвести и слободе, у којој је дух изједначен са „памећу, разумом и словесностију”, са поруком „буди ми разуман, умерен, просвештен и правдољубив, који нити новине тражи за лехкоумније нити се старине држи за сујеверје”, није завршен са Доситејевом епохом.

Суштина Доситејеве просветитељске борбе, којој је посветио сав свој трудољубиви живот није само ехо неких минулих времена већ и данас жива реч.

„Нико се у Хопову код Ирига није посветио”

Димитрије Обрадовић у монаштву Доситеј, као десетогодишњак, остао је без родитеља и бригу о њему, око 1750. године, преузима тетак који је испрва желео да га школује за свештеника.

Још као дванаестогодишњи дечак, учећи код локалног учитеља Стефана Микашиновића псалтир и катихизис, али читајући и другу црквену литературу, чврсто је одлучио да не постане свештеник већ се посвети монашком подвигу. 

Без обзира што га је тетак покушао спречити у  томе и послао  да изучи за јорганџију у Темишвар, 1757. године, он напушта занат, своју родбину у Чакову, и тајно одлази у фрушкогорски манастир Хопово.

„Ја ћу дјевство своје хранити, анђелом ћу подобан бити. Ево, браћо људи, какав сам вам ја онда светац био! Но природно морао сам у такову кривопутицу и заблужденије упасти читајући књиге које нису за мене биле,  хотећи да пре времена  сврх дјевства и женидбе мудрујем, не знајући ни што једно ни друго”.

Три године провео је Доситеј уз игумана Теодора Милутиновића, слабо ученог али разумног човека, који је и уочио Доситејеву жељу за знањем, дајући му да чита све што се у манастиру могло наћи.

По његовој жељи, простог монаха Доситеја у чин ђакона рукоположио је у Сремским Карловцима, митрополит Павле Ненадовић, и том приликом изрекао:

„Ето, ти оче игумане, ја испуних твоју вољу, хиротонисах твога малога Хоповца на дјаконство. Но ви сви упамтите моју реч: како је њему мило одвећ читање, он задуго у Хопову места неће згријати.”

Прорицао му је игуман, а и остала манастирска братија, мада га је већ народ због усрдног поста и молитве већ за „некаквог свеца” сматрао, како је Достеј забележио „да се узалуд мучим, да се јошт нико није у Хопову близу Ирига посветио, да нећу ни ја.”

Након смрти игумана Теодора, тог доброг и благог човека, како каже Доситеј, ништа га више у манастиру није задржавало. 

Жеља за учењем била је пресудна за одлуку да напусти Хопово, али и савет игумана, који му је пред смрт дао сву своју уштеђевину од педесет дуката, и посаветовао да оде у Русију на школовање.

Читајући беседе Јована Златоуста и посланице апостола Павла, Доситеј сматра: 

„Мислио сам у себи, Златоусти, да се није учио, ако би хиљаду година дјејанија и посланија апостолска читао, он овако прекрасно сверх њих не би умео беседити.”

Напустио је Хопово, у којем је сва наука печењу ракије била посвећена а књиге се једва срицале, једне ноћи у плавој долами и црвеним хајдучким опанцима.

„Мора се путовати”

Када се једном жељан знања отиснуо у свет, Доситеј као да није стао, како каже да се „за путовање на овај свет родио.”

Лакше је побројати језике које је путујући научио него места која је обишао. Путујући научио је: грчки, италијански, латински, албански, немачки, француски, словачки, чешки, естонски, руски, румунски и енглески.

У првих двадесетак година Доситеј је доста времена провео у Далмацији као учитељ и вршећи свештеничку службу. Тамо је и настало његово прво дело писано на народном језику, познато као Доситејева буквица, одабрана места из беседа  Јована Златоуста, која је захваљујући преписивању постала позната широм Далмације.

У свештенички чин рукоположио га је у Црној Гори, митрополит Василије Петровић Његош, у манастиру Стањевићи, 1763. године.

Провео је Доситеј неколико година у Бечу, али и три године као учитељ синовцима Карловачког митрополита Вићентија Јовановића Видака. 

Ипак најзначајнији у овом периоду био је његов боравак међу учитељима са грчког Оријента.

У овој средини где  је византијски дух био јак и грчко-византијска традиција довољно стара и солидна, а образовање консолидовано у свим центрима старе византијске територије, провео је Доситеј неколико година и обишао приличан део грчког света.

У Смирни, школи чувеног калуђера Јеротеја Дендрина, позно-византијског хуманисте и умереног рационалисте, која је била нека врста синтезе православне богословије и античке филозофске академије, Доситеј је провео скоро три године.

У овој школи поред теологије, Доситеј је несумњиво стекао класично образовање, првенствено из грчке књижевности, политичке и културне историје, реторике и знање грчког језика.

Својим ваљаним грчким учитељима Доситеј је дуговао много, и све оно што јесу његова хуманистичка уверења, утемељено је на Истоку а дограђено на Западу, посебно на немачким универзитетима у Халеу и Лајпцигу.

Управо су идеје карактеристичне за грчки стари век, у то време истицане на западу као образац за морални преображај човечанства, а он је те идеје усвојио од грчких хуманиста.

Доситеј је био и остао ученик подмлађеног и еманципованог византинизма. 

„Грешне хаљине”

Већ као зрео човек, у својој четрдесетдругој години, Доситеј одлази у Хале да преузме старање о синовцима молдавског владике.

Тек тада, 1782. године преобукао  се „у светске  грешне хаљине као и остали људи человеческог чина”, мада се није тиме одрекао монашког завета јер, како каже, „што је учињено то се не одчини.”

Поред својих питомаца и Доситеј се уписао на Универзитет где је слушао филозофију, естетику и природну теологију, што није формирало али је утврдило његова дотадашња уверења и проширило знања.

Период који је провео у Халеу, Лајпцигу па потом у Бечу, сигурно је најважнији и најплоднији део Доситејевог живота, јер тек у том периоду започиње писање, ствара и штампа своја најзначајнија дела Живот и прикљученије, Совјети здравог разума која најављује у свом Писму Харалампију.

Басне, њих 160 које Доситеј објављује 1788. године, представљају превод највише Езопових и нешто мање Лафонтенових и Лесингтонових.

Пропраћене наравоученијима  у којима расправља о свим темама свог учења, уносећи мноштво примера из живота, митологије, књижевности, као и народне пословице и класичне сентенце, су уз аутобиографију Живот и прикљученија, најзанимљивија и најоригиналнија његова дела.

За стваралачки подухват коначно се одлучио под снажним утиском универзитетске атмосфере у којој се нашао, али и друштвених превирања изазваних реформама аустријског цара Јосифа II.

Верска толеранција, сузбијање доминације црквеног клера, народни језик, отварање школа, чинило је основ Јосифових реформи и Доситеј одушевљено пише:

„Под сенију крила његових цвета ученије, правда и разум, словесност и мудрост царствују. Нико се сад не боји да ће му ко у верозакон дирати. Ником училишта и академије нису затворене.”

И мада су многи реформски закони по смрти цара укинути, а реформа изгубила свој првобитни замах, идеје из њих проистекле, нису замрле.

Доситеј није одустао од циља да свој народ „којем је Бог дао здрав ум и поштено срце” треба просветити и од „неразумија, старих плеснивих и зарђатих обичаја” ослободити.

Прилика да започне оно чему је цео свој живот тежио указала  се избијањем Првог српског устанка.

У „земљи прародитеља”

Први српски устанак Доситеја је затекао у Трсту и он пише свом синовцу Григорију Обрадовићу: 

„Ако Бог да какву добру промену ствари у Србији, као што новине обнадеждавају, радо бих у земљу прародитеља прешао.”

Тада је настала песма ”Востани Сербије”, којом је Доситеј одушевљено и искрено поздравио српски устанак.

Иако већ човек који је увелико превалио шездесет година, и поред свог опреза аустријских власти које су покушавале да спрече контакт својих поданика са устаницима, Доситеј, код Смедерева прелази у Србију.

Мада намера Доситеја није била да се бави политиком већ просветом, то га није мимоишло, јер од самог преласка у Србију он постаје Карађорђев човек од поверења:

„Којекуде, овај чича и ако не зна шта цареви ручају, зацело зна шта цареви раде, а то је оно што нам треба.”

Тако је Доситеју, по самом доласку међу устанике, поверена тајна мисија да руском генералу Михељсону у Букурешту, у касну јесен 1806. године, изнесе стање у Србији, потребе устаника и услове Ичковог мира договорених у Цариграду.

Он је без сумње ову поверљиву мисију успешно извршио, и о Доситеју, у писму, руски посланик Родофиникин у Београду, главном заповеднику руских снага на Дунаву, кнезу Прозоровском,  пише:

”Карађарђе ми је послао јеромонаха Доситеја, који је прошле зиме био у Букурешту и добио тамо духовни крст. Јеромонах Доситеј човек је учен и познат својим списима међу аустријским Србима. Овамо је дошао  из љубави према својој браћи, да би им помогао својим знањем.”

Поред златне сабље, којима су тада одликовани Карађорђе и Миленко Стојковић, духовни орден златног крста на златном ланцу, који је добио Доситеј, су прва одликовања додељена српским устаницима у име руског цара.

Духовни орден златног крста добили су 1808. године још прота Матеја Ненадовић и архимандрит Мелетије Стевановић.

У та тешка времена када се политички курс у Србији стално мењао, и није око њега било сагласности, Доситеј је заступао мишљење да Србија треба да буде независна држава са ослонцем на Русију, али као њена савезница, слободна и суверена као и остале европске државе.

Главни разлог због којег је дошао у Србију било је постављање темеља за просвећење народа, јер је сматрао да поред ропства туђину, постоји јаче, ропство незнања, а програм за препород и просвећивање народа саставио је са карловачким митрополитом Стефаном Стратимировићем.

Образовање и васпитање, и мушке али и женске деце, сматрао је за ствар „најнужнију и најполезнију чловеку на свету.”

У тој својој мисији Доситеј је успео, јер је оснивањем Велике школе и Богословије, ударио темељ просвете у Србији на европским основама.

Након два месеца од постављења за министра просвете јануара 1811. године, Доситеј је умро.

Сахрањен је у монашкој ризи по његовој жељи, поред старе саборне цркве у Београду, чији је иконостас осликао познати новосадски сликар Арсеније Теодоровић, баш на Доситејеву иницијативу. 

Његово тело премештано је два пута, 1837. због зидања нове саборне цркве, а други пут да би се његов гроб поставио напоредо са гробом Вука Караџића.

„Књиге, браћо књиге…”

Доситејева схватања и идеје, нису биле нова и неочекивана појава, али он је први који је имао храбрости да их изнесе, знања да уобличи и воље да напише све оно што је стекао  учењем, искуством и промишљањем.

Све што је радио, радио је у најбољој вери из љубави према свом народу и све што је написао, написао је на народу разумљивом језику, јер је сматрао да без књига и читања нема просвећења.

Доситејев „рационализам” са којим се сусрео баш на овом тлу и то под окриљем цркве, није био ни теолошки ни филозофски, нити антирелигиозан.

Описујући сусрет још у најранијој младости са епископом темишварским Георгијем Поповићем он цитира његове речи:

„Но веле нам: ваља веровати слепо. Чудновато зактевање! Бог ми је дао очи телесне да њима гледам и видим, и душевне, разум, да с њима судим и расуждавам. Христос је дошао и по себи апостоле по свету разаслао да свет од слепоте избаве а не у слепоту да доведу.”

Упорни критичар монаштва, не самог по себи, него као носиоца разних злоупотреба које народ одводе од вере, а воде у сујеверје, Доситеј суштински никада није дизао свој глас против православља, знајући као поданик монархије да је управо ”верозакон” прва линија одбране у опстанку Српског народа, нити је са црквеном јерархијом био у завади.

Бог је човеку дао разум, а човек мора учити и бити просвећен, да би знао у чега верује, и да би расуђивањем дошао до истине а „Бог је истина”. Бог је створио свет да буде добар, а живот није зло и људима не треба ускраћивати да воле живот, како се проповеда, говорио је Доситеј.

То што има злих, незнање је криво, треба их просветити и васпитати.

Тако је овај незлобиви човек и истински оптимиста размишљао, радио и писао.

Поуке у његовим делима као да нису писане узгред, већ су дела настајала управо ради поука, које су надживеле његово време и којих се треба подсећати изнова.