Балет Дон Кихот настао је у „златно доба” балета. За Москву je била посебна представа, јер је то једини велики класичан балет који је ту рођен, а није пренет из Париза или Санкт Петербурга.
У јесен 1869. године, добротворни наступ припремала је најбоља московска балерина Ана Собашченскаја и у циљу привлачења публике, одлучено је да се за ту прилику припреми нови балет.
За то је био ангажован чувени Мариус Петипа, француско-руски, играч, кореограф и директор Санкт Петeрбуршког Маријинског театра, отац класичног балета. Захваљујући његовој генијалности руски балет није имао премца у целој Европи.
Инспирацију за поставку новог балета Дон Кихот, Петипа је нашао и у сопственој младости када је путовао по свету у потрази за глумачком срећом.
Једно од његових уточишта била је и Шпанија, и он ће се са задовољством присетити тих времена:
„Без хвалисања , могу рећи да сам плесао и држао кастањете ништа лошије од најбољих плесача у Андалузији”.

Своје одушевљење и љубав према шпанском плесу унео је у балет Дон Кихот, а читаву представу базирао је на шпанским националним играма.
Почетком 20. века, Александар Горски, вратио је овај балет на сцену, модернизујући га и трансформишући га у духу времена.
Нова сценографија, живописни костими и сцена пуна шарене гомиле, у којој сваки лик има своју индивидуалност, испрва је шокирао јавност јер је одступио од шаблона.
Дон Кихот је пре свега весео балет који обилује играма, један сан на Земљи у којем сви живе добро, саткан од страсти, љубави и снова.
Од када је настао па до данас , он је служио као полазна основа за велике балетске каријере и у ту сврху углађен је до савршенства.
Неизоставан је део репертоара свих великих и озбиљних балетских ансамбала на свету, постао је и синоним за квалитет, јер је неписано правило да „ансамбл који може да игра Дон Кихота, може да игра све.”
Музику за овај балет компоновао је бечлија Лудвиг Минкус, виолиниста и композитор. У Русији је радио скоро 40 година, као диригент, солиста и професор. Компоновао је више од 20 балета.

Роман Дон Кихот, неслућена инспирација
Када је Сервантес започео писање свог романа у затвору у Манчи, пред крај 16. века, у намери да се наруга витешким романима, „сапуницама”, средњевековне књижевности, није ни слутио да ће 250 година касније његово дело послужити као инспирација за балет и оперу.
Мигел де Сервантес, био је борац и патриота. Учествовао је у свим великим биткама које Шпанија тада водила у борби за ослобођење од Мавара. И поред великих заслуга за своју земљу живео је сиромашан и заборављен. Било је нешто донкихотовско у Сервантесовом животу.
Као што је роман овековечио Сервантеса, тако је и балет овековечио роман.
Од позајмљених ликова и мотива из Сервантесовог, веселог и сатиричног романа, настао је либрето балета Дон Кихот.
Лепа Китри, кћи крчмара, заљубљује се у сиромашног берберина Басилеа. Упркос вољи родитеља, они се венчавају, а срећном разрешењу ове љубавне перипетије помаже, витез
тужног лика и доброг срца Дон Кихот и његов незаобилазни пратилац Санчо Панса.
Роман Дон Кихот, је роман за сва времена. И ако може да се чита и тумачи на разне начине, он приказује два различита света један реалистичан, приземан и животан, и један идеалистичан.
Витез Дон Кихот од Манче, оличење је оног другог идеалистичког, готово нестварног, великодушног али лаковерног света. Част је особина која нема премца. Слобода је највећи људски идеал сматра он и о томе говори свом слуги:
„Слобода је Санчо, један од најдрагоценијих дарова која су небеса дала људима…исто као и за част, може и треба да се жртвује и живот; а као њена противуречност ропство је највеће зло које може да снађе људе”.
Санчо није узвишени витез, он нема идеала, он је она друга приземна страна, обузета проблемима свакодневног живота:
„Једна моја баба каже да у свету има два рода а то је имати и немати, а у данашње време, господине Дон Кихоте, прво је питање шта имаш, а после тога шта знаш, магарац под златним покровом лепше изгледа од парипа осамареног.”
И суштина приче овог живописног балета је судар та два света. Једног раздраганог, приземног, веселог и страсног, који је ипак до среће дошао уз помоћ оног другог јер за праву срећу потребно је и мало идеала.
Балет Дон Кихот део је балетског репертоара Српског Народног Позоришта у Новом Саду.
Душко Стојановић
академски сликар и графичар
Некада је, у различитим друштвеним системима и периодима развоја или пропадања, култура увек била потиснута или склоњена. Култура је опасна јер доноси чињенице, истину, живот и емоцију, а то се не уклапа ни у један систем. Зато није чудо што историја показује да су је често проглашавали декадентном или опасношћу по друштво.
Вида Огњеновић
редитељка и књижевница
„Одбијамо да будемо жртве, нема разлога да власт жртвује културу. Нека са жртвује сама, нека се власт сама преиспита за своје грешке а не да их наплаћује од културе. Гласнику се глава не сече. Бојећи се да их је култура препознала и прозрела, покушавају да угуше културу. Па слаби су им зуби“.