„Желим да вам створим једно вечно весеље за очи“: Трагична судбина Саве Шумановића, сликара који је славио живот

„Неки крајеви трпе, а многи људи мисле: Гђе сте да дођете, да нам пружите помоћ! Ради се суставно по реду. Ви знате, да у неким крајевима сада нема ни птице непријатељске. Тако ће бити у цјелој земљи, у цјелој држави Хрватској и ја вам јамчим, када се то све проведе…неће од њих остати камен на камену, али хрватска држава бит ће очишћена и сигурна”, изрекао је Анте Павелић смернице акције у Срему у свом говору, 15. августа у Загребу на прослави дана жетве.

културе.рс • 1. септембар 2023.

фото: културе.рс

И дошли су, ноћу 28. августа 1942. године, на дан Велике Госпојине, Виктор Томић, управник Усташке надзорне службе и Павелићев човек од поверења, који је предводио акцију чишћења Срема, лично са 40 униформисаних усташа и 20 агената у већ од стране домобрана опкољен Шид, дочекани од локалних усташких функционера који су већ спремили спискове за хапшење.

Хапшења су започета одмах и под окриљем мрклог мрака ухапшени су вођени у зграду среског началства на саслушање. 

Како је саслушање изгледало, каквим су зверским мучењима подвргавани  говори и чињеница да га неки нису преживели. 

Они који јесу углавном више нису могли ни да стоје ни да седе већ су избачени лежали у дворишту чекајући да их пребаце у Сремску Митровицу где их је чекао преки суд и коначан крај.

„Јао, докторе!” чуо се, с времена на време уздах, упућен доктору Станивуковићу. 

Био је то четрдестшестогодишњи сликар, Сава Шумановић, пребијен, унакажен, поломљених руку и смрсканих шака и прстију.

Није то био вапај за помоћ, јер ни доктор више никоме није био у стању да помогне, већ уздах упућен сапатнику и сапутнику у сигурну смрт.

Знао је Сава, када су дошли по њега, када је мајци на  опроштају пољубио руку да је крај.

Узалуд је Персида Шумановић, писала и молила да јој се син пусти из притвора, нудила свој живот у замену за његов, не знајући да моли за мртвог сина. 

Обавештење о његовој смрти, као одговор на своје молбе упућене у Загреб, добила је 20. октобра 1942. године.

Највеће стратиште током Томићеве акције чишћења Срема било је старо православно гробље у Сремској Митровици, на којем је током недељу дана убијено око 2800 људи, којима је претходно судио Покретни преки суд, који је изрицао само једну казну, смртну казну, и која је по закону морала бити извршена у року од три сата.

Првог дана стрељања, у рану зору, 30. августа стигла су на гробље 4 аутобуса са око 200 људи, углавном Шиђана. 

Уз црвено светло ватрогасних бакљи у групама по 10, везаних руку, свучених до голе коже, једва се вукући пролазили су кроз шпалир усташа до раке где су морали да клекну и где им је на команду „нишани-пали” пуцано у потиљак. 

Након сваке групе стрељаних, по неколико усташа ускакало је у раку да углавном клањем заврши са онима који су давали знаке живота и направе места за следеће. 

Када се рака напуни поливали се је живим кречом и закопавали без обзира што се чуло запомагање оних који још нису издахнули.

У овој првој групи  ликвидираних, налазио се и Сава Шумановић.

Све чињеница, везане за догађаје страдања Срба, Јевреја, Рома и осталих утврдила је и објавила на основу пронађене документације органа НДХ и сведочења, 1946. године, Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и његових помагача у Војводини.

Један од сведока био је и Шиђанин, који је  прикупивши последњу снагу успео да побегне са стрељања на митровачком гробљу. 

И ако су пуцали за њим спасао га је мрак и река Сава коју је успео да преплива.

Десет година касније, Персида Шумановић, у Даровном уговору, којим је Шиду поклонила породичну кућу, седам јутара винограда и 417 слика за оснивање галерије је између осталог написала: 

„После несрећне и нагле смрти мога сина као аманет сам задржала толико пута поновљену жељу да његова уметност нађе место и буде сачувана у нашем родном крају.”

 Да уметност нађе место у Савином животу, управо је заслужна његова мајка. 

На бунару, 1924.

Насупрот очевој жељи да постане адвокат, Персида је подржала Савину жељу да се бави сликарством, с којим се први пут сусрео као земунски гимназијалац похађајући часове сликања код Исидора Јанга.  

Уместо права, Шумановић је 1914. године  уписао Вишу школу за уметност и обрт, коју је четири године касније завршио са најбољим успехом.

Свој рад Шумановић започиње у Загребу, где је живео и стварао у свом атељеу. 

Учешћем на престижном Прољетном салону и охрабрен успехом код критике и публике, у јесен 1920. године одлази У Париз.

У Паризу је Шумановић током те деценије боравио у три маха. 

Усавршавао се у атељеу Андреа Лота, као први од многобројних уметника из тадашње Југославије, и Лот код кога су долазили на усавршавање из целог света, истицао га је као једног од својих најталентованијих ђака.

Током његовог другог боравака у Паризу, 1927. године настало је и његово ремек дело „Пијана лађа”.

Пијана лађа, 1927.

Пијана лађа, 1927.

Пијана лађа, 1927.

„Слика жива од живота. Људи море, један склад, један моменат, вјечног, свеопћег на крхком земаљскому”, како ју је описала Шумановићева пријатељица, вајар Антонија Ткалчић Кошчевић.  

Настала у невероватном стваралачком заносу, у даху, за седам дана и ноћи, инспирисана истоименом песмом Андреа Рембоа, коју је тих дана у Савином атељеу рецитовао и преводио Растко Петровић.

Ова слика излагана у париском Салону независних, побудила је велики интерес и била је репродукована још током трајања салона. 

Први пут је дело једног српског сликара репродуковано на страни једног француског часописа за уметност Le Crapouillot.

У свом сликарству Сава није јурио за посебношћу која би му донела славу по сваку цену. 

Трагајући он је трагао за собом, сам. 

Свакако не без узора које је анализирао али без потребе за понављањем, репродуковањем, најбоље је то описао својим речима:

”Био сам намеран да издржим до краја ту борбу … и своје гледиште на сликање изградим сам, не много другачије од општег и оног што се ради у савременом сликарству, али да буде освојено кроз мој труд и да постане тако моје. Оригиналност по сваку цену нисам хтео имати, јер та ми је се гадила, као сувише јефтина и проста и добра за „Париз“, нег сам хтео оригиналност истинску и озбиљну”.

Накратко, ради лечења, 1928. године Шумановић одлази из Париза да би га коначно напустио 1930.године.

У каквом се душевном стању тада налазио, видимо из писама упућеним Растку Петровићу, на које му изгледа његов пријатељ Растко никада није одговорио. 

У једном писму Сава између осталог пише : 

„ Пре сам мислио, да ми је Париз милији од оца и мајке и бијах саможив егоиста . Сада бих дао свој живот и сав свој сан о Паризу за сваки живот и срећу људи, који страдаше кроз мене. Толико амбиција имах, не дао бог да ико их толико руши као што их ја поруших…Звезде су угашене за мене.”

Вечити порив паланачко малограђанске средине, склоне трачу и скандалу, а не искреној бризи и разумевању, да се зађе у нечије лично, довело је до тога да да је Савина ”болест” била непрекидни извор расправе и интересовања, и за његовог живота а и након његове смрти.

Није Шумановић био ни ”болестан” ни ”луд”, а он сам у тим данима свог душевног растројства каже: „Не знам да ли ће лекари успети да схвате шта ми је на души” – а то и јесте оно најтеже.

Иако син јединац, спартански васпитаван, Сава је имао превелик осећај одговорности  према својим родитељима. 

Та одговорност и претерана савесност, доводила га је у стање непрекидног самопреиспитивања које је на неки начин гушило његов животни и стваралачки импулс.

И поред свих анализа, и званичних лекарских дијагноза, вероватно је најтачнији опис Шумановићевог менталног стања дала  Антонија Ткалчић Кошчевић , девојка с којом се Шумановић није оженио због противљења родитеља, у свом спису из 1953.године: 

”Он није био никада луд, него само осамљен и спутан у окове својих прилика и околине, очајан што није могао бити слободан, посве слободан за своје стварање…њега је ломио његов бунтовни осећај, који није могао доћи до свога пуног стваралачког крика. Није се могао одбранити од онога који га гуши, а борио се да му самом не дође до свијести тко је тај који му неда да живи, јер то су били његови родитељи које је љубио”.

Да је тачна тврдња немачког филозофа, социолога и психолога, Вилхелма Дилтаја да је ”уметничко дело духовна творевина сасвим различита од психичких процеса који се одигравају у ствараоцу или у примаоцу”, видимо и у Шумановићевом стваралаштву јер посматрајући и анализирајућу његово дело можемо запазити један парадаокс, а то је да су његове слике након психичке кризе „смиреније” него пре ње.

 Управо тај, последњи десетогодишњи период Шумановићевог сликарства, како наводи историчар уметности и ликовни критичар Лазар Трифуновић, оцењен је као најзначајнији део његовог стваралаштва, као суштина његове личности и уметничке вере, јер је тада дошло до потпуног ослобођења од свих утицаја и веза са туђим делима.

Шид под снегом, 1935.

Шид под снегом, 1935.

Шид под снегом, 1935.

По свом повратку у Шид где ствара до своје страдалничке смрти, Сава се враћа сликању пејзажа ”као тежњи уметничке душе да се врати природи са побожношћу и детињском љубављу”. 

”Но то није само пасивна жеља да се побегне од парадокса и апсурда садашњице него у овом случају потреба да се ослободи од тешких уметничких, нашем бићу често туђих стега, и да се нађе сопствени пут. И заиста је ишао за самониклим сликарским изразом, којим би повезао ново сликарско гледање са осећањем поднебља, створио нов сликарски језик, а у његовом пејзажима постоји чисто неко трансцендентално осећање стварности”, оценио је, не без одушевљења, критичар Пјер Крижанић.

Осим пејзажа, који чине већи дао Шумановићевог опуса из тог периода, значајну целину од 38 слика великог формата представља циклус Шидијанке, која нема пандан у сликарству домаћих уметника али ни у сликарству тог доба уопште. 

Те непомичне наге женске фугуре, за које нисмо сигурни да ли је у питању један исти лик плавокосе девојке или само личе једна на другу, смештени у идиличан пејзаж, као да упућује на страст и чежњу за нечим недосегнутим у стварном животу.

Мистерију женског лика који се понавља, открио нам је Шумановић сам, у предговору каталога самосталне изложбе одржане на Новом универзитету у Београду 1939. године: 

”Мислим да вам неће додијати тај циклус Шидијанки, купачица које стварно не постоје у Шиду , јер у потоку се купају само деца и кадгод која девојка скривена джбуњем. Мучила ме је одавно жеља  да начиним за себе самога такав циклус где исте се  фигуре понављају. А поред тога тај плави модел који ми је у Шиду позирао, боље него модели које сам имао у Паризу, био је једини који сам имао за тих 10 година”.

”Берачице”; Галерија слика ”Сава Шумановић” Шид

Последње своје дело ”Берачице”, за које се тек много година касније установило да представља триптих, и први пут је тако а не као три одвојене слике изложено 2005. године, започео је 30. јула 1942, а последњу интервенцију урадио на трећој слици 26. августа, два дана пред хапшење.

Док се још на штафелају сушила боја на ”Берачицама”, измученом Сави су усташе изломиле шаке.

Заплакао је Шумановић и завапио „сучим ћу сликати сада”, не од бола, већ од губитка смисла јер његов је живот имао смисао само ако је био испуњен уметношћу.

Остаће дело, јединствено, непоновљиво, и тако пуно живота, једно вечно весеље за очи, Саве Шумановића у вечном незабораву.

Остаће у незабораву и дело оних који су недужног Саву послали у смрт, оних који су као доказ лојалности и испуњења заклетве дате усташком покрету, ”У име Бога свевишњега, и свиме што нам је свето…”, свом поглавнику Павелићу послали пуну корпу ископаних српских очију.

#Сава Шумановић #сликар #Шид

сећања >

најновије >

Нада Савковић

филолог

Питање језика је изузетно важно, јер је језик основно оруђе културе сваког народа: родно место нашег бића. Појмовни свет једног народа одражава се у језику. Када смо у свом језику, ми смо у свом завичају. Зато је важно утицати на свест о важности очувања матерњег језика као предуслова за очување аутентичности нације.

Владимир Бајић

”Градитељи Новог Сада”

”Морамо водити рачуна о томе да се у што већој мери подсећамо на то шта је некада било, шта су важни историјски догађаји, ко су наши преци и како су они живели. То је суштинско проучавање друштва из ког произилазе резултати који нам могу указати на то којим путем треба да идемо да бисмо били бољи људи и чланови нашег друштва”.

теме >

Дон Кихот: Роман овековечен балетом

27. март 2024.

мишљења >

најчитаније >

студенти >

Недеља шпанског језика у Новом Саду: Стручни скупови, радионице и предавања

13:15

сећања >

За њега су говорили да је ”неморалан и саблажњив”, а запамћен је као један од најбољих сликара своје генерације

9. април 2024.

имате вест?
пишите нам!