Зашто славимо Божић?

Божић, дан рођења Христовог, је хришћански празник који је почео да се обележава тек у четвртом веку, прво на Западу у Римској цркви. Све до пред крај четвртог века овај празник био је непознат на Истоку, и прво је почела да га обележава Цариградска патријаршија.

културе.рс • 9. јануар 2024.

Поклоњење Мудраца, Мантења, извор: Википедија

Шта се славило

Празновање и календар празника који ми данас познајемо, развијао се у хришћанској цркви дуго, вековима. То није био процес који је текао истоветно и на Истоку и на Западу, мада је све до једанаестог века црква била јединствена. Због утицаја разних култова, учења, философских школа који нису били идентични на ове две стране, различит је био и пут којим се развијало и празновање дана важних за Хришћане и Хришћанство. 

Хришћанство на Истоку било је под великим утицајем Јудаизма из ког је и поникло и философским учењима чији је најутицајнији центар била Александрија, а Запад је био оптерећен и водио је борбу са паганским култовима који су се сливали из свих делова царства и филозофским школама пониклим у Риму.

У самом почетку Хришћани су славили три велика празника. Ускрс, дан страдања и васкрсења Христовог, који је до данас остао најважнији празник. Педесетницу, празник Духова, којима се након педесет дана од Васкрсења слави дан када је Свети Дух сишао на апостоле.

Трећи празник Теофанија, Богојављење је празник који се слави у спомен крштења Христовог на Јордану. Ово је у ствари дан Христове појаве у свету  и дан када нам Св. Дух показује Божију појаву на земљи. Само крштење је симбол поновног, оног истинског рођења. 

Манастир Високи Дечани, x.com

Манастир Високи Дечани, x.com

Овај празник славио се 6. јануара и истог дана обележавао се дан Христовог рођења.

Празник су славиле само цркве на Истоку, док је Римска црква на овај дан обележава празник познат као Три краља, у спомен на три незнабожачка краља која су дошла на поклоњење тек рођеном детету Исусу. Тек у четвртом веку и на Западу почиње да се обележава празник Богојављења.

Сам дан Христовог рођења који ми данас славимо као посебан празник, 25. децембра, истог датума али различитог дана у зависности од календара, почео је да буде празничан дан тек четрдесетих година четвртог века у Риму. 

Само један хришћански народ задржао је прослављање првобитног празника Теофаније 6. јануара и никада није усвојио слављење Божића 25. јануара као посебног празника.

Јермени

Јерменска апостолска црква никада није прихватила прославу Божића као посебног празника, тако да Јермени и дан данас славе само празник Теофаније и то 6. јануара, онако како се то славило у ранохришћанска времена. 

Јерменска краљевина формирана је око 600. године пре наше ере. Пре тога на њеном тлу смењивале су се разне цивилизације које су оставиле свој значајан траг у њеном развоју, а њен данашњи главни град Јереван основан је пре Рима. 

У Јерменији се хришћанство појављује и шири доста рано, већ у првој половини првог века, а државна религија постаје већ 301. године, за време владавине краља Тиридата III и захваљујући Григорију Просветитељу, пре Миланског едикта цара Константина Великог, који Хришћанство проглашава за толерисану и цара Теодосија I за државну религију Римског царства 387. године.

Ечмиадзинска црква, извор: Википедија

У историји највећу славу задобио је Константин Велики, јер је био први Римски цар који је примио хришћанство крштењем, па је тако засенио и цара Теодосија који је забранио све паганске култове и учења супротна новој вери и прогласио је једином државном религијом.

Јерменски краљ Тиридат III, с обзиром да га црква слави као светитеља исто тако примио хришћанску веру а Јерменија постала прва хришћанска држава на свету, остао је у историјској сенци, јер је Јерменија у годинама превирања и спорења око монофизитског учења остала сасвим случајно у монофизитској јереси.

На Халкидонски сабор који је решавао ово питање, због рата који се водио, делегација Јерменске цркве није успела да стигне, тако да од петог века, због става о којем није ни успела да се изјасни, она остаје изопштена од стране ортодоксног већинског дела цркве који ово учење није прихватио.

Како год посматрали ову ствар, Јермени и Јерменска апостолска црква сведоче нам о древним временима раног Хришћанства.

Октавијан Август, извор: Википедија / Vatican Museums

Шта се дешавало у Риму

Да би разумели како су се развијале прилике у Римском царству, морамо се вратити у време владавине Октавијана Августа, усвојеника и наследника Јулија Цезара. Августова владавина је била прекретница у историји Римског царства али време владавине Октавијана Августа била је прекретница у историји цивилизације.

У то време у Римској провинцији Јудеји у градићу Ветлејему родио се Исус, који ће донети потпуно ново раздобље, не у историји царства, него цивилизације.

Са Августом, који је остао само први грађанин Рима и никада није понео титулу цара ипак започиње раздобље царске власти, и сви идеали Римске републике полако нестају. 

И мада се време његове владавине сматра „златним добом”  Римске империје, све даље што је следило није било тог сјаја. У наредна три века, Сенат губи на значају док царска власт јача. Војска, која је била неопходно оруђе и окосница царске власти све више добија на значају, тако да је временом војска била та која је одлучивала о судбини владара а и сами владари били су из редова, доста често и простих војника.

Измењало се небројено много царева, њихових помоћника, узурпатора од којих је већина владала врло кратко, неки чак и свега неколико месеци, док је насилна смрт од стране супарника или војске била уобичајена ствар.

Никакви култови којима су се окретали, божански прерогативи који су се приписивали царској власти, деификација нису никоме обезбедили ни дугу владавину, ни природну смрт.

Војска је све више била најамничка, и у њу су се сливали припадници других народа нарочито са истока која су са собом доносили и своје култове. Тако је војска постала један од главних центара  религијских осећања у римском друштву у време царства.

Митра, извор: Википедија / dynamosquito from France

Нарочито поштовање указивано је Митри, сиријском и анадолском богу сунца и неба, ратнику и владару, а стари римски богови губили су свој значај.

Цар Аурелијан, родом из околине Сирмијума, данас Сремске Митровице, који је био поштовалац Митре успоставио је култ Непобедивог Сунца. Овај култ је био службено прихваћен и намењен војсци. За време његове владавине, 274. године, 25. децембра прославили су Римљани по први пут рођендан овог божанстава.

Колико год су владари покушавали да нађу начин да војску вежу са себе лично, да верски занос искористе за себе и на њима изграде чврсту везу између  војске и престола, увођењем Митре у Рим цара Хелиогабала или Аурелијанове оданости једном богу сунца, остао је само покушај да се постигне тај циљ.

Била су то ипак времена перманентних немира, ратовања, борби за власт, несигурности али и економског назадовања. Империја се уморила и ниједно решење није донело ништа ново и ништа добро.

Требало је да прође три века од владавине Октавија Августа и Исусовог рођења, да неко вођен разумом или провиђењем, учини радикалну промену. Био је то Константин Велики.

Поклоњење Мудраца, Фабриано, извор: Википедија

Мудра одлука

Једино што у посусталом царству није посустајало било је Хришћанство, које се и поред свих прогона, свирепог кажњавања и убијања својих следбеника, ширило постојано и сигурно у све слојеве становништва и све делове царства.

Константин, родом из Наиса, данашњег Ниша, је дошао на власт почетком четвртог века, у западном делу царства након смрти свог оца Констанција, у време веома сложене поделе власти, што је изазвало грађански рат у којем он испрва није учествовао.

Међутим како се ситуација међу савладарима све више компликовала и сукоби нису престајали, а претио је и савез уперен против њега лично, он креће у одлучну битку против свог последњег непријатеља, Максенција. На свом путу ређао је победу за победом и пут према Риму му је био отворен.

Максенције који је био неомиљен владар све чешће се сусретао са јавним увредама уз клицање непобедивом Константину. Забринут за своју судбину он се обратио за савет  чуварима Сибилских књига, 28. октобра 312. године, који су прорекли да да ће истог дана непријатељ Рима умрети.

Тог дана одиграла се одсудна битка на Милвикијском мосту. Према легенди Константин је имао визију у којој му је саопштено да ће уз помоћ хришћанског бога победити.

Остварило се и једно и друго. Победио је Константин, и следећег дана ушао у Рим.

Империја је одахнула. Својим указима Константин је грађанима вратио изгубљену имовину, позвао натраг политичке изгнанике и пустио на слободу Максенцијеве противнике.

Годину дана касније, донет је Едикт познат као Милански едикт, којим је прокламована верска слобода, која је хришћанима коначно донела слободу исповедања вере.

Када је по његовој наредби, десетак година касније, погубљени последњи савладар Лициније, Константин је постао неприкосновени господар царства.

И ако убеђени поштовалац култа Непобедивог Сунца и самим тим монотеистички орјентисан, верски толерантан, Константин је очигледно увидео да јединство једне државе и једног друштва, поготово тако сложеног, практично једног конгломерата разних народа и веровања, може опстати само ако се постигне и верско јединство. Исто тако он је добро разумео да ће то јединство стабилизовати и учврстити царску власт.

Крштење Константина Великог, Рафаело, извор: Википедија

Сигурно је да Хришћанство у време његове владавине није могло постати једина вера царства јер би било много оних који би се томе супротставили, али му је својим одлукама, својим блиским односима са црквом и самим крштењем, којим је и званично постао хришћанин, отворио пут ка коначној победи.

Константинопољ који је основао на Босфору и који је постао његова престоница, након пропасти Западног дела царства у петом веку, постаће центар Ромејског царства – Византије наредних хиљаду година. Она ће постати центар из којег ће се ширити хришћанство, онакво какво као православно познајемо.

Први пут, Божић – дан Христовог рођења прослављен је 336. године у Риму, 25. децембра на дан Непобедивог Сунца. Култ Непобедиво Сунце је можда временом заборављено или се једноставно утопио у нови празник. Да ли је овим Црква хтела да стане на пут паганским светковинама или је то био наум и самог владара, нико не може са сигурношћу тврдити.

Тако је овим празником који и данас  истог датума славимо, хришћанство победило непобедиво сунце.

#божић #нeпобедиво сунце #празник #хришћанство

теме >

најновије >

Нада Савковић

филолог

Питање језика је изузетно важно, јер је језик основно оруђе културе сваког народа: родно место нашег бића. Појмовни свет једног народа одражава се у језику. Када смо у свом језику, ми смо у свом завичају. Зато је важно утицати на свест о важности очувања матерњег језика као предуслова за очување аутентичности нације.

Владимир Бајић

”Градитељи Новог Сада”

”Морамо водити рачуна о томе да се у што већој мери подсећамо на то шта је некада било, шта су важни историјски догађаји, ко су наши преци и како су они живели. То је суштинско проучавање друштва из ког произилазе резултати који нам могу указати на то којим путем треба да идемо да бисмо били бољи људи и чланови нашег друштва”.

теме >

Дон Кихот: Роман овековечен балетом

27. март 2024.

мишљења >

најчитаније >

студенти >

Вече камерне музике

8. април 2024.

сећања >

За њега су говорили да је ”неморалан и саблажњив”, а запамћен је као један од најбољих сликара своје генерације

9. април 2024.

имате вест?
пишите нам!