Храброшћу, која је порасла на темељима заједништва и емпатије, лакше је пребродити искушења и страх – томе нас уче многе старе приче, а једна од њих, она о Ивици и Марици, посебно поучна у том смислу, стиже средином октобра у новом руху.
Пишући причу о Ивици и Марици, Јакоб и Вилхелм Грим проговорили су о немаштини и глади, главном проблему многих породица у 19. веку, када није било неуобичајено да родитељи напусте своју децу, јер нису могли да их издржавају.
Многима је баш зато ова бајка била веома страшна, често на жанровској граници између бајке и хорора.
Иако је она на први поглед прича о двоје изгубљене деце и злој вештици, заправо је она прича о породици, љубави, страху, искушењу и храбрости.
У свом редитељском првенцу, Слободан Нинковић је изоштрио управо породичне односе.
Родитељи овде нису окрутни, ни хладни, већ су сиромашни људи који своју децу уче најважнијим вредностима: како да брину једни о другима, како да не одустану ни када је тешко и како да у себи пронађу снагу и кад им се чини да је немају.
„Брат и сестра, Ивица и Марица, на почетку су као дан и ноћ. Ивица је старији, тврдоглавији и помало надмен, мисли да зна више него што заиста зна. Марица је млађа, опрезна је, емотивна и често уморна од братове охолости. Разлика у годинама и карактерима ствара размирице, а њихово неразумевање често доводи до сукоба. Међутим, шума и догађаји који их у њој чекају, учиниће да схвате колико су једно другом важни. Из те шуме неће изаћи иста деца која су у њу закорачила. Изаћи ће брат и сестра који су научили да њихова снага долази из повезаности. У нашој представи шума има посебан значај у овој представи. Она је симбол тајанственог, несигурног и понекад страшног пута који сви морамо да пређемо када одрастамо. С друге стране, ту су деца, која воле да се плаше у причама, јер кроз игру и машту уче како да се носе са својим страховима”, истиче редитељ представе, глумац Слободан Нинковић:
Шума је управо полигон за те мале, али важне битке, у њој се крију непознати звукови, сенке које померају машту и тишина која понекад говори више од речи.
„Насупрот шуми, стоји кућа од слаткиша, примамљива, светла, миришљава. Она симболизује све оно што на први поглед изгледа као савршено, а у себи крије опасну замку. Вештица која у њој живи није само “негативац”, већ је персонификација илузије и обмане, искушења пред којима лако заборавимо оно што знамо да је исправно. У представи се појављује се и Црни гавран, мистериозан и злокобан приликом првог сусрета, али заправо савезник. Гавран ће децу научити важној животној лекцији – да помоћ понекад стиже с најнеочекованијег извора… Оригинална верзије бајке “Ивица и Марица” носи мрачну и застрашујућу атмосферу, које нисам хтео у потпуности да се одрекнем. Зато сам као жанр одабрао да то буде мини хорор комедија за децу”, додаје Нинковић.
Управо зато она подразумева и мрачну страну приче: напетост, неизвесност и страх, али и светлу страну: хумор, игру и тренутке нежности.
„Жеља ми је да публика осети како се страх и смех могу допуњавати, како једно појачава друго и како кроз тај цонтраст настају тренуци које памтимо. Зато представа “Ивица и Марица” неће бити само путовање кроз шуму, већ и путовање кроз сопствене унутрашње просторе, кроз наше страхове, наде и жеље”, закљулчује редитељ Слободан Нинковић.
Кроз ову причу водиће глумачки квартет у којем су: Славица Вучетић, Алекса Илић, Саша Латиновић и Неда Даниловић.
Ауторка текста је Теодора Марковић, а комплетног дизајна представе Милица Грбић Комазец, композитор Петар Бурсаћ а дизајнер светла Ратко Јерковић.
Представа се игра за узраст пет и више година.
Прве репризе су 18. и 19. октобра, 11 сати.
Душко Стојановић
академски сликар и графичар
Некада је, у различитим друштвеним системима и периодима развоја или пропадања, култура увек била потиснута или склоњена. Култура је опасна јер доноси чињенице, истину, живот и емоцију, а то се не уклапа ни у један систем. Зато није чудо што историја показује да су је често проглашавали декадентном или опасношћу по друштво.
Вида Огњеновић
редитељка и књижевница
„Одбијамо да будемо жртве, нема разлога да власт жртвује културу. Нека са жртвује сама, нека се власт сама преиспита за своје грешке а не да их наплаћује од културе. Гласнику се глава не сече. Бојећи се да их је култура препознала и прозрела, покушавају да угуше културу. Па слаби су им зуби“.