Како је текао развој добровољних ватрогасних друштава у Војводини?

Ауторке изложбе Чарна Милинковић, Милкица Поповић и Мирјана Лакић од 2022. године радиле суна истраживању добровољних ватрогасних друштава, чија историја започиње са наслеђем ватрогаства Аустроугарске монархије. 

Удружења грађана за потребе гашења пожара довела су до стварања првих ватрогасних друштава у свету, а потреба за формирањем ватрогасних друштава на простору данашње Војводине такође је била присутна, али је развој текао мало спорије. 

„Аустроугарска монархија била је велико и развијено царство које је свој државни систем прилагођавало потребама зрелог друштва. Потреба за организованим добровољним ватрогасним друштвима постојала је и раније, иако се прве формалне организације јављају у 19. веку. Одбрана од ватре као природне, али често и разорне силе, једна је од основних људских потреба и сеже у далеко прошлост, у време Римског царства, које је такође имало свој систем ватрогаствa”, каже за Културе.рс Чарна Милинковић, једна од ауторки изложбе.

К: Како се развијало ватрогаство у Аустроугарској монархији?

Истражујући почетке, враћамо се у време различитих државних творевина које су овим простором управљале и уређивале сопствене друштвене системе. У оквиру Аустроугарске, развој организованог ватрогаства најпре је започео у већим центрима, попут Беча и Будимпеште, који су били носиоци модернизације. Убрзо затим, и мања места показала су потребу за оснивањем добровољних ватрогасних друштава, што је представљало важан корак у изградњи локалне заштите и јавне безбедности.

Увек истичем реч „добровољни“, јер она има посебну тежину. Она означава чин који произилази из личне воље, а не из обавезе. То су људи који су сами одабрали да се прикључе заједници и да се ставе у службу њене заштите. Упркос уређеном државном систему, није било лако организовати добровољце. Требало је много промишљања како окупити и уредити групу људи који су ту сопственим избором, а све у корист заједнице и појединаца.

Прошле су године, понекад и читаве деценије, док се није успоставило прво стабилно ватрогасно друштво. То потврђују и историјски извори које смо колегинице и ја налазиле на терену, у архивама, али највише у самим добровољним друштвима.

Многи добровољци учествују у раду друштава јер је то породична традиција. Управо због тога су добровољна ватрогасна друштва сачувала огромну количину грађе. За њих је то светиња, јер су њихови преци били део тих организација. Често се подразумевало да ће сваки наредни мушки члан породице постати члан добровољног ватрогасног друштва. За њих то представља сплет емоција, дужности и припадности.

Што се самих друштава тиче, она се и даље формирају током 19. века, углавном у мањим местима, где је потреба за организованом заштитом била посебно изражена.

К: Где се прва ватрогасна друштва формирају?

Током истраживања, најчешће постављено питање било је ко је први, односно које је друштво најстарије? Након три године рада, стекла сам утисак да је готово свако друштво које смо посетили уверено да управо оно носи ту титулу. 

Одговор на то питање, наравно, мора се тражити у документацији, оснивачким актима и другим архивским изворима. Постоје претпоставке да је прво друштво можда било у Земуну или неком другом месту, али до поузданих података нисмо дошли, јер се информације међусобно преплићу. Утисак је да истраживања још увек нису довољно дубока да би се могао дати коначан одговор. На терену смо се често сусретали и са субјективним тумачењима, на основу застава, сачуваних предмета или породичних предања.

Због тога ни на изложби ни у каталогу нисмо истакли ниједно друштво као најстарије. Уместо тога, представили смо 19. век као период током којег се ватрогасна друштва масовније формирају и чије наслеђе и данас живи. На тај начин избегли смо могућност да некога увредимо или да пласирамо информацију која није потпуно поуздана.

К: Иначе, њихова улога није подразумевала искључиво реакцију у ванредним околностима, већ и образовање грађанства…

Пре свега, сами ватрогасци морали су да стекну одговарајућу обуку. Пролазили су кроз вишемесечне течајеве, слушали предавања, вежбали технике гашења пожара и обављали здравствене прегледе. У 19. и почетком 20. века тим обукама присуствовали су искључиво мушкарци; жене су учествовале у друштвима, али не као оперативни ватрогасци на терену. По завршетку обуке, пред управним одбором се полагао испит, показивала се спремност и тек након тога добијала униформа.

Ватрогасци који су били образовани имали су обавезу да знање преносе становништву. Људи су морали да науче како да реагују када пожар избије, како да заштите себе и имовину, што је било посебно важно у мањим местима, где долазак ватрогасаца није увек био брз. Дојаве о пожару нису личиле на данашње. Сирена је била црквено звоно или звоно на градској кући, а опрема није била развијена као данас. У поставци музеја изложена су и два возила с краја 19. века, која јасно показују колико је техника била другачија од данашње. Због тога је познавање основних мера безбедности било неопходно. 

Образовање становништва било је само један део њихових активности. Добровољна друштва имала су и богат друштвени живот. Мање је познато да су ватрогасни балови били значајан догађај.Одржавани углавном у фебруару, служили су и као свечаност и као вид представљања друштва. Ватрогасци су парадирали у униформама, са сабљама и кацигама, а постојала је и посебна парадна опрема. У оквиру друштава деловали су и ватрогасни оркестри, састављени од музичара из њихових редова.

Балови су били важни и за финансирање друштава. У 19. и почетком 20. века владао је снажан дух добровољности и бриге за заједницу. Имућни грађани такмичили су се у томе ко ће више помоћи свом месту. Донаторство је било начин да се искаже углед и друштвени положај, али и да се на хуман начин подржи заједница. На ватрогасним баловима донирали су опрему и новац, а тиме су постајали и почасни чланови друштава.

У том контексту видимо и прве улоге жена у добровољним ватрогасним друштвима. Иако нису гасиле пожаре, пратиле су своје мужеве, биле куме друштвима и активно учествовале у друштвеном животу организације. То сведочи о широј заједничкој улози коју је ватрогаство имало у том периоду.

Ватрогасна такмичења такође су била важан сегмент њиховог рада. На тим скуповима показивала се спремност, изводиле су се вежбе, размењивала искуства са терена и неговао дух заједништва.

К: Како је монархија посматрала удруживање и да ли су ватрогасна друштва имала препреке?

Аустроугарска монархија била је састављена од више народа, а модерне нације јављају се тек у 19. веку. У таквој држави увек је постојао страх да би већа окупљања могла нарушити стабилност и функционисање монархије. Зато су различита удружења била под надзором, а њихов рад се помно пратио. Ватрогасна друштва су, међутим, имала јасно дефинисану и недвосмислено хуманитарну улогу, па самим тим нису била под великим притиском или сумњом власти.

У архивској и теренској грађи коју смо пронашле видљива је разлика између 19. и 20. века, али и разлике по нацијама. На изложби смо намерно приказале све што смо затекле: наслеђе Мађара, Немаца, Срба, Хрвата, Словака и других народа. Опрема за гашење пожара била је углавном заједничка, није постојао „мађарски“ или „српски“ шлем. Постојале су извесне разлике у униформама, али је оперативна опрема била истоветна и без националних симбола, на њој су се налазили само подаци о месту производње.

Разлике су се највише виделе на лентама и заставама, које су јасно одражавале националну припадност. Текстови су били на различитим језицима, а свако друштво имало је свог заштитника. Католичка друштва славила су Светог Флоријана, док су српска друштва касније прихватила Светог Георгија као свог заштитника.

Често су нас питали зашто се не бавимо целокупним простором Србије. Према материјалу који смо пронашле, традиција добровољног ватрогаства на простору централне Србије развија се нешто касније. Зато говоримо о специфичном наслеђу Аустроугарске монархије, које је на овим просторима имало другачији развој него на територијама које су припадале Османском царству. Иако су и тамо постојале дружине које су се бавиле пожарима, то није исто историјско наслеђе као ово које је у Војводини сачувано.

Недавно смо одржале радионицу посвећену нематеријалном културном наслеђу. На њој су етнолози и представници надлежних институција истакли да се грађа коју смо откриле на терену, која укључује породично наслеђе, документe, предметe и сећања, може уврстити на листу нематеријалног културног наслеђа. На неки начин, отвориле смо бројне теме које пре тога нису биле разматране, желећи да покажемо значај овог наслеђа и богатство које су добровољна ватрогасна друштва сачувала.

Укупно смо прикупиле око 400 предмета, од којих смо нешто више од 300 изложиле. Највећи део предмета и данас је у власништву добровољних ватрогасних друштава, док музејских предмета има најмање, јер не постоји збирка посвећена ватрогаству. Пошто се овом темом до сада готово нико није систематски бавио, колегинице и ја смо, на известан начин, пионири у истраживању ватрогасног наслеђа у Војводини.

До сада је ову тему у ширем контексту обрађивао једино Музеј града Новог Сада, као и друге локалне музејске установе, док смо ми представиле целокупно наслеђе Војводине.

К: Чини се да је тема добровољних ватрогасних друштава била занемарена у музејима и јавности. Зашто?

Између два светска рата постојао је одређен систем, успостављене су бановине и многи елементи претходних уређења били су преузети. То је био веома осетљив период: једни су живели у једном царству, други у другом, а затим смо се сви нашли у новој, заједничкој држави. То је неизбежно стварало тензије. У тим турбулентним временима, када се често догодило да се човек роди у једној држави, а живот заврши у некој другој, политика се неминовно пресликавала на свакодневицу.

Постојале су бојазни, непознанице и отпори. Требало је уједначити различите начине живота и различита културна наслеђа. Када се идеологије умешају у свакодневицу, природно долази до питања: зашто бисмо нешто преузимали, а не створили своје? Посебно када се има у виду да је после уједињења 1918. године, до стварања нове Југославије 1945, прошло свега 27 година, што јесувише кратко време да се дубоко укорењене навике, уверења и историјска искуства избришу или преобликују.

Ипак, оно што је заиста фасцинантно јесте чињеница да су сви ти предмети, униформе, алати, заставе, документа… преживели све друштвене потресе и политичке промене. То говори о посвећености појединца. Често сам истицала да су ти људи, чувари грађе, у ствари већи кустоси од мене: ја сам учила како се наслеђе чува, а они су га чували природно, из убеђења.

Многа добровољна ватрогасна друштва данас раде у веома скромним условима. Систем још увек није у потпуности уређен тако да им обезбеди сигурна и стабилна средства. Често сами финансирају активности и интервенције. Реч „добровољно“ управо у томе добија своју највећу тежину.

Када на терену упознате толики број добровољних ватрогасаца и питате их зашто су одлучили да се тиме баве, одговори су увек једноставни и скромни. Сви они имају своје примарне послове. Када напусте кућу због интервенције, не знају да ли ће се у њу вратити. Ипак, никада о себи не говоре са поносом или патетиком; не граде ауру херојства око свог рада. Само кажу да не знају, јер их је ту довела њихова природа.

За многе од њих, то је породично наслеђе. Често се подразумевало да ће се из генерације у генерацију наставити традиција прикључивања добровољном друштву. Управо због те емотивне повезаности, ова друштва су сачувала огромну количину материјала и успела да њихово наслеђе преживи све историјске недаће.

К: Дакле, реч је вредном наслеђу и традицији која живи до данашњих дана…

Нематеријално културно наслеђе је оно што их издваја од других. Међутим, у овом случајумеђусобно их не издваја, јер и други имају сличну причу. Управо је то спојница у различитости. Због тога нисам инсистирала, као што сам раније рекла, на томе ко је „најстарији“ , јер би то лако довело до суревњивости или непотребних поређења. Нема потребе за тим, јер добровољна ватрогасна друштва имају толико заједничког. Акценат треба стављати на оно што нас спаја, а не на оно што нас раздвја. Ако бисмо у другим ситуацијама тако приступали, све би много лакше функционисало.