Захарија Орфелин је рођен 1726. године у Вуковару, а од 1749. претежно је живео у Новом Саду и Сремским Карловцима.
Био је учитељ, секретар, илустратор, графичар, бакрорезац, калиграф, педагошки писац, песник, преводилац, теолог, пројектант, издавач, филолог, уредник календара и часописа, рецензент, коректор, природњак, ботаничар и технолог, виноградар…
Најзначајније Орфелинове школске књиге су „Калиграфија“ и „Словенски буквар“ (написан на црквенословенском језику, први буквар за српску децу после дугогодишње употребе руских буквара „Великог кијевског“ и „Малог московског“).
Највећа Орфелинова дела су „Историа о житиа и славних делах великаго Государиа и Императора Петра Перваго“/„Историја Петра Великог“ (Орфелиново животно и најопсежније дело), „Свечани поздрав Мојсеју Путнику“, „Горестни плач“/„Плач Сербији“, „Трактат о јединству цркве“, „Вечни календар“, „Искусни подрумар“, „Славено-сербски магазин“ (први српски и први часопис на читавом словенском југу)…
Иако је био значајан човек Захарија Орфелин је био незаслужено изопштаван.
Дуго времена је био и неправедно заборављен.
Потрага за Орфелиновим гробом од 2009. године је била дуга и веома тешка.
Након болести и упокојења 19.1.1785. године на мајуру Епархије бачке СПЦ на Сајлову Захарија Орфелин је сахрањен на Св. Јовановском гробљу у Новом Саду.
При пресељењу гробља 1921. године његове кости су пренете у заједничку гробницу на Успенском гробљу. Данас се ту налази запуштен надгробни споменик.
Још од Орфелиновог упокојења 1785. године Нови Сад му дугује надгробни споменик и статуу достојне његовог значаја за српску културу и образовање.
Душко Стојановић
академски сликар и графичар
Некада је, у различитим друштвеним системима и периодима развоја или пропадања, култура увек била потиснута или склоњена. Култура је опасна јер доноси чињенице, истину, живот и емоцију, а то се не уклапа ни у један систем. Зато није чудо што историја показује да су је често проглашавали декадентном или опасношћу по друштво.
Вида Огњеновић
редитељка и књижевница
„Одбијамо да будемо жртве, нема разлога да власт жртвује културу. Нека са жртвује сама, нека се власт сама преиспита за своје грешке а не да их наплаћује од културе. Гласнику се глава не сече. Бојећи се да их је култура препознала и прозрела, покушавају да угуше културу. Па слаби су им зуби“.