Клавир, валцер и немецки

Стварала се једна нова , виша класа образованог грађанства Срба у Хабзбуршкој монархији, која се у свом начину живота, образовању, манирима али и помодарству угледала на немачку и мађарску аристократију, али и она нижа малограђанска ситних трговаца, занатлија па и земљорадника која је ову опонашала.

Образовање женске деце, нарочито из виших кругова се подразумевало, али оно није представљало образовање које обезбеђује неко занимање, већ учење вештина и манира које  треба да има једна фино „вoспитана и изображена” госпођица.

Музика,  ручни радови и страни језици које су младе госпођице училе у женским заводима – леровима, које су обично држале Немице, тада јединим образовним установама за девојчице или на часовима код домаћих учитеља биле су и ствар престижа и симбол друштвеног статуса јер такво образовање није себи могао да приушти свако.

Музицирање,  нарочито на клавиру сматрало се неопходним у ”добром друштву”, нечим чим се у друштву може „показати”, па је тако настава музике постала и предмет моде, а клавир као инструмент био је најрепрезентативнији симбол имућног  грађанског друштва.

За образовану девојку 19. века, сматрало се да је умеће свирања клавира и знање страних језика, поред  мираза, важан услов „добре” удаје, једна врста „естетског  мираза”, а добра удаја је значила побољшање статуса у друштву или бар задржавање постојећег.

„Фортепијано је одавно у моди и за једну девојку из угледне породице срамота је ако у фортепијану није виртуоз”, написао је још 1830. године Јован Стерија Поповић описујући грађанско друштво у Вршцу.

Клавир као инструмент за разлику од других инструмената који су у материјалном смислу били лакше доступни, и који је једну породицу, самим поседовањем, презентовао високо на друштвеној лествици, био је и инструмент најпогоднији за стицање музичког образовања, јер како је Едуард Хенслик, музички критичар тог доба написао „неталентовани могу лако досећи одређени ниво свирања, што код инструмената као што је виолина или кад је у питању певање то није могуће”.

Временом, желећи да се о породици створи друштвено повољна слика, родитељи су ангажовали приватне учитеље клавира својој деци, и девојчицама и дечацима, желећи да деца својим музичким умећем засене другу, па је настава клавира имала акценат на што бржем техничком напредовању и поред свог негодовања учитеља.

Роберт Толингер, композитор и хоровођа, поводом овога је рекао: 

„Данашња настава глазбе, не полази оним путем, који крајњој цељи води. Сувише лепа споља, а сувише шупљине унутри. Хитрина прстију је све. Така прва настава не буди љубав према глазби и уметности и така настава је сама крива, што ученицима, обично горке сузе на очи натерује”.

Можда нису сви горке сузе лили, али како је изгледало учење свирања клавира под морање описао је Милан Савић, секретар Матице Српске:

 „Моја мати хтеде пошто пото да научим да свирам тај инструмент и ја сам у први мах радо и ударао у његове зупце. Али што сам већма улазио у његове тајне, постојао ми је све досаднији, без сумње зато, што у мени није било правог дара. Моју ненаклоност према клавиру множио је, нехотице, и мој учитељ, Морфидис. Долазио је свако поподне на мој велики јед, јер у то су се доба моји другови лоптали а ја сам морао да се бечим са клавиром и са Морфидисом и да слушам вечито мумлање: Још једаред! Најпосле увиде моја мати, да нећу никада бити виртуоз а још мање композитор, те откаже Морфидису а пијанино прода“.

Александар Нисис Морфидис, није научио Милана Савића да свира клавир, али многе новосадске госпођице јесте.

Основао је прву приватну музичку школу клавира у Новом Саду, био је једно време учитељ у Грчкој школи и наставник музике у Новосадској гимназији. 

Формирао је хор гимназијских певача који је учествовао на богослужењима у Саборној цркви. 

Нотално певање у четири гласа које је увео Морфидис у хорско певање није се баш одмах свидело владици и свештенству. 

Када је основано Прво новосадско певачко друштво, Нисис му је био први хоровођа.

Добар пијаниста, певач и познавалац теорије музике, ударио је темељ музичког живота у Новом Саду.

У Нови Сад, Морфидис је стигао 1838.године, у својој тридесетпетој години, из Беча, а одакле је родом био то изгледа ни сам није најбоље знао или о томе није говорио.  

Једино је сигурно било да је пореклом Грк.

Варош ко варош, измишљала је и причала невероватне приче, од тога да је син бечке балерине и Саве Текелије до тога да му је отац Руски цар Александар I. 

Да је племенитог порекла, због два презимена сложили су се сви.

Сигурно је да се Александар Нисис Морфидис школовао у Бечу у престижној школи Терезијанум, где је о њему бринуо неки познати лекар којем је доведен на чување након очеве смрти и да је уживао извесну апанажу која је изгледа стизала из Русије.

Стекао је одлично музичко образовање али студије медицине, које је одслушао  до краја никада није завршио – музика је ипак била његова једина љубав.

Имао изванредан бас, и причало се да је певао у Бечкој опери, али да је због боемског живота и нередовног доласка на пробе добио отказ. 

Да је заиста добро певао и какав је глас имао уверили су се и Новосађани, нарочито када се у ситне сате враћао из кафане, орило се, кажу, од Дунава до Владичанског двора.

Међу ученицима Морфидиса нашле су се и госпођице из виђених новосадских кућа као што су Љубица Медаковић кћи др Данила Медаковића, који је 1847. године отворио штампарију у Новом Саду и био уредник листа Напредак, Јелисавета Бига чији је отац племић и чувени генерал  Петар Бига учесник Буне и бранилац Србобрана, Анастасија Кондороши која је касније удала за Александра Шандора Адамовића, чувеног виноградара.

Његова омиљена али и најталентованија ученица била је Јулија Сида Велисављевић касније удата Пачу, чији је девер Јован Пачу био познати лекар, пијаниста и композитор. 

Морфидис је своје ученике учио и подстицао да компонују, па тако из новосадског листа Данице сазнајемо: 

„После Љубичице, полке за гласовир госпођице Љубице Медаковић, дође нам друга полка Лептир, од госпођице Сиде Велисављевић. Мило нам је што видимо у нашим младим Српкињама толика музичка изображенија.”

Компоновао је и сам Морфидис, и он је био први композитор код нас који се определио за стварање клавирског дела играчког карактера. 

Још 1841. године компоновао је по узору на Шумана, први валцер код нас, Поздрав српским дјевама, а Велика полонеза једини је пример тог жанра у Србији. 

Игре а нарочито полке биле су моди, као и композиције засноване на фолклорним и народним мотивима. 

Нису овакве композиције биле популарне само код нас – време романтизма, националног буђења дало је свој печат музици у целој Европи.

Салонско музицирање, манир и мода тог времена, укоренило се и код нас. 

Композиције које чине салонски репертоар, су у ствари популарна и забавна музика тог времена. 

Оне су по свом карактеру, који јесте пратио укус публике, допадљиве, сентименталне и афектирајуће.

На српску публику су нарочито остављале утисак мелодије народних песама и игара, аранжираних за глас и клавир, или само за клавир, а то је сасвим разумљиво с обзиром на националну борбу коју је Српски народ водио за решењем свог статуса у оквиру Монархије а која се одвијала на свим пољима, а нарочито на културном. 

Култура под којом првенствено подразумевамо образовање и уметност, сматрала се веома важном у отклону страног утицаја, нарочито оног који је долазио као политички притисак од саме државе, а што се након ширења немачкој утицаја, интензивирало на системском институционалном, кроз администрацију и школство, помађаривању.

Салонске композиције које компоновали и аматери и професионалци су штампане или преписиване појединачно па „увезиване у албуме” који су некад садржавали и по сто композиција.

Овакав један албум са преписима српских народних песама, ћерка градског благајника Новог Сада Константина Поповића поклонила је Јохану Штраусу Млађем који је на својој турнеји свирао и у Новом Саду. 

Штраус је одржао  приватни концерт у салону породице Поповић којом приликом је поменути албум и добио на дар.

Захваљујући једном таквом албуму, у препису Марије Панаотовић сачуване су салонске композиције Александра Нисиса Морфидиса.

Салонско музицирање управо захваљујући  госпођицама прешло је и у јавну сферу.

У Новом Саду концерте својих ученица приређивао је Морфидис који је и сам на њима свирао али и уз клавирску пратњу својих ученица певао.

Организоване су и беседе тј. приредбе у згради Новосадске гимназије а касније и Читаонице углавном у добротворне сврхе, чији су програм чиниле углавном клавирске и хорске композиције.

Поред извођача и композитора аматера било је и оних чије музичко образовање се није задржало у оквирим приватних часова. 

Славка Атанасијевић из Осјека, која је стекла и формално музичко образовање у Бечу, компоновала је, а на својим концертима које је приређивала у добротворне сврхе и у Новом Саду, свирала је поред композиција других аутора и своја дела.

Јованка Стојковић, родом из Темишвара, била је ученица између осталих и Франца Листа. 

Она  је по Листовим речима „прва пијанисткиња свог времена”, компоновала је и приређивала концерте и у Паризу. 

Приказе концерата које је приређивала у Новом Саду, а кажу да ју је новосадска публика највише волела, у листу Застава објављивао је Јован Јовановић Змај. 

Композиције играчког карактера, валцери, кадрили, полке али и коло као обавезно, да се зна да је бал српски, нису биле само ствар моде већ неопходни репертоар балова. 

Балови су били значајни део друштвеног живота, и значајни део живота сваке госпођице, јер то су била места на којем  се једна млада девојка уводила у друштво.

Показати се као добар играч било је важно, па су учитељи плеса имали пуне руке посла. 

Није само дамама било неопходно добро играчко умеће да би била запажена у друштву, већ су се и многи момци зато што су били „танцери резонабл”, добри играчи,  оженили боље него што су се надали,  и како каже Јаша Игњатовић, „тако се исто није једна добро удала што је игром примамљива била.” 

Но, нису сви на све балове ишли. 

„Нобл” балове посећивали само највиши слојеви грађанства док су ”пургерски” били приређивани за најшири слој друштва.

Ови пургерски-народни балови били су најпосећенији али највеселији. 

Да и на баловима није било све блиставо као тоалете које су се за ову прилику специјално припремале описује,  Јаша Игњатовић адвокат, новинар и писац, једну такву згоду у својим Мемоарима:

„Мој ујак је водио своју матер на бал у Пешту „Код седам курфиршта”; то је био најноблији бал-салон за оно доба. Моја баба понела је са собом и златну капу. Ал кад после понићи потукли се јурати са касапима, а она сирота, у страху скине капу, па је завије у мараму, па с њом легне испод клупе и дочека да се гунгула уталожи. То није никад заборавила. Ђоко, никад више с тобом на бал!”

Удате добро или не, све ове младе жене које јесу биле лепо „воспитане и изображене”, које су са мање или више талента свирале клавир, али јесу говориле стране језике, бар „немецки”, знале валцер али и коло играти,  радити ручне радове, дале су велики допринос унапређењу друштвеног живота. 

Захваљујући понајвише њима музицирање на клавиру је из приватне ушло у јавну сферу. 

Оне су подигле ниво и домаћег живота на виши ниво и тиме дале нови тон друштвеном животу уопште.

Утрле су пут  ширем и формалном образовању жена, јер је од њих потекла иницијатива за отварање женских школа, и самим тим њиховом другачијем, бољем положају и утицају у друштву.