Изложба се реализује у оквиру пројекта Мађарско-српски уметнички дијалози, у склопу фестивала Дунавски дијалози 2026.
Унутар простора Ликовног салона КЦНС, ритуал саморепрезентације постаје бојно поље између митске стабилности и процесуалне фрагилности, третирајући идентитет као репетитиван, високо стилизован перформанс.
Полазећи од свог Популистичког пројекта, Ђурић делује као стратег идентитета који присваја изразито модернистичке визуелне кодове – Маљевичеву постсупрематистичку фигурацију, конструктивистичку геометрију и иконографију савременог спорта и селебрити медија.
Он преноси ове редимејд елементе у сликарску форму, прерађујући њихов позајмљени ауторитет на платну кроз слојевите композиције и намерне стилске цитате.
Присвајајући композициони ауторитет историјског авангардног сликарства упоредо са визуелном граматиком масовне штампе, он претвара сопствени портрет у концептуални инструмент који испитује механику популарне репрезентације.
Умећући себе у линију иконографске фигурације подједнако као и у таблоидни сликовни регистар, он не слави херојско деловање, већ пародира саму његову структуру.
Његови аутопортрети постају средство за разоткривање идентитета не као аутентичног језгра, већ као производа сликарске конвенције и идеолошке пројекције.
Насупрот овом саморефлексивном, критички дистанцираном ритму, Сабо у радовима као што је њена серија Кранахова жена врши сликарску и кустоску деконструкцију управо тог истог историјског наслеђа.
Она помера фокус са култног хероја на микрополитику исцрпљеног тела.
Њена платна бележе микропокрете умора и резигнације, исклизнућа кућне рутине и ритуале свакодневне отуђености.
Уместо да присваја моћне визуелне језике како би разоткрила њихове идеолошке структуре, Сабо насељава њихово наличје, где се рањивост тела и текстура обичног живота одупиру великим наративима кроз естетику несавршености и пропадања.
Душко Стојановић
академски сликар и графичар
Некада је, у различитим друштвеним системима и периодима развоја или пропадања, култура увек била потиснута или склоњена. Култура је опасна јер доноси чињенице, истину, живот и емоцију, а то се не уклапа ни у један систем. Зато није чудо што историја показује да су је често проглашавали декадентном или опасношћу по друштво.
Вида Огњеновић
редитељка и књижевница
„Одбијамо да будемо жртве, нема разлога да власт жртвује културу. Нека са жртвује сама, нека се власт сама преиспита за своје грешке а не да их наплаћује од културе. Гласнику се глава не сече. Бојећи се да их је култура препознала и прозрела, покушавају да угуше културу. Па слаби су им зуби“.