Културном политиком до међународне афирмације: Како се Југославија представљала на Бијеналу у Сао Паулу?

Поставка указује на интензивно представљање уметничких дела југословенских аутора на Бијеналу у Сао Паулу, као производа југословенске културне политике у формирању културних веза са земљама Јужне Америке, почевши од шесте деценије 20. века.

„Бијенале у Сао Паулу настало је као резултат тежњи бразилских власти и културне елите не само да савремену светску уметност учини познатом у Бразилу, већ да успостави Сао Пауло као уметнички центар и овај град уцрта на мапу глобалних уметничких збивања. Оснивање Бијенала десило се убрзо након отварања Музеја модерне уметности у Сао Паулу, и проистекло је из њега. Обе ове институције настале су захваљујући идејама и напорима италијанско-бразилског индустријалца Франсиска „Чичила” Матараза (1898–1977). Убрзо по оснивању, ова манифестација се профилисала као једна од највећих светских уметничкиx смотри у периоду након Другог светског рата”, каже за Културе.рс ауторка изложбе Ана Ракић. 

На бијеналу 1953. године, које је ушло у историју светске уметности, Француску су представљала дела Пикаса, Енглеску дела Хенрија Мура, Норвешку чак 70 радова Едварда Мунка а Мондријанова дела Холандију, док је Југославију је својих 25 дела представљао Петар Лубарда.

„Лубарда је на првом југословенском представљању на Бијеналу у Сао Паулу наступио сам, што нам говори о значају и монументалности његовог дела, као и на позитивној рецепцији његовог модернистичког сликарства након изложбе у Галерији УЛУС у Београду 1951. године. Наш представник је своја дела изложио у оквиру посебне сале, а његови апстраховани пејзажи, фигуре, мртве природе и композиције су достигли изванредан успех. Енглески критичар Херберт Рид је његову изложбу прозвао ‘откровењем Бијенала‘“, додаје Ракић. 

Међу нашим истакнутим именима која су наступила на Бијеналу јесте и Лазар Возаревић, који је са групом аутора из Југославије, међу њима и Едом Муртићем, чије слике такође можемо видети на овој изложби, учествовао на бијеналу 1967. године, где се представио и Енди Ворхол.

Возаревић је прошао веома запажено и откупљена су два његова дела.

„Сликарство Лазара Возаревића које шездесетих година прогресира у правцу синтезе облика и коришћења нових материјала, а почетну идејну искру проналази у византијској и спрској средњовековној уметности, на Бијеналу у Сао Паулу је изазвало изузетно позитивне критике”, истиче ауторка изложбе. 

Ово Бијенале, како објашњава, представља један од најуспешнијих наступа југословенске делегације на овој смотри, али и уопште на међународним изложбама. 

„До тог времена није било већег приказа савремене ликовне уметности на било којој интернационалној изложби у свету. Инострана штампа је обилато хвалила југословенску изложбу, а дела наших уметника су откупом постала део многих музејских и приватних уметничких колекција широм света. Парадоксално, као резултат лоше организације југословенског наступа, Југославија је остала без награда на Бијеналу”.

„Фантастична звер”

Лубардина „Фантастична звер” и Возаревићев „Круг”,откупљени на бијеналима у Сао Паулу.

Након више деценија, ова дела завршила су у Београду, али у приватним колекцијама. 

„У оба случаја, ради се о делима високе вредности која су свој квалитет потврдила учешћем на Бијеналу у Сао Паулу, на ком су и откупљена. У случају слике Беста Фантасица(Фантастична звер) Петра Лубарде, извори тврде да је она деценију након откупа била у Бразилу, после чега је постала део колекције Марка Барбезаа у Лиону. Након 1999. године слици се изгубио траг, али је она у жижу јавности, посебно домаће, доспела након откупа београдског колекционара 2017. године”, истиче Ана Ракић.

Возаревић је продао више уметничких дела приликом наступа на Бијеналу у Сао Паулу 1967. године, а међу њима две слике су постале део приватних колекција Рокфелерових. 

„Слика Круг, коју је купио Дејвид Рокфелер, након више од пола века враћена је у Београд, када је стицајем срећних околности откупљена од стране београдског колекционара и свечано, по први пут, 2022. године приказана домаћој публици”.

„Револуционарни став”

Уметници, чија се дела могу видети на овој изложби, Зоран Петровић, Младен Србиновић, Лазар Возаревић, Стојан Ћелић, припадали су Децембарској групи, која је својим ”револуционарним ставом” према уметности раскинула са догматском естетиком. 

На њихово стваралаштво владајући естаблишмент није благонаклоно гледао, али су ипак представљали Југославију у Сао Паулу…

Учешће Југославије на Бијеналу у Сао Паулу током шесте и седме деценије двадесетог века резултат је нових догађаја на светској политичкој и уметничкој сцени, као и културних политика Југославије, Бразила и других утицајних земаља током хладноратовских подела. 

„Опредељење југословенског политичког врха да иступи из Источног блока, те промена курса у правцу ревидирања односа са Западом, одражава се на развој уметности на самом почетку педесетих година. Током шесте деценије, наступи Југославије на Бијеналу у Сао Паулу махом су акцентовали сликаре који су се ослањали на модернистичку традицију међуратног периода, док шездесетих примат на овој светској уметничкој смотри имају припадници млађе генерације (Зоран Петровић, Младен Србиновић, Лазар Возаревић, Стојан Ћелић), који су свој израз формирали у послератној фази либерализације у уметности и неговали нове приступе у кључу високог модернизма”, истиче ауторка. 

Објашњава да је избор уметника на Бијеналу у Сао Паулу и сам њихов пријем указују на домете југословенске уметности, предочавају тежње државног врха да се путем културне политике афирмише на међународном плану у земљама изван блоковских одређења, те да истакне тенденције модерне уметности као показатеље њеног пројектованог места на светској политичкој сцени.

„У то време владало је схватање да је ликовно стваралаштво потенцијални носилац важних културно-политичких порука, те да путем афирмације модерне уметности, између осталог,  држава може побољшати свој статус и утицај на међународном плану. Донекле, ова идеја није напуштена ни данас. Међутим, културна политика југословенског послератног периода је приљежно и континуирано подржавала ликовне уметнике у ширем смислу и не једнократно, што данас не можемо рећи”, каже Ракић и закључује:

„Ова пракса је деловала не само у погледу њихове промоције на иностраним изложбама, већ и на домаћем плану – откупима и наруџбинама уметничких дела, кроз конкурсе, стипендије, студијска путовања, обезбеђивање и доделу атељеа,неговањем савремене ликовне критике те отварањем нових музеја и културних институција путем којих се становништво едуковало у правцу конзумације те ликовне уметности”.