Купљена слобода

Од ове три Повеље, једино она додељена Новом Саду није сачувана. Након два века, када је последњи пут била јавно изложена у Градској кући, 1948. године, губи јој се сваки траг. 

Претпоставља се да се налази у приватној колекцији у Загребу, а како је тамо доспела остало је у домену нагађања.

Захваљујући уредно вођеној администрацији и добро уређеним и чуваним архивама Хабзбуршке монархије, постоји концепт, односно препис, као и свих других повеља, који је записан у Краљевске књиге Угарске дворске канцеларије. 

Из оверене копије овог преписа која се налази у Архиву Града Новог Сада, ми данас знамо тачан садржај овог, за Нови Сад, документа од прворазредног историјског значаја.

Без обзира што је његов садржај изгубио на значају након Буне 1848. године а нарочито након Аустро-Угарске  нагодбе, оно што је и данас важно је име и опис грба града.

Име и грб 

Док није добио своје садашње име , Нови Сад је називан разним именима. У време када су подигнуте прве куће близу шанчева, који су били подигнути са ове стране Дунава за одбрану Петроварадинске тврђаве, носио је име Петроварадински Шанац или просто Шанац. 

Први становници насеља били су углавном Срби, јер некатолицима није било дозвољено да насељавају подграђе тврђаве, и нешто Немаца. По подацима из 1720. године у насељу је било 112 српских, 14 немачких и пет мађарских домова, па је због великог броја Срба насеље називано и Рацка варош.

Када је Повељом варош ушла у круг осталих слободних краљевских вароши краљевине Угарске и других наследних земаља, укинуто је и име Петроварадински Шанац. Марија Терезија је одлучила да се варош назове Neoplanta, на мађарском Uj Vidégh и немачком Neu – Satz. Како је латински био административни језик монархије а мађарски и немачки у употреби, назива на српском у Повељи није било али Срби су га одмах превели као Нови Сад и тако се град назива и данас.

Грб који су становници Новог Сада добили, да се њиме, како пише у Повељи, ”за вечита времена служе  и да у печат свој тај грб метну”, детаљно је описан. Овај грб је као и грбови других вароши имао своју симболику.

Да је варош настала од војног шанца означавају три куле, које су уједно и симбол духовне снаге, дома и сигурности. Затворене капије на кулама значе да је варош затворена а отворене пушкарнице на њима, да је спремна на одбрану Петроварадинске тврђаве. Зелено поље је широка бачка равница а валовити Дунав који отиче преко ње симболизује поплаву Турака у овим крајевима. Голуб са маслиновом гранчицом је симбол мира који је дошао након ослобођења од Турске најезде и нада у даљи просперитет и процват вароши.

Овај грб коришћен је све до доласка Комунистичке партије на власт по ослобођењу, 1944. године, када је укинута хералдичка традиција. Грб је тако, једно време, имао и звезду петокраку изнад голуба, али је пре десетак година основана комисија која је изглед грба уподобила изгледу грба с оним који је град добио Повељом Марије Терезије.

фото: Википедија / културе.рс

фото: Википедија / културе.рс

фото: Википедија / културе.рс

Шта је претходило

Након протеривања Турака, 1687. године, законским чланом додељивање статуса слободног и краљевског града било је делимично ограничено и условљено заслугама града и грађана, те општом користи за државу. Од времена владавине царице и краљице Марије Терезије оно је због политиче и финансијске  користи двора , било знатно олакшано.

Одлука да се затражи статус слободног краљевског града, сведочи нам о одлучности, далековидости и мудрости становника  а пре свега српских граничара, од којих је један део стишавајући свој бунт  због развојачења одлучио да настави грађански а не војнички живот, и одлучио да покрене политички подухват који је након веште дипломатске борбе али и велике материјалне жртве успешно окончан.

Ништа није било ни лако ни једноставно. Коначним протеривањем Турака донета је одлика о укидању Поморишке, Потиске и Подунавске војне границе те њено померање на фактичку границу у Срем и Банат. То је подразумевало и развојчење граничарских одреда, на које Срби граничари углавном нису гледали благонаклоно. Навикнути на ратовање, али и на своју војну управу, која им је на неки начин давала и извесну самосталност, они нису желели да се ставе под другу врсту управе.

Ипак, део милитараца, занатлија и трговаца из граничарског дела Шанца саставило је молбу за ослобођење из граничарског устројства не желећи да у бесцење продају своју имовину и да се селе у нова граничарска места.  Онај део који то није учинио иселио се из вароши са својим командантом Секулом Витковићем у Срем.

Они који су остали решили су,  због напретка вароши без које не би било ни личног напретка, да крену у борбу за добијање широке градске самоуправе, ослонивши се на своју способност, реалну снагу својих имања на своје радне способности али и своју истрајност.

Са несрпским делом, својих суграђана, којој је власт била наклоњена и коју је власт и помагала, направили су врло јасан споразум.

Споразумели су се да ће у будућем магистрату, слободног града, имати једнак број представника, једнака права у бирању сенатора и чиновника и у уживању своје вере. Да ће бити слободни да подижу и умножавају своје цркве и школе, да могу славити своје славе, и да не морају ићи у католичкој литији о цеховским славама и католичком празнику Брашанчево када се организује велика литија кроз град.

Добијање повеље

У депутацији која се упутила у Беч, а која је прво морала да обезбеди позајмицу за плаћање елибертационе дипломе, било је неколико Срба, трговаца стоком и двоје немачких занатлија.

Свота која је била потребна на крају је износила 96 хиљада рајнских форинти. Позајмљени новац отплаћен је ливадама и пустарама, које је град продао својим становницима. Пошто су Срби купили скоро све што је град понудио на продају, то су они углавном и платили слободу Новог Сада.

Ова слобода, добијена 1.фебруара 1748. године, значила је у тим феудалним временима да град има статус раван властелину. 

Град је тиме добио да на својој територији врши судску власт, тј. право, како је то тада значило, да суди на смрт, као и да изводи на стуб срама.

Уживао је  приходе са свог терена, који су се састојали из држања крчми, касапница, могао је да производи пиво и пече ракију, убира пијачарину, вашарске таксе и таксе за воденице на Дунаву.

На својој територији  самостално је организовао и регулисао привредне односе, и вршио политичку и управну власт.

Осим права, град је имао и своје обавезе у виду плаћања пореза, као и одређене обавезе према Петроварадинској тврђави. 

Овом повељом врло прецизно су регулисана и друга питања, која нису карактеристична само за Повељу коју је добио Нови Сад. 

Повеља није, без обзира што је за њу плаћена одређена сума, дата безусловно. Наглашено је, да се сви грађани, становници и гости ”чувају од незахвалности и велеиздаје и љаге јер ће им се одузети ове и све друге повластице и слобоштине, па ће и другом законитом казном  кажњени бити”.

Сигурно је да су житељи града поштовали сва своја права али и обавезе дате овом повељом, те да су успели да свој град унапреде и изграде. 

Захваљујући мудрој одлуци његових становника да се упусте у овај политички подухват који је окончан добијањем Повеље слободног и краљевског града, уследио је његов урбани, привредни али и просветно и културни успон.

Од 60 вароши које су у то време добиле статус слободног и краљевског града три су биле са територије Бачке – Петроварадински Шанац, Сомбор и Суботица. Петроварадински Шанац Повељом је преименован у Нови Сад. Суботица у  чијој се историји тај назив спомиње још од 14. века, добио је ново име, Maria Terezianopolis да би своје старо име град вратио 1845.године. Једино је Сомбор задржао свој дотадашњи назив.  

Сомборци су своју слободу платили 150.000, а Суботичани 266.666 рајнских форинти.

У Суботици Срби нису имали грађанска права, али у Новом Саду и Сомбору, где је унапред направљен споразум  о равноправном учешћу православних и римокатолика у власти, то није био случај. На основу споразума који су поштовале обе стране, изграђени су односи који су за оно време представљали широку националну и верску самосталност.