Митрополит Стратимировић, неприкосновени вођа народа

Након изненадне смрти митрополита Мојсеја Путника, који се народним пословима бавио у Бечу, а која је с разлогом изазвала подозрење код Срба, на Темишварском сабору, 1790. године, изабран је будимски епископ Стратимировић за новог карловачког митрополита.

У наредних 46 година, Стратимировић је осим духовне био и прворазредна политичка личност.

Добро је познавао актуелну политику, уживао је поверење царског двора и захваљујући вештини врсног дипломате учинио је многа добра свом народу.

Племство обавезује

Стратимировић је рођен 1757. године на племићком поседу своје породице у Кулпину. 

Стратимировићи, који по предању воде порекло од Балшића, су једна од првих српских породица која је у Хабзбуршкој монархији у време Марије Терезије, захваљијући војничким заслугама добила племићку титулу. 

Поред племства добили су и 10.000 јутара земље у Кулпину од којих су трећину задржали за себе а остало поделили породицама које су из Херцеговине дошле као војна помоћ Аустрији на позив српског патријарха Арсенија Јовановића Шакабенте.

Школовање које је започео код месног учитеља у родном Кулпину наставио је у Новом Саду, Сегедину да би након завршене гимназије у Вацу и филозофског лицеја у Пешти, студије права завршио у Бечу.

У Сремским Карловцима је приватно код Јована Рајића, педагога, историчара и писца, школованог на Духовним академијама у Кијеву и Москви, учио је богословске науке и историју.

Будимској конзисторији, јула 1786. године, митрополит Мојсеј Путник упутио је писмо:

„Изабран је за епархију будимску епископ, посвећен и од стране Величанства милостиво потврђен у личности бившег крушедолског архимандрита Господина Стефана Стратимировића…”

Начин на који је управљао Будимском епархијом, увођење дисциплине међу  свештенством нарочито у погледу оспособљавања свештеника за обављање верске наставе  и ограничење прихода на само оне прописима дозвољене али и врло тактичан приступ народу који није радо прихватао реформе цара Јосифа II, наговестио је каве ће бити његове тенденције као митрополита.

Као митрополит, водећи бригу о народу и цркви, руководио се начелом да племић мора бити племенит, јер племство није само привилегија већ нешто што обавезује.

Нарочиту бригу Стратимировић је у епархији посветио школама, како њиховом подизању где их је недостајало, тако и настави уз добру сарадњу са Аврамом Мразовићем, надзорником православних школа и оснивачем сомборске „Норме”, обавезног течаја за учитеље.

У једном циркуларном писму свештенству будимске епархије Стратимировић је нагласио да ће посебну наклоност имати према свештеницима који се истичу у процесу образовања омладине и да ће их посебно наградити.

За само четири године, пре избора за Карловачког митрополита на сабору у Темишвару 1790. године, Стратимировић је након две деценије стагнације, због честих промена дијацезана, успоставио ред и унапредио ову важну али једно време запуштену епархију.

„Свети Дух лети како му се свиди”

Година у којој је одржан Темишварски сабор била је обележена променом на престолу Монархије након смрти цара реформатора Јосифа II.

 Леополд II који је владао само две године, у наслеђе је добио  рат са Турском и Пруском, али и политичку кризу унутар самог царства. 

Угарски сталежи били су у никад горем односу са двором и  државу је требало спасити од расула.

Да би се смирила ситуација сазван је Државни Сабор у Пешти, у чијем раду су требали учествовати и Срби, представљени од стране своје црквене јерархије на челу са митрополитом.

Мађари нису благонаклоно гледали на жељу Срба да се царске привилегије узаконе у угарски правни поредак, а двор није желе било какав договор Срба и Мађара.

Да би привукао Србе на своју страну, двор је пристао да се размотре два захтева која је поставила српска делегација коју су чинили митрополит Мојсеј Путник, епископ бачки Јован Јовановић и епископ будимски Стефан Стратимировић, и да се тим поводом сазове Српски народни Сабор.

Оба захтева због којих је Сабор сазван вешто су изиграна.

Обећана територија Србима, тек ослобођен Тамишки Банат од Турака, понуђен као аутономна територија, припојен је Угарској.

Илирска дворска канцеларија, једна врста министарства за српске послове,  а на чије чело уместо представника Срба је постављен хрватски бан, гроф Фрања Балаш, укинута је већ 1792. године.

Срби су једино добили новог митрополита, због изненадне смрти Мојсеја Путника у Бечу, за кога су Срби веровали да је отрован.

Ни избор митрополита није ишао глатко. Гласало се два пута али Стефан Стратимировић који је оба пута добио убедљиву већину гласова није био кандидат на који је рачунао Двор.

Када је и трећи пут царски комесар хтео да организује гласање, управо се дворски фаворит епископ темишварски Петар Петровић, за кога је гласало углавном свештенство, одрекао својих гласова у корист младог Стратимировића и тако решио ствар.

Написао је Петровић једном господину у Бечу који му је избор унапред честитао: „Свети Дух лети како му се свиди”.

Стратимировић који је тада имао само 33 године, водио је цркву али и народне послове готово наредна пола века, самостално и енергично.

Захваљујући својој конзервативној политици али посветивши посебну пажњу образовању успео је да сачува народ од унијаћења и мађаризације.

Образовање, пре свега

Јован Суботић, памтећи митрополита Стратимировића као ђак Карловачке гимназије је записао: 

„Стратимировић је и до дан данас најсјајнија слика на небу наше цркве у овим странама. Он је био стар господин, његова је генерација изумрла и није било у нашем народу човека, који га је другачије знао  него као митрополита. Знало се да га цар Франц I много уважава као једног од првих државника своје царевине. Био је установитељ српске гимназије у Карловцима и православне богословије. Установио је благодјејање и конвикт за нашу сиротињу, коју је срце наукама вукло и то је толико много значило, да га је сваки највећим добротвором  народа и цркве сматрати морао. Кроз много година крвав је бојак водио са католичком црквом, која је наваљивала, да се укине стари календар наше цркве, и уведе нови којим се католичка црква служи. Под Стратимировићем стајала је богословија на највишем ступњу, у сваком погледу а тако је било и са гимназијом. Било је тако и са служењем у цркви, и са црквеним пјенијем.”

Само годину дана након избора, 1791. године за митрополита Карловачке митрополије залагањем Стратимировића и уз галантну новчану помоћи трговца Димитрија Анастасијевића Сабова основана је Карловачка гимназија, која је наредне године почела са радом.

Двадесетак година касније је захваљујући митрополитовом политичком упорношћу и прилозима Новосађана и фонду који је основао тр­говац Сава Вуковић почела са радом и Велика православна гимназија у Новом Саду.

Прве директоре гимназија, углавном Словаке, образоване на престижним универзитетима у Халеу и Јени, изабрао је сам Стратимировић, и заједно са њима који су уједно били и предавачи, израдио школски план.

Стратимировић нарочиту пажњу посветио је штампању књига али један од најважнијих подухвата је штампање прве историје Срба као и увођење историје као предмета у гимназије.

Чамцем преко Дунава

Срби су били једина нација у Хабзбуршкој монархији, која је своју културу градила на историјској свести ,а  није имала своју савремено штампану историју.

Непогрешиво је Стратимировић  осетио својим способношћу политичког промишљања, да се приближава тренутак одлучног напора за ослобођење Срба и да сваки политички покрет мора имати и своје историјско образложење.

Историја је стајала написана већ скоро четврт века, и требало је убедити њеног аутора архимандрита манастира Ковиља Јована Рајића да одобри њено штампање.

Упутио се митрополит, априла 1793. из Карловаца чамцем преко Дунава у Ковиљ, свом учитељу, више као ђак а мање као црквени и народни вођа и о томе је у писму епископу Петровићу написао:

„Јуче цели дан в Манастире Ковиље код Г. Архимандрита Раич пробавих, и с мраком на води  паки возвратих се. Сами се можете досетити о поводу мога онамо хожденија. Труда ме је пуно коштало докле сам толико година лежавшују Историју његову о Словенском роду, из руку његових узео.”

Историја у четири тома, штампана је у Бечу, у штампарији Стефана Новаковића­, по жељи Стратимировића, равна у естетској и графичкој опреми европским издањима, уз строгу напомену да се „стил и речи писца не мењају” и да се рукопис након штампања пошаље у Митрополијску библиотеку.

Књига је штампана грађанском ћирилицом, а ликови српских владара на Стратимировићево инсистирање нису представљени као светитељи већ државници и ратници.

Излазак из штампе Рајићеве Историје бије без сумње велики културни  догађај у српском народу и ван Карловачке митрополије.

И сам Стратимировић оставио је за собом велики број историјских, књижевних и црквених списа, на немачком, латинском и српском језику. За његов научни рад  и судове о књигама интересовали су се многи научници у Европи. Био је члан ученог друштва Универзитета у Гетингену.

Помоћ за слободу 

Према једном поверљивом руском извештају, митрополит Стратимировић био је „све и сва” за устаничку Србију.

О збивањима у Србији митрополит је био добро обавештен. 

Лично је водио преписку са Карађорђем, Миленком Стојковићем, протом Матејом Ненадовићем и другим вођама устанка.

Устаничке вође добро су знале да је Стратимировић од пресудног значаја за њихов однос са Аустријом, и заиста захваљујући његовим добрим везама са двором, Аустрија је прећутно одобравала несметану набавку муниције, оружја и хране из Аустрије.

Ипак он није сматрао да Србија своју будућност треба да гради на било каквој зависности од католичке Хабзбуршке монархије.

Тако већ у јулу 1804. године, преко руског проте Самборског, у тајности шаље писмо руском цару Александру молећи за помоћ и износећи свој план за независност Србије, и о томе прота Самборски обраћајући се цару и Адаму Чарториском пише:

„Предузимајући далеки пут морем, будући стар и слаба здравља, ставио сам себи у дужност спровести Вашем Императорском Величанству нацрт митрополита српског народа, Стевана Стратимировића. Заједно с њиме до суза молим, да не ставите у погрешку , што није потписано име састављача. Митрополит се није ово осмелио учинити, бојећи се, да главе лишен буде.”

Стратимировић у свом писму моли да Бог просветли срце руског цара ради помоћи једноверној и једнокрвној браћи на Балкану, излажући план да Русија издејствује да се уз минимално плаћање данка Цариграду, Срби  ипак добију суштинску аутономију. 

Руски цар би могао, предлагао је Стратимировић, послати неког свог рођака или кнеза православне вере јер у датом историјском часу, Србима више одговара монархија него република, као и да би било потребно послати и пар хиљада војника.

План се није остварио, али цар Александар је ипак послао помоћ Карађорђу и нешто руске војске која заједно са Србима учествовала у борби против Турака.

Ратови са Наполеоном приморали су Русију да склопи мир са Турцима 1812. године у Букурешту.

Доситеј с којим се Стратимировић није слагао по питању језика али ценећи његово искуство и знање, на митрополитово залагање, претходно саставивши заједнички програм за културни и просветни препород Србије, прешао је у устаничку Србију.

Поред тога што је био Карађорђев човек од поверења, Доситеј је основао Велику школу и Богословију у Београду које су већину професора добиле баш из карловачке гимназије.

Када сагледамо сву ревност, храброст и политичку мудрост с којим је митрополит Стратимировић водио цркву и народ у никад лаким временима, у царевини где Срби нису успели да добију статус нације већ само вероисповести, коју је исто тако требало сачувати од агресивне католичке цркве, слободно се можемо сложити са речима Јована Суботића, да је Стратимировић био најсјајнија слика на небу наше цркве, а можда и остао до данашњих дана.