Надежда Петровић, жена која никада није одустајала од својих идеја

„…Покојница је са великим пожртвовањем обављала болничарску дужност за време сва три рата на бојном пољу у пољским болницама и дивизијском завојиштима. У бугарском рату прележала је трбушни тифус у Скопљу. Као академска сликарка узела је живог учешћа у југословенском покрету и приређивању југословенских изложби и конгреса у Београду, Софији и Загребу. Она је била одушевљена Српкиња и једна од оснивачица Кола Српских Сестара. Слава јој!”, објавиле су Српске новине у Нишу, 3.априла 1915. године.

Надежда Петровић је понос националне историје.

Потекла из једне у сваком смислу изузетне породице, и њена необична личност обележила је јавни живот свог времена.

Храброст којом је корачала испред своје средине и времена, у својој уметничкој и друштвеној борби прекинула је прерана смрт у ратној болници.

Имала је непогрешив осећај за време у којем живи и као што је умела да осети виталне токове велике уметности и да се према њима опредељује а ипак остане своја, тако је добро разумела и друштвена кретања и давала им свој лични допринос.

Жеља да помогне свом народу ју је водила кроз живот и она је то неуморно чинила и у миру и у рату.

Сматрала је да је улога уметника мисионарска не само на уметничком и културном већ и на националном и социјалном плану.

Надежда Петровић је пре свега била жена, која никада није одустајала од својих идеја, у временима када су у Србији,  нове идеје продирале тешко, друштво мењало споро а улога жена у свим тим процесима била готово незамислива.

Она је напросто стизала све, да пише, организује изложбе и колоније, да покреће патриотске акције, држи говоре, фотографише, да путује, да ратује али Надежда је пре свега била сликар.

Наслеђени таленат

Иако рођена у Чачку, 12. октобра 1873. године,  где су јој родитељи службовали, отац Димитрије Мита Петровић као учитељ слободоручног цртања у Гимназији а мати Милева учитељица Женске основне школе, њено одрастање и школовање везано је за Београд, где се у кућу Митиног оца породица пресељава девет година касније.

Сликарски таленат Надежда Петровић наследила је и са очеве и са мајчине стране, а васпитање и подршку свим њеним животним изборима пружила јој је породица. 

Породица у којој је свих деветоро деце стекло високо образовање, од којих су Надежда и њен брат књижевник Растко Петровић оставили неизбрисив траг у српској култури.

Школу коју је сликар, један од водећих носилаца српског романтизма и изузетно свестрана личност, Стева Тодоровић основао, не само да би се учило цртање, већ да се научи да постоји култура, похађао је и Надеждин отац Мита. 

Иако је Тодоровић, хвалио таленат свог ученика, његову жељу да настави студије сликарства у Италији  његов отац стари Хаџи Максим није испунио.

Мати, Милева Зорић, кћи Павла Зорића који се бавио сликарством и Драгиње Милетић, рођене сестре Светозара Милетића, била је образова и нарочито историји и поезији наклоњена учитељица.

Ујак Светозар Зорић, инжењер машинства, школован у Немачкој, професор на Великој школи у Београду, и сам се бавио сликарством. 

Једно време предавао је на Уметничкој школи Кирила Кутлика и Надежда је прве сликарске поуке добила управо од њега.

Као ученица престижне Више женске школе, Надежду је отац прво одвео у атеље, свог пријатеља, минхенског ђака, Ђорђа Крстића, да би Надежда као прва ученица новоотвореног женског одељења Кутликове школе наставила своје сликарско образовање.

Оно најважније што је Крстић учинио је, да је једну долазећу генерацију сликара „истерао” из Кутликовог атељеа у природу, у планер, на сунце и тиме их навео да учине оно што њихови учитељи нису – да се упусте у сликарско истраживање сунчеве светлости.

Под његовим утицајем Надежда доноси одлуку да своје сликарско школовање настави у Минхену.

Постоји само сликарство

Надежда Петровић стиже у Минхен у време настајања немачке модерне уметности, у један врло узбудљив амбијент за талентоване уметнике где је свака идеја наилазила на одјек и свака реализација била могућа.

„Не постоје школе, постоји само сликарство” је Курбеова максима која постаје мото младих уметника, окупљених у удружење Сецесија.

Како као жена није могла да упише Академију, 1898. одлази у атеље Антона Ажбеа а потом у Атеље Јулијуса Екстера и Ангела Јанка.

Ова престижна школа, која је имала и по стотину ђака и чије је дипломе оверавала минхенска Академија, била је за младе људе којих је било из свих наших крајева и више од часова сликарства.

 Овде се родила и  идеја о јужнословенској сарадњи.

Ажбе је био изузетан педагог који је подржавао индивидуализам сваког ученика, а слобода која је владала у школи, Надежди је омогућила брзо израстање и осамостаљивање.

„Ажбе је овде бог учитеља сликарства…Поред тога што је сам уметник, тако лепо уме да покаже и коригује, да сам ја толико одушевљена сликарством, имам такву вољу да немам кад да пишем”, написала је у једном писму Надежда.

Надежда од Ажбеа прелази у атеље Јулијуса Екстера професора Минхенске академије и једног од оснивача Сецесије.

Рад у овом атељеу, са штафелајима постављеним у природи, где су и акт и портрети позирали у пејзажу, одвели су је ка њеној животној теми, ка природи.

У овом периоду Надежда је много учила, много путовала и много видела, али знања о француском сликарству, стицана посредно, заокружила је одласком у Париз 1910. године.

У Паризу где је већ стигла као готов сликар, одседа у атељеу свог пријатеља Ивана Мештровића, доста слика, обилази галерије, салоне и атељее уметника и излаже на Јесењем салону.

Било је то време њене пуне уметничке зрелости, у коме је она остварила тежњу да њена слика буде резултат само боје и материје.

На свом сликарском путу Надежда никад није застала, није имала узоре које је копирала, упијала је у свом раду оно најбоље око себе, градећи свој стил. 

„Друга су времена, другачије су и слике”

С почетка 20. века, када Надежда Петровић са својим сликама излази у јавност, Милоје Васић, археолог, берлински и минхенски ђак, који се тада, бавио и ликовном критиком записао је: „Друга су времена, друге и другачије морају бити и слике.”

Али ствари нису биле тако једноставне.

С једне стране стајала је критика која је уочила да је светлост основни чинилац нове уметности али није могла ни умела то да објасни, па стваралаштво младих уметника није до краја разумела.

С друге стране било је оних критичара попут Петра Одавића који су све негирали  сматрајући да је све ново декадентно.

Публика, чије су зидове красиле олеографије наших великана Паје Јовановића, Уроша Предића и Марка Мурата, за искорак у нешто ново и другачије није била спремна.

Поред низа конвенционално благонаклоних критика, поводом њене прве изложбе 1900. године, Надежда се суочила са Петром Одавићем, и његовом критиком објављеној у Искри, у којој он критикује њен избор импресиониста за узор, „то болесно и труло схватање болесних и трулих мозгова”.

Њена уметност разликовала се од свега што се тада сликало у Србији, и без обзира на њене фазе у развоју, чак и једног кратког излета у импресионизам до каснијег приближавања фовизму, Надежда је увек била своја и јединствена и као таква вероватно деловала наметљиво.

„Чудим се смелостима уметнице и приређивача изложбе…Може госпођица имати дара, може она постати и славном уметницом, али све то што је изложила мене буни, и мој суд гласи: не ваља”, објавила је критика у Искри након прве изложбе уметничког удружења „Ладе”, 1906. године.

У овоме се огледа став који је критика с малим изузецима заузела према Надеждином стваралаштву: не разумем, значи не ваља.

И колико год критика негодовала, Надежда није одустајала у свом ставу и о свом сликарству је написала:

„Жеља уметника за животом, уношењем нечег новог и још неказаног у своје радове није погрешка као што то можда изгледа неким критичарима, то је знак да уметник не стари, да му у срцу још гори огањ младости, да је продуктиван… Особине уметникове су карактеристичне и израз су његове интелигенције и индивидуалности; уколико је ово код уметника развијеније утолико ће и начин обраде бити оригиналнији”.

Своје трагање у ликовном изразу објаснила је:

„Тражим само да поставим боје које преносе моју сензацију, бојом се може изразити све.”

Уметници пионири јединства

Надеждин повратак у Србију из Минхена 1903. године, поклапа се са променом политичке климе у Србији. Смена династија донела је једну нову идеју. Идеју слободе свих јужних Словена.

„Уметницима је било дато да буду пионири јединства” записао је Моша Пијаде, истичући посебно Надежду Петровић, Рихарда Јакопича и Ивана Мештровића.

Као весник једне нове идеје у Београду, 1904. године, организована је Прва Југословенска изложба, на којој учествују Срби, Хрвати, Словенци и Бугари.

Надежда је активно учествовала у припреми ове изложбе али се и сама, сликајући пејзаже у околини Ресника спремала за њу.

На изложби на којој је око стотину учесника изложило 500 дела, жири је одабрао само једно њено дело „Жито”.

Ни колеге из првог уметничког удружења „Лада ” показале разумевања за њен рад и уместо подршке они су оспорили њено излагање на Другој Југословенској изложби у Софији, након чека Надежда напушта удружење.

Уз подршку својих колега још из Минхенских дана, Надежда је у жељи да истакне вредности националне уметности словенских народа и успостави сарадњу међу њима, организовала прву југословенску ликовну колонију у Сићеву, 1905. године.

Словеначки инпресионисти Јакопич, Грохар, Весел и Јама, али и Мештровић и Емануел Видовић били су учесници те колоније као и Бранко Поповић који једини међу српским колегама никад није издао Надежду.

Изложба радова ове колоније 1907. донела јој је и прву сатисфакцију. 

Чак и они који су били оштри критичари ублажили су свој став: „Са задовољством констатујемо да је госпођица Петровић  боља на овој но што беше на изложби Ладе – а тада беше збиља рђава”.

Критичар Обзора је био конкретнији и можда храбрији од осталих похваливши Надеждине пејзаже:„Њена техника је добра, колорит интензиван, што њеним пејзажима доприноси много живота и чини се да се издвајају од осталих…”

Али Надежда је била најхрабрија, она се није прилагођавала, није устукнула, ни одустала.

Ишла је само својим путем за својим идејама.

Херој нације

То је и време када Надежда започиње своје друштвено и политичко ангажовање. 

Она у свим својим акцијама наступа превасходно као жена и уметник.

Није се њена борба зауставила само на писаној речи, а сарађивала је са готово свим часописима у земљи.

Пишући о сликарству, школству, о заосталости код нас, о неопходности ширег образовања жена, о књижевности , о политичким и социјалним проблемима онa није само констатовала већ и агитовала.

Са својом пријатељицом Делфом Иванић, која је добро познавала прилике у којем живи српски народ у још неослобођеним крајевима Турске, донела је одлуку да се оснује женска организација која за циљ има помоћ том измученом народу.

Августа 1903. године у сали код Коларца одржан је до тада највећи скуп жена и основано „Коло српских сестара”, које своју прву акцију реализује крајем исте године, када су Надежда Петровић и Милица Добри однели значајну новчану помоћ у Македонију.

„Једна чудна  жена, млада, крупна плавуша, направила је утисак колико одличним говором толико и појавом”, известиле су новине о говору Надежде Петровић, са балкона Народног позоришта, поводом анексије Босне и Херцеговине.

Она организује „Одбор Српкиња” и у име жена шаље апеле савезима жена у Америку и Русију, обраћа се интелектуалцима широм светa и шаље извештаје о расположењу у Србији и страној штампи.

У писму свом пријатељу Јакопичу, још 1908. године, између осталог она пише: „Чекамо кад ће прва пушка пући…Ја идем такође на границу, као болничарка, да послужим својој отаџбини…”.

Као што у сликарству Надежда није устукнула није ни у својој одлуци да послужи отаџбини.

У оба Балканска рата и Великом рату Надежда је била болничар.

У паузама тешких дана сликала је и фотографисала, бележећи пределе кроз које је са војском прошла.

Њена последња слика настала је у Ваљевској болници, где је Надежда бринући о најтежим болесницима оболелим од пегавог  тифуса и сама након неколико дана боловања умрла.

„Уз литар најбоље каменичке шљивовице, коју сам јој по жељи донео, претресли смо тада по последњи пут важна питања  нашег младог сликарства. То је био разговор достојан уметника и јунака Надежде Петровић”, описао је њихов последњи сусрет, знајући да је крај, тада и сам болестан Бранко Поповић.