Реч је о портрету Љубомира Срећковића који је чувени сликар урадио 1930. године.
Последњих педесетак година ово дело је у приватном власништву у Словенији, а власник портрета се обратио Оливери Скоко, музејској саветници-историчарки уметности, која води Легат Уроша Предића у зрењанинском музеју, за помоћ у атрибуцији дела, с обзиром на то да се оно у породици налазило без сазнања о имену портретисане личности.
Након што је установљено да је реч о Љубомиру Срећковићу, некадашњем истакнутом привреднику и гувернеру Народне банке Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, власник је изразио жељу да портрет буде уступљен Народном музеју Зрењанин на неограничено излагање.
Љубомир Срећковић (Бранковина 1860 – Београд 1928) је по завршетку Правног факултета у Београду 1884. радио као чиновник у Министарству финансија и Самосталној монополској управи.
Након пада владе Николе Пашића 1892. иступа из Управе монопола и посвећује се раду у Српском трговачком удружењу.
Новембра 1919. са оснивањем Извозничког друштва Краљевине СХС постаје његов председник, а као члан извозничког лобија 1922. ушао је у Управу Народне банке Краљевине СХС, залажући се посебно за већи обим додељивања сезонских кредита.
Активнију улогу добија након оставке Ђорђа Вајферта на месту гувернера, кога наслеђује марта 1928. године, али се већ почетком јуна озбиљно разболео и преминуо крајем месеца 1928.
Урош Предић је портрет Љубомира Срећковића урадио две године касније по фотографији како је и назначио у свом списку радова.
Након што је дело стигло у Народни музеј Зрењанин, спроведен је конзерваторско-рестаураторски третман од стране Марине Бојанић, мастер ликовног уметника, и оно ће бити изложено у делу сталне поставке Збирке ликовне уметности уз остала Предићева дела.
О портрету ће говорити музејска саветница- историчарка уметности Оливера Скоко.
Душко Стојановић
академски сликар и графичар
Некада је, у различитим друштвеним системима и периодима развоја или пропадања, култура увек била потиснута или склоњена. Култура је опасна јер доноси чињенице, истину, живот и емоцију, а то се не уклапа ни у један систем. Зато није чудо што историја показује да су је често проглашавали декадентном или опасношћу по друштво.
Вида Огњеновић
редитељка и књижевница
„Одбијамо да будемо жртве, нема разлога да власт жртвује културу. Нека са жртвује сама, нека се власт сама преиспита за своје грешке а не да их наплаћује од културе. Гласнику се глава не сече. Бојећи се да их је култура препознала и прозрела, покушавају да угуше културу. Па слаби су им зуби“.