”Највеселија фарса рата” – улога београдске електричне централе у ослобођењу Новог Сада 1918.

Након телефонског разговора са врховном командом Српске војске која се тада налазила у Нишу, пуковник Драгомир Милојевић, командант Дунавске дивизије, саопштио је делегацији из Новог Сада и Петроварадина која је стигла у  Београд 6. новембра 1918. године : 

„Захтевајте што год хоћете, наређено ми је да вам све дам!”

Са делегацијом у којој су били потпредседник Српског народног одбора из Новог Сада др Игњат Павлас, велепоседник и трговац Душан Монашевић, привредник Душан Марковић, чланови Народног већа Петроварадина Милан Видман и  проф. Фрања Малин, трговац из Шапца који се враћао из интернације Пера Лазић, дошао је у Нови Сад, преко Сремских Карловаца, са групом подофицира мајор Војислав Бугарски и догодило се оно што се у историји ратовања није догодило.

На Митровдан, 9. новембра 1918. године, преподне, мајор Бугарски као представник Српске војске на челу одреда састављених  од српских војника који су се враћали из аустроугарског заробљеништва, ушао је у Нови Сад, дочекан од мноштва народа и делегације Српског народног одбора.  

Да се делегација упути у Београд била је околност у којој се налазио Нови Сад, а да то буде баш тад и делегација у том саставу, одредио је случај.

Конфузија

Почетком новембра у Новом Саду завладала је конфузија. 

Многи Мађари, државни службеници напустили су Нови Сад а државни апарат престао је функционисати. 

Остатак чиновника налазио се окупљен у градској кући а  градски начелник Бела Профума  чекао је упутства од нове револуционарне владе из Пеште. 

Шеф градске полиције Нандор  Пајерле обратио се за помоћ виђенијим Србима јер му је по сопственом признању остало на располагању неколико људи с којима није могао одржати ред у граду.

У Пешти је власт преузела револуционарна влада на челу са грофом Михаљем Карољијем, који је тек након краткотрајне револуције изведене са остацима мађарске војске успео од цара Карла IV, 31. октобра, да добије признање за проглашену Мађарску демократску републику. 

Карољи је својим прогласом упућеним свим народима, у којем је гарантовао преуређење државе на демократским основама и гаранцијом једнаких права свим народима, настојао да спасе што се спасти може. 

Његов циљ је био очување Угарске у историјским границама, али све је било касно и Карољи у својим намерама није успео. 

Велики проблем у граду, представљало је огроман број аустроугарских војника који се враћао кућама, који се нису задржавали али  су пљачкали све пред собом заједно са локалним становништвом.

”Пљачкање је узело велике размере. Када се у граду рашчуло да се на дунавској обали налазе два велика шлепа натоварена храном, пљачкаши нису носили само оне количине које би могли у рукама понети, него су долазили са колицима, таљигама, колима”, забележио је у својим успоменама  професор и потоњи председник Матице српске Милан Петровић.

Неколико хиљада српских заробљеника зауставило се у Новом Саду јер због срушеног чортановачког тунела возови којима су кренули за Србију нису могли даље.

Највећи проблем ипак је била немачка војска у повлачењу, која је била организована, под пуним наоружањем и командом. 

Са собом су носили огроман плен и имали наређење да све што не могу  да понесу спале и руше за собом све оно што би им у одступању представљало опасност. 

Тако су била минирана оба новосадска моста, железнички и привремени понтонски које су при повлачењу требали уништити.

Да се ситуација још отежа, почели су у град стизати и „болеснички транспорти”. 

Заробљеници оболели од „шпанског грипа”, донели су у град заразу, а и за њих требало побринути.

Најзаслужнији је у овом био др Лазар Марковић, који је личним трудом, успео да захваљујући неким дојавама набави санитетски материјал, којег није било јер су чак и магацини са санитетским материјалом опљачкани, али и да организује три болнице, у здању Марије Трандафил, Николајевској школи и Учитељском конвикту. 

Болесника је нажалост било толико да су умирали и по улицама. 

Многи нису ни хтели да потраже помоћ и умирали су на обали Дунава чекајући неку лађу која ће их превести у Србију. 

Кажу да је тада у Новом Саду за недељу дана умрло људи више него за пар година.

Пред градском владом, која није функционисала и полицијом које није више било нашао се немогућ задатак. 

Требало је одржати ред…

…. зауставити пљачку, побринути се и нахранити пристигле заробљенике и спречити Немце у њиховим намерама.

У Петроварадину је основано Народно веће на челу са ветеринаром Душаном С. Марковићем, које је било у доброј позицији јер је на Петроварадинској тврђави, коју је војска напустила, остало доста оружја, и они су некако успели да у Петроварадину одрже ред међу локалним становништвом. 

Ипак због великог броја српских заробљеника и присуства дела немачке војске ситуација је била напета, нарочито након убиства неколико Србијанаца од стране немачких војника. 

Тешко је било задржати мир међу људима који су припретили осветом и који поврх свега нису хтели да се ставе ни под чију команду сем официра Српске војске, а таквих није било.

У Новом Саду Мађари су основали свој Народни одбор на чијем је челу био  новинар Јожеф Мајер, који је са Србима и за време рата као уредник Ujvidéki hirlap-a, одржавао добре односе. 

Овај одбор је од добровољаца организовао своју народну стражу.

Српски народни одбор на челу са Јашом Томићем, први пут се јавно састао 3.новембра у Матици српској , мада су се тајно састајали већ дуже време у кући Игњата Павласа. 

И Срби су на збору одржаном у дворишту школе на Салајци формирали своју народну стражу у коју се одмах јавило пар стотина добровољаца, а формирана је и једна коњичка јединица. 

Група привредника која је водила Прометно друштво, имала је плаћене и опремљене људе који су имали исти задатак. 

Ова група људи одиграла је значајну улогу за време рата у спасавању и збрињавању српских интернираца, избеглица и заробљеника. 

Новчано су помагали где су могли а успели су да купе и све акције Ujvidéki hirlap-a чији је уредник био Јожеф Мајер и тако га, колико су могли, држе под контролом.

Све то и поред најбоље воље није ефикасно функционисало зато што није било довољно искуства и није било праве команде.

Кључну улогу у организацији реда у граду али и неким другим стварима одиграо је поручник Бошко Павловић, који је побегао из озлоглашеног логора у Араду и преко Сегедина и Суботице стигао у Нови Сад.          

Бошко Павловић јавио се Српском народном одбору понудивши помоћ и о томе Милан Петровић uуспоменама пише:

„Обрадовали смо му се, јер међу толиким бившим заробљеницима који су се задржали у Новом Саду није било ниједног официра. Међутим, да неко буде официр, за то је пре свега потребно одело, а његово одело комична комбинација цивилног и војничког била је у бедном стању. У новосадским трговинама пронађена му је чоха која је одговарала српским официрским униформама, набављене су официрске дистинкције, и он се појавио на новосадским улицама, и што је важније пред српским војницима, бившим заробљеницима, снажан, енергичан, који је команду узео у своје руке. Војници су га волели и радо му се покоравали.”

Тако је у договору са Српским народним одбором, образован један одред од неколико стотина Србијанаца, назван „Краљевска српска војна полиција”, која је допринела смиривању ситуације у граду.

Започели су и преговори са немачким официрима, о мирном напуштању града.

Привредници из „Прометног друштва”, чији је председник био Душан Марковић а директор Тома Бајић покушали су да на разне начине  „одобровоље” немачке официре да не поруше мостове и оставе ратни плен. 

Обећана им је уз прилична сума новца али је ипак „договор” са Немцима постигао је Бошко Павловић.

Електрична централа

У међувремену, председнику петроварадинског националног већа Душану С. Марковићу обратио се инжењер Ладински, пољак, који је по наређењу аустријске војне команде, спроводио опљачкану демонтирану  београдску електричну централу за Беч, са молбом за помоћ да се централа спасе и врати у Београд, који би без ње најмање целу зиму био без струје.

Одлука је донета брзо, јер је помоћ Српске војске била хитна а централа се нашла као добар повод за пут, делегација се у највећој тајности, са њеним деловима и инжењером Ладинским укрцала на лађу „Хрват” са капетаном Крмпотићем, једним митраљезом и пар наоружаних Србијанских заробљеника и кренула Дунавом за Београд. 

Таква пловидба је била небезбедна јер је на Дунаву било доста немачких шлепова који су превозили ратни плен.

Делегација која је срећно стигла до Београда извршила је своју мисију. 

Предали су делове електричне централе захваљујући чему је Београд за пар дана добио струју. 

Др Игњат Павлас и проф. Фрања Малин изнели су пуковнику Драгомиру Милојевићу ситуацију и потребу да се што пре уз помоћ Српске војске успостави сигурна власт и безбедност, да се спрече пљачке и анархија. 

Како је регуларним трупама Српске војске требало још времена да стигну у Нови Сад, прихваћен је предлог овдашње делегације да се то изведе на другачији начин, и да мајор Бугарски као представник Српске војске са групом подофицира крене истог дана са делегацијом натраг.

„Највеселија фарса рата“

Негде око три сата изјутра лађа се зауставила код Сремских Карловаца, да би мајор Бугарски са војницима заробљеницима који су се ставили под његову команду преузео власт у Карловцима и кренуо за Петроварадин.

У Петроварадин, поручник Павловић превео је једну своју „дивизију” и договорено је да се у Нови Сад уђе сутрадан. 

Како је у  сведочанству написао   Бугарски, прибегао је једном малом лукавству: 

„Наредио сам да се на бедем Петроварадинске тврђаве постави једна батерија Лахитових топова, већ неупотребљивих и без муниције. Цеви топова , у циљу демонстрације силе, биле су уперене према Новом Саду. Поручио сам преко поручника Павловића немачком команданту да ако не буду испуњени сви услови постављени у ултиматуму, бићу приморан да издам наредбу да се бомбардује Нови Сад, и то железничка станица и сви војни објекти без обзора на последице.”

Немци су у датом року од осам сати напустили град и то пешке а не возом како су планирали, оставили су сав ратни плен а од наоружања понели само оно што им је формацијски припадало и предали разминиране мостове.

Ноћ уочи уласка војске на седницу која се одржавала у Матици српској, на којој су били чланови Српског народног већа и општинско поглаварство са градским начелником Белом Профумом, око поноћи стигао је поручник Павловић и обратио се скупу следећим речима:

„Објављујем да је  Српска војска Њ.В. Краља Петра l, овим моментом заузела Нови Сад. Стога ја као командант ове војске узимам војну власт у своје руке, те позивам свакога , да се наређењима  војне власти има покоравати. Најављујем да за грађанску власт признајем једино Српски народни одбор. С тога молим чланове да ми доставе имена  својих представника, с којима ће војна власт сарађивати, одмах сад, због свечаног уласка Српске војске која долази ујутру преко Петроварадина у Нови Сад.”

Општинско поглаварство са начелником Профумом одмах је изјавило да признаје нову власт.

Сутрадан су јединице Српске војске састављена од бивших заробљеника на челу са мајором  Војиславом Бугарским из Петроварадина ушле у Нови Сад.

Све се одигравало невероватно брзо, у  тих, мало више од недељу дана почетком новембра 1918. године. 

Догађаји су се смењивали, не мерени данима него сатима.

Захваљујући присебности и храбрости многих људи које је на овако мало места тешко побројати, који су на разне начине помогли у овим тешким данима извршена је мирна примопредаја власти, ослобођен је Нови Сад.

Испунила се молба коју је Јаша Томић понављао: 

„Само све без крви! Та било је доста…Не смемо дозволити да падне љага на ове празничне дане нашег народа!”

Неколико дана касније, 13. новембра, стигле су у Нови Сад и регуларне трупе Српске војске, са пуковником Драгомиром Милојевићем на челу. 

И њима је приређен свечани дочек.

Истог дана, Српски народни одбор и формално је преузео управу над градом.

Милош Црњански који је недуго након ослобођења посетио Нови Сад, о овим догађајима је написао:

„Нови Сад је већ био ослобођен, а ослобођење је извршено од трупа, састављених, на брзу руку, од заробљеника, Србијанаца, из заробљеничких логора. То је била једна од највеселијих фарса рата.”