„Нешто овде није како треба”: Контроверзна судбина зграде Црквене општине у Новом Саду

Смештена у Пашићевој улици, са западне стране Саборне цркве, њен историјат до сада није поуздано истражен.

Претпоставља се да је објекат изграђен првом половином 19. века, односно у време класицизма.

Једна је од малобројних кућа која је преживела бомбардовање Новог Сада у Буни 1849. године.

Међутим, крајем 2023. године, током „реконструкције”, њена унутрашњост у потпуности је срушена, а о њеном постојању сведочи једино њена сачувана фасада, која свој садашњи изглед добија почетком 20. века током реконструкције коју је водио Михајло Харминц.

На њеном месту, иза старе фасаде, направљено је потпуно нова зграда, већих габарита, са новом организацијом простора, чија унутрашњост ни на који начин не наговештава, постојање оригинала из прве половине 19. века.

„Када смо правили Студију старог центра Новог Сада, да би била проглашена споменичком целином, издвојили смо три вредносне категорије објеката:  прву – која не подразумева никакве промене, само санацију и одржавање, другу – на којој су дозвољене делимичне измене (претежно у ентеријеру) и трећа – где је дозвољена одређена надоградња или замена новим објектом под строгим условима службе заштите споменика.  Зграда Црквене општине припада првој групи – спада у најстарији сачувани градитељски слој с почетка 19. века, онај од 800 преосталих објекта после уништења града 1849. године“, каже историчарка уметности Донка Станчић.

Ту се, како истиче, пре свега мисли на њен потпуно сачуван ентеријер са драгоценим дубоким сводним конструкцијама  и масивним зидовима у приземљу, што је све одлика најстарије градње, времена класицизма. 

„Улична фасада и бочни калкански зид измењени су 1903. године, приликом велике обнове Саборне цркве, а све по пројекту архитекте Харминца. Дакле, срушили су сачувани оригинал,  а реконструисали новији слој из 1903.године”, истиче Станчић. 

Управо је захваљујући овој контроверзној реконструкцији, највреднији део зграде, који сведочи о аутентичности градње тог времена, потпуно уништен.

Најстарији слој града

Зграда Православне црквене општине налази се у заштићеном културно-историјском језгру Новог Сада.

Она сама окружена је здањима која не представљају искључиво архитектонска и градитељска достигнућа свог времена, већ и најзначајнија места духовног и образовног живота српског народа на подручју Аустро-Угарске монархије.

• Саборна црква, која је изграђена 1853. године, након што је првобитна црква на том месту срушена у Буни 1849. године. Иконостас, који је израдио сликар Јован Клајић, током обнове која је трајала од 1902. до 1905. године, замењен је новим који је осликао један од наших највећих сликара Паја Јовановић, који је уједно урадио и нацрте за витраже, док је зидне слике урадио Стеван Алексић.

• Платонеум, изграђен 1852. године на углу улица Пашићеве и Златне греде, носи име по Платону Атанацковићу, бачком владики који је кућу купио од потомака породице Сервијски. У њој се, по пресељењу из Пеште у Нови Сад, налазила Матица српска, била је седиште бачких епископа, ту је била смештена и Српска читаоница, неколико гимназија, а користио ју је и новоосновани Новосадски универзитет, а данас је користи Огранак САНУ у Новом Саду.

• Владичански двор, смештен на крају Змај Јовине улице изграђен је 1901. године, пола века након што је првобитни Двор срушен у бомбардовању Новог Сада. Пројекат је израдио архитекта Владимир Николић крајем 19. века, али га је потписао Ференц Рајхл, због прашине која се дигла након навода да је патријарх Георгије Бранковић протежирао своје кумче Николића. Због тога је Николић уступио свој план Рајхлу, уз коментар: „Направио сам план, Рајхл је потписао, двор се гради и мирна Бачка“.

• Змај Јовина гимназија основана као „Велика православна гимназија”, у првој половини 19. века, има традицију, дужу од модерне српске државе. Захваљујући новчаном потпором Саве Вуковића и других имућних Новосађана уз подршку митрополита Стратимировића, Срби су у Новом Саду добили своју гимназију. Садашња зграда подигнута је по пројекту архитекте Владимира Николића 1900. године, средствима барона Милоша Бајића.

Спорна пракса

У налазу грађевинског вештака написано је да постоји изостанак радова на текућем одржавању и да је објекат доведен у лоше стање дугогодишњим неодржавањем и небригом, истиче Донка Станчић.

Међутим, поставља се питање како се оправдава овакво поступање тј. непоступање у односу на објекат који је културно добро под заштитом, али и ко је одговоран?

У Закону о културним добрима наведено је „да је сваки власник културног добра у обавези да се стара о његовом одржавању“.

„У овом случају је то била обавеза Црквене општине. Ако је, како наводе, кућа била склона паду – они су у законском прекршају и морали су да одговарају”, одговара на питање Донка Станчић, која сматра да ово здање није било склоно паду, те да није било никакве потребе за њеним рушењем.

„Њено стање ипак није било такво, све је то једна манипулација потпомогнута са неморалном струком, а у циљу проширења квадратуре и добијања још два стана, уз већ један велики на првом спрату, на престижној локацији”, додаје.

Даље наводи да у унутрашњости зграде није уочила пукотине које би указивале на обрушавање.

„Више пута сам радила у црквеној архиви, која се налазила у канцеларији у приземљу, била сам у стану на спрату и никада нисам видела неке драстичне пукотине које би указивале на обрушавање.  „Стручњаци“ никада нису дали на увид јавности своју експертизу да докажу супротно”, сматра Станчић.

И упркос томе што је фасада на улици видљива, парадоксално, овај објекат представља и пример изгубљеног културног наслеђа.

„Јесу они реконструисали обе фасаде пристојно по Харминчевом моделу, али за мене је важно то да оригиналне куће више нема – сводова и укупног ентеријера”, сматра Станчић.

Изостанак реакције

Нажалост, чини се да је ова „реконструкција” својевремено прошла ван радара јавности.

Уз свега неколико чланака у медијима, по овом питању својевремено се огласило Друштво архитеката Новог Сада

„Наслов као овај: „Рушење објекта Српске православне црквене општине у Новом Саду” заиста запрепашћује сваког пролазника, а посебно стручњаке и дугогодишње учеснике у пословима ове врсте”, наводи се у њиховом саопштењу. 

Како су тада истакли, наслов на градилишној табли јесте у сагласности са пројектном документацијом која је доступна, али није у сагласности са грађевинском дозволом која каже да се издаје за потребе “реконструкције и доградње зграде Српске православне цркве и привођење намене таванског простора постојећој намени зграде”.

Они су поставили и питања о томе како се објекат реконструише и дограђује, ако се пројектом предвиђа рушење целог објекта, осим уличне фасаде, те како се планира привођење намене таванског простора, ако се зграда комплетно руши.

„Нешто овде није како треба, али тиме би се требала бавити грађевинска инспекција и остале надлежне институције. Оно што нас више забрињава јесте настајање једног новог тренда налажења оправдања за рушење целог објекта, уместо проналажења свих могућих решења, како би се он сачувао и одржао у свом изворном облику и лепоти”, истичу из ДаНС-а. 

Подсетили су на то да се у Европи чувају и штите објекти унутар старог градској језгра, који су стари и неколико стотина година, али да је код нас пракса другачија – увек се пронађе разлог да се тај поступак заобиће, објекат сруши, и направи ново здање, које више ничим неће одражавати дух старих времена.

Под описима из пројекта о стању постојећег објекта: “…постојећа зграда је у јако лошем стању, пруски сводови који чине плафонску конструкцију подрума су трошни са низом карактеристичних пукотина, остали зидови по етажама су са видљим пукотинама, на плафонима се такође уочавају прслине…”  сматрају да би могло да се опише стање скоро већине старих објеката у ужем градском језгру.

„Ми као струковна организација архитеката, изражавамо бојазан да овај случај не постане преседан који ће се користити као изговор за рушење старих, вредних и лепих, али дотрајалих објеката. То би отворило врата за комплетно рушење старог језгра града, под плаштом чувања фасада. Подсећамо: шта је фасада без остатка објекта? Историјски објекти су интегрално вредни у својој целини и унутрашњости, а не само у фасадној спољашњости”, закључују из ДаНС-а.

Још лоших примера

Међутим, ово није једини контроверзни подухват у Новом Саду током протеклих година.

Донка Станчић подсетила је на пример рушења зграде Комуналне банке, односно некадашње Јерменске црквене општине.

„Да би се добиле стотине квадратних метара „Пупинове палате“ срушена је стилска зграда Јерменске црквене општине. После рушења њихове цркве ово је био још један злочин. Овде се чак нису ни правдали еуфемизмом да је склона паду. „Утешна награда“ је била  реконструкција уличне фасаде, а боље да нису. Јер од изведене архитектуре где нема шта нису од форми утрпали и створили креативног Франкенштајна, на све су залепили и стару фасаду” наглашава. 

Изузев „креативног Франкенштајна”, Пупинова палата изазвала је још један проблем – висином и волумненом поклопила је Брашованову пошту. 

Према њеним речима, нови закон више не помиње стриктно појмове реконструкције и рестаурације. 

Раније је важило да је реконструкција ситуација када се стари објекат поруши па се потом изгради поново, а рестаурација је случај када се делимично ради на санирању и обнови у циљу чувања оригинала и његове ведности. 

„Да су овако радили Италијани, Шпанци, Португалци и други, од њиховог идентитета ништа не би остало. Зато их свет обилази и диви им се. Ми имамо неку другу памет, увек кратку и ужасно непромишљну”, закључује Донка Станчић.