”Одласком у Париз, наши уметници су желели да покажу припадност европској културној и уметничкој сцени”

Недавно је у Галерији Матице српске, поводом Месеца Франкофоније, отворена изложба ”Инспирисани Француском”, наших стваралаца који су се школовали у Паризу и оставили значајно сведочанство о српско-француским културним везама, утицајима, узорима и пријатељству два народа.

културе.рс • 13. април 2024.

фото: ГМС

Париска школа у међуратном периоду оставила је значајан траг у делима наших највећих сликара попут Шумановића, Коњовића, Добровића, Сокићеве, Челебоновића, Возаревића, Јосића, и многих других, чија су дела међу 60 тренутно изложених у Галерији.

Привлачност Париза може се објаснити из различитих углова и димензија, а интересовање за француску престоницу доживљава ”бум” у међуратном периоду, померајући фокус уметника који су у времену пре Великог рата, кретали путем Беча и Минхена, не би ли надоградили своја знања.

”Снажније окретање Паризу условио је Први светски рат и савезништво са Француском. Наглашена франкофоност српског друштва била је подстакнута политичким кретањима.  Преношењем утицаја и на друге аспекте, та веза се продубљивала. Они постају видљиви у различитим сферама живота, од науке, уметности, културе, моде, гастрономије до свакодневног живота”, каже за Културе.рс ауторка изложбе Ивана Растовић. 

Како наглашава, оно што је учинило Париз примамљивим јесте и модернизација града Жоржа-Ежена Османа, која је омогућила да средином 19. века Париз постане једна од првих модерних метропола. 

Овај град добио је 80 широких булевара на којима су изграђене зграде усклађених фасада, боја и висине, уређен је водовод и канализација, са визијом простора која се, из данашњег угла, чини недостижном.

Тако је овај град је почео да привлачи људе из целог света, створивши језгро уметника који су креирали европски модернизам. 

”Наравно, о Паризу су наши уметници маштали и пре Првог рата, али подршка која је уследила од двадесетих година, као и политичка и економска повезаност,  омогућили су да се уметници слободније окрећу ка том културном средишту”, наглашава ауторка изложбе.

фото: ГМС

К: Да ли је одлазак у Париз била ствар престижа или жеље за нечим новим?

Мотиви одласка код сваког уметника били су индивидуални. Париз је постао незаобилазно место уметничког ходочашћа. Као синоним космополитизма, модерности и слободе стварања, отварао је нове путеве и хоризонте. Постао је незаобилазна инспирација уметницима, како на тематском тако и ликовном нивоу. Контакти са престоницом уметности и Париском школом, усмеравли су развој српске модерне уметности. Омогућили су да се међу српским уметницима говори о делима импресиониста, постимпресиониста, кубиста, фовиста, интимиста, као и о поетикама које су чланови ових група развијали самостално у свом каснијем раду. Свест о модернистичким покретима, постојала је и пре одласака у Париз, али је тек директнији контакт омогућио слободнију интеракцију са њима. Попут утицаја првог модернистичког покрета – импресионизма који се у српској уметности појављује са Надеждом Петровић и кључном 1907. годином, што значи тридесетак година касније у односу на његов настанак у Француској. Слична је ситуација и са другим пеотикама, којима се окрећу млађе генерације.

Већина српских уметника школује се у својој земљи, али у Париз одлазе да надограде своје знање. Али, очигледно је и  то да су одлазили у Париз и са жељом да се представе француској јавности, а не само као париски ђаци. Желели су да покажу и то ко су и шта су, те да припадају европској културној и уметничкој сцени.

К: Шта је престоница Француске тада нудила?

Као светска престоница уметности, нудио је много.  За већину уметника, која одлази са жељом да се додатно школује и усавршава, званичне академије уметности више нису примарне. То су академије које су похађале претходне генерације уметника и у другим уметничким центрима, попут Беча или Минхена.  Уписују се у школе и атељее савремених француских уметника, те у директном контакту са њима креирају свој ликовним израз и траже себе траже кроз та учења. Са друге стране, колекционари и  приватне галерије, као и  Салон независних, били су незаобилазна места за промоцију и представљање како француској критици, тако и широј јавности.

фото: ГМС

К: Не можемо, у овом контексту, да не поменемо чувеног Андреа Лота.

Лот је био посебно привлачан, а о њему се доста писало и у српској историји уметности. Често се истиче као један од најзначајнијих париских учитеља. Он је припадао једном од најреволуционарнијих покрета – кубизму –  али се врло брзо удаљио од њега, што је условило његово поимање као  ”сателита” кубизма.  Сматрао је да у сликарству, за разлику од строге кубистичке поетике, треба да постоји одређена дубина простора и нарација, односно све оно што је херметични кубизам поништавао. 

Лот је  спојио ликовни говор кубизма и поуке старих мајстора, што је преносио и на своје ученике. Његов педагошки метод „ Научити подједнако добро сликати и као Рубенс и као Пикасо“, пружао је могућност ”ослобођења и охрабрења“ младим уметницима у трагањима за модернистичком концепцијом света слике.

Шумановић одлази код Лота два пута током своја три боравка у Паризу. На Шумановићеву препоруку, Коњовић приступа атељеу Андреа Лота. Међутим, задржава се само две недеље, јер његовом разиграном уметничком темпераменту није одговарао Лотов метод учења. 

Да ли код Андре Лота, или у другим школама, музејима и галеријама, уметници су трагали за новим искуствима која су покушавали да споје са оним што су понели са собом, како би то у једном креативном процесу стварања сажели и потом креирали сопствени, аутентични, уметнички израз.

фото: ГМС

К: Како су наши уметници опстајали тамо? Било их различитих, и богатих и сиромашних, а знамо да никада није било једноставно се школовати у иностранству?

Већина је одлазила захваљујући различитим стипендијама –  како француским, тако и српским. Свакако им је одређена финансијска помоћ била неопходна да би могли да отпутују у Француску. О томе са колико средстава су одлази, сведоче и места где су изнајмљивали станове и атељее. У складу са могућностима, бирали су нека од предграђа Париза или центар уметничког живота Монпарнас, који је у међуратном периоду добио нови изглед и преузео претходну улогу коју је у уметничком животу имао Монмартр.

Држали су се заједно, о чему као трајна сведочанства остају бројна уметничка дела, фотографије и писама. Заједно су радили и проводили слободно време у шетњама париским булеварима,  обиласцима историјских и културних здања, одласцима у биоскопе и позоришта, као и дружењима у популарним париским кафеима и ресторанима.

Иако су излагали са жељом да се представе и продају своја дела, и тиме себи омогуће финансијску стабилност, забележено је и доста података који указују на тешку материјалну ситуацију у којој су се налазили.

Постоји занимљив податак –  на Монпарнасу власник кафеа ”Ротонда”,  је током двадесетих година имајући у виду тешку ситуацију у којој су се бројни уметници из целог света налазили, пружао могућност да уместо новцем, своје пиће или храну плате цртежима, сликама или  скицама. 

Сава Шумановић у ресторану ” Ла Купола”  добија  позив да ослика један од њених стубова. То је била званична поруџбина и сведочи о прихватању али и сналажењу српских уметника, који су били равноправни део кругова које су чинили уметници из целог света. И дан-данас се у том ресторану може видети Шумановићев осликани стуб. 

фото: ГМС

К: Већина уметника се након школовања у Паризу вратила у своју земљу. Шта су донели са собом?

Као потпуно ново искуство Париз их је обликовао, нису могли остати непромењени. Са собом су доносили дела која су настајала у престоници уметности, париске и француске скице на којима су радили по повратку у домовину, признања и похвале, али и можда најважније освојену модернистичку концепцију света слике, коју су даље развијали тражећи свој стил. Често је било тешко задржати освојене слободе, што је посебно уочљиво у односу према новој теми – акту који српски уметници развијају у контакту са париским искуствима. У овом случају наилазе на неразумевање шире публике, али остају доследни својим уметничким идеалима.

К: Тај међуратни период о којем говоримо је релативно кратак, и трајао је око две деценије. Догодио се Други светски рат, до Париза је дошао и Хитлер. Током шест крвавих година свет се из корена променио. Шта се, у погледу уметности, променило у престоници Француске?

Истицање захтева за слободом стварања у уметности током педесетих година условило је ревидирање међуратног модерног сликарства и окретање ка Паризу, који још једном осваја статус значајног формативног центра и узора, иако се на уметничкој сцени као значајан генератор идеја појављује и Америка. Током педесетих година окренутост ка Француској имала је политичку позадину, као што је то био случај и након Првог светског рата. Она је одраз потребе за изласком из изолације, као и за поновним повезивањем са европским уметничким токовима. Након периода социјалистичког реализма и идеолошких притисака на стваралаштво, још једном је било неопходно изборити се за слободу уметничког израза. Поред окретања међуратним модернизмима, током педесетих година, уметници се окрећу савременим тенденцијама попут апстракције, и идејама које су након ње уследиле.

погледајте још

#галерија матице српске #ивана растовић #изложба #инспирисани француском #интервју #нови сад #разговор

мишљења >

најновије >

Нада Савковић

филолог

Питање језика је изузетно важно, јер је језик основно оруђе културе сваког народа: родно место нашег бића. Појмовни свет једног народа одражава се у језику. Када смо у свом језику, ми смо у свом завичају. Зато је важно утицати на свест о важности очувања матерњег језика као предуслова за очување аутентичности нације.

Владимир Бајић

”Градитељи Новог Сада”

”Морамо водити рачуна о томе да се у што већој мери подсећамо на то шта је некада било, шта су важни историјски догађаји, ко су наши преци и како су они живели. То је суштинско проучавање друштва из ког произилазе резултати који нам могу указати на то којим путем треба да идемо да бисмо били бољи људи и чланови нашег друштва”.

теме >

Париз је град који је срушио све табуе, а овако су га доживели наши уметници

21. мај 2024.

мишљења >

најчитаније >

студенти >

Фестивал студентског филма “Размена” од 6. до 8. јуна

10:32

сећања >

Бранко Радичевић је написао неке од најлепших песама, али је његов живот био потпуна супротност

6. мај 2024.

имате вест?
пишите нам!