Овом приликом говориће др Тамара Огњевић.
Историја жудње за слатким је практично несагледива, јер траје колико и сам човек.
Међутим, протоком времена и развојем цивилизације, унапређењем кулинарских технологија и формирањем све истанчанијег укуса конзумената у свакој епохи је донела нови лик нашим слатким жудњама, а крајем 19. века обликовала посластичарницу као јединствени јавни простор за уживање у слатким чаролијама.
Ова прича, пратећи ток Дунава, у Беч и Пешту, води у време индустријске револуције, стварања великих градова, а са њима и нових културних потреба.
У епоху у којој је питање морала још увек било чврсто, а хедонизам све снажнији.
У час кад су настале новине и рекламе, кад је постављен темељ ономе што данас називамо имиџом, односно личном презентацијом у јавности.
У намери да сагледамо улогу посластица у том процесу, као и огроман утицај који ће ова два велика центра извршити на Нови Сад и Београд, завирујемо у атељее славних мајстора киста и варјаче ове епохе, али и у онај женски део историје, јер је реч о тренутку у коме је створена пракса креирања ексклузивних посластица за популарне личности, нарочита естетика у рекламирању слаткиша, али и сама посластичарница као интегрални простор урбане топографије и женске еманципације.
Душко Стојановић
академски сликар и графичар
Некада је, у различитим друштвеним системима и периодима развоја или пропадања, култура увек била потиснута или склоњена. Култура је опасна јер доноси чињенице, истину, живот и емоцију, а то се не уклапа ни у један систем. Зато није чудо што историја показује да су је често проглашавали декадентном или опасношћу по друштво.
Вида Огњеновић
редитељка и књижевница
„Одбијамо да будемо жртве, нема разлога да власт жртвује културу. Нека са жртвује сама, нека се власт сама преиспита за своје грешке а не да их наплаћује од културе. Гласнику се глава не сече. Бојећи се да их је култура препознала и прозрела, покушавају да угуше културу. Па слаби су им зуби“.