Од Велике сеобе до културног препорода: Успон Карловачке митрополије

Њен развој, који је трајао готово два века, данас осветљавају бројна дела представљена на актуелној изложби у Галерији Матице српске „Уметност у служби вере. Сјај и слава Карловачке митрополије“.

О њеним почецима сведоче скромне зографске иконе, мали парохијски храмови и обновљени манастири, док се у каснијим периодима њен духовни, друштвени и политички ауторитет огледао кроз уметничка дела настала у духу академског сликарства, историјске композиције, патријаршијске дворане, званичне портрете и симболистички обојене религиозне представе.

Да бисмо боље разумели уметност тог времена, али и положај Срба под окриљем Хабзбуршке монархије, неопходно је сагледати шири историјски контекст. 

О томе смо разговарали са историчарем уметности проф. др Владимиром Симићем, који заједно са кустоскињом Галерије Матице српске др Александром Человски чини ауторски тим ове изложбе.

Сеобе

У 16. и 17. веку Османско царство простирало се дубоко на територије које ће касније постати део Хабзбуршке монархије. Прекретница наступа 1683. године, када османска војска стиже до самог Беча. Током Великог турског рата, након опсаде Беча, цар Леополд I, уз помоћ пољског краља Јана III Собјеског, успева да заустави османско напредовање и преокрене ток рата. Хришћанске снаге потом почињу да потискују Османлије из Угарске, преко простора данашње Србије, све до подручја данашње Северне Македоније.

„Ту заправо почиње прича о Карловачкој митрополији. Аустријски цар тада позива хришћанско становништво Балкана да се придружи његовој војсци и помогне у протеривању вековног непријатеља, са идејом да се на ослобођеним територијама поново успоставе хришћанске државе. За Србе је то значило излазак из дотадашњег политичког и правног односа са османским султаном и ступање у нови однос са хабзбуршким царем. У том тренутку и српски народ и пећки патријарх били су поданици Османског царства. Напуштање таквог положаја сматрало се велеиздајом и кажњавало смрћу. Ипак, жеља за слободом и бољим животом била је јача од страха од казне, па су се многи Срби прикључили хабзбуршким снагама”, објашњава проф. др Владимир Симић за Културе.рс.

Међутим, рат није текао праволинијски. У једном тренутку хришћанска војска почиње да трпи поразе, док Османлије прелазе у противофанзиву. У таквим околностима долази до Велике сеобе Срба 1690. године на територију Хабзбуршке монархије.

„Управо на томе је крајем 19. века инсистирао патријарх Георгије Бранковић када је од Паје Јовановића наручио чувену слику „Сеоба Срба“. Његова порука била је да тај догађај не треба посматрати као обично избеглиштво. Према том тумачењу, Срби нису дошли у Хабзбуршку монархију као избеглице, већ на основу споразума са царем Леополдом I, односно у својеврсном уговорном односу који је подразумевао одређена права и привилегије. Јовановићева слика се налази на истакнутом месту и њоме започиње изложба о уметности Карловачке митрополије”, додаје Симић.

Привилегије

У знак захвалности за подршку коју су пружили цару и за учешће у борбама на његовој страни, Срби су добили право да сачувају и слободно исповедају своју православну веру, да сами бирају свог црквеног поглавара, да слободно подижу цркве и обављају верске обреде, као и да уживају одређену територијалну и духовну аутономију.

„То је било важно зато што је Хабзбуршка монархија била римокатоличка држава. Католичанство је било државна вера, а један од основних задатака владара био је да је штити и шири. Приликом крунисања, када га помазује надбискуп или кардинал, владар се обавезује управо на то – да брани и промовише католичку веру. У таквим околностима, додељивање посебних привилегија православним Србима представљало је изузетак без преседана. Из перспективе тадашњих римокатоличких кругова, православци су сматрани шизматицима, слично као што су лутерани и калвинисти сматрани јеретицима. Управо ту настаје један од кључних политичких и верских сукоба који ће обележити наредне векове”, каже Симић.

Срби, предвођени пећким патријархом Арсенијем III Чарнојевићем и арадским епископом Исаијом Ђаковићем, успели су да од цара издејствују низ привилегија. Посебно значајну улогу имао је Исаија Ђаковић, вешт преговарач који је учествовао у формулисању и потврђивању тих права. Током наредних неколико година издато је више привилегијалних аката којима су та права прецизно дефинисана и потврђена.

„Важно је разумети да су те привилегије биле веома неуобичајене у оквиру тадашњег правног система Угарске краљевине. Угарска је била уређена држава са развијеним сталешким поретком, жупанијама, племићким поседима и јасно одређеним црквеним јурисдикцијама. Сваки племић био је господар на свом имању, а на територији његовог властелинства постојала је и мрежа католичких црквених институција”.

Доласком Срба настала је нова ситуација. На простору који је већ био административно и црквено организован, они успостављају сопствене епархије и црквену организацију. Према тадашњим правилима, поданици су били дужни да плаћају одређене дажбине локалним католичким црквеним властима. Међутим, Срби су се позивали на царске привилегије тврдећи да имају право на сопствену црквену организацију и да за разлику од осталих поданика не подлежу тим обавезама. Такав положај изазивао је снажан отпор како римокатоличке цркве, тако и мађарског племства.

„За мађарске великаше, велики број досељених Срба представљао је пре свега радну снагу и потенцијалне кметове који би требало да буду укључени у постојећи друштвени поредак. Са друге стране, Срби су инсистирали на правима која су им гарантована царским привилегијама. Двор је додатно компликовао ситуацију организовањем Војне границе, где је желео да насели српско становништво и да за њега очува посебан статус”.

Међутим, Срби нису остали искључиво на простору Војне границе. 

„Насељавали су се и у другим крајевима Монархије, где су се такође позивали на своја привилегијална права. Управо та специфична ситуација постала је извор бројних политичких, друштвених и верских спорова. Ти сукоби ће, у различитим облицима, пратити историју Карловачке митрополије све до њеног укидања и уједињења са осталим српским црквеним областима 1920. године, у новој југословенској држави”, додаје проф. др Владимир Симић.

Карловачка митрополија и развој школства

Привилегије на којима је почивала Карловачка митрополија су донеле својеврсну културну аутономију, унутар које је било могуће градити све остале институције националног и црквеног живота.

„Срби су у 18. век ушли сиромашни, расељени и без уређених црквених институција. Нису имали развијено школство, писменост, штампарије ни довољан број књига. Међутим, ослањајући се чврсто на стечену аутономију, почели су убрзано да организују свој живот, као и други народи тога времена. Било је потребно релативно мало институционалног простора да започне процес изградње нових структура”, објашњава наш саговорник.

Први корак било је уређење црквеног живота. Организоване су епархије и епископије, осниване парохије и грађени храмови, који су потом опремани за богослужење. Истовремено се радило на образовању свештенства. Да би се све то остварило, било је неопходно оснивање школа. Уређеног школског система тада није било ни међу другим народима у Монархији. Постојале су углавном градске школе које су имућнији грађани организовали за своју децу, док је велика већина становништва била неписмена.

„Срби су тај процес спроводили убрзано, упркос отпорима који су долазили са различитих страна. Пошто нису имали сопствене књиге, нити им је било дозвољено да оснују православну штампарију, јер су двор и Римокатоличка црква такве књиге сматрали јеретичким, помоћ су затражили од руског цара Петра Великог. Руски двор је потом почео да шаље богослужбене књиге, учитеље и црквене предмете. Долазили су и трговци који су продавали црквене слике и опрему, као и руски учитељи који су широм српских насеља оснивали школе”, истиче Симић и додаје:

„У градовима и богатијим местима, попут Сремских Карловаца, Новог Сада, Будима или Осијека, појавиле су се школе тог типа, које су у једном тренутку претендовале да прерасту у више образовне установе. Патријарх Висарион Павловић позвао је Дионисија Новаковића, једног од најбољих студената Кијевске духовне академије, да организује такву школу у Новом Саду. Из ње је потекао читав низ интелектуалаца и личности које ће обележити српску културу наредних деценија. За време митрополита Павла Ненадовића образовни замах додатно је убрзан, што се види из његове тежње да ангажује младе учењаке попут Захарије Орфелина и Јована Рајића. Све се то догодило свега две деценије након периода у којем готово да није постојала ниједна од тих институција, што представља изузетно велики искорак”.

У наредним деценијама уследила је убрзана еманципација српског друштва. 

„Из данашње перспективе то може деловати као спор процес, али је за тадашње околности био од огромног значаја. Постепено се формирао српски православни сталеж са сопственим архијерејима, који су истовремено били и политички представници народа. Они су преузели организовање друштвеног и културног живота заједнице. Истовремено, велики број православних Румуна није био обухваћен Леополдовим привилегијама. Карловачки патријарси су се, међутим, залагали да и они буду укључени у систем заштите који су привилегије пружале. Румуни су признавали патријарха за свог духовног поглавара, а он им је слао епископе и свештенике. Тако је под јурисдикцијом Карловачке митрополије настао велики православни простор чије се средиште налазило у Сремским Карловцима”, наглашава Симић.

Црквена уметност

Када је реч о црквеној уметности, ситуација је била веома тешка јер око 1700. године више није било богатих српских православних наручилаца у Османском царству. Није било српског племства, нити развијених трговачких заједница у градовима, јер су градови били под доминантним османским утицајем. Остајале су сеоске заједнице и манастири као готово једина места на којима је могла да се развија црквена уметност. Управо прва просторија на изложби у Галерији приказује дела из тог периода.

„Међутим, такве заједнице биле су сиромашне. Велики порези исцрпљивали су становништво и нису остављали простор за значајнија улагања у градитељство, уметност или образовање. Због тога је сликарство на Балкану било веома разнолико. У централним деловима Балкана доминирала је једна врста поствизантијског израза барокизованог под утицајима Свете Горе и уметничких радионица Солуна, оличена у раду зографа попут Христифора Жефаровића. Истовремено су деловале и сликарске радионице из Влашке, које су имале значајан утицај на православни простор”, напомиње Симић.

Влашка је у 17. и 18. веку имала статус вазалне кнежевине Османског царства, али са широком политичком и културном аутономијом. Није била непосредно укључена у османски административни систем и поседовала је сопствене митрополите, кнежеве, школе и културне установе. Такве околности погодовале су развоју великог броја манастира и цркава, а самим тим и сликарских радионица. Посебан процват уметности догодио се за време владавине породице Бранковеану, када настаје снажна уметничка продукција. Из тог окружења бројни сликари одлазили су широм Балкана, радећи за различите православне наручиоце, између осталих у манастирима Враћевшница код Горњег Милановца и Месић у Банату.

Други важан утицај долазио је са јадранског приморја и из медитеранског света, пре свега из грчке православне колоније у Венецији и из уметничких радионица на Јонским острвима. Одатле су пристизали мајстори, предмети и иконе које су стилски често стајале између православне и католичке традиције, али су представљале прихватљив хришћански израз побожности за тадашње православно становништво. У околностима оскудице, то је често било најбоље што је било доступно, о чему сведоче сачуване иконе у српским музејским збиркама.

„Када су се Срби током Велике сеобе насељавали у Хабзбуршку монархију, са собом су доносили оно мало црквене имовине што су поседовали. Преносили су иконе, расклапали иконостасе, богослужбене предмете и мошти својих владара и светитеља, и носили их у нова насеља. Ситуација са богослужбеним књигама била је још тежа. Нису имали штампарије, па су са собом доносили рукописне књиге које су преживљавале још од средњег века или њихове преписе из 16. века. Из тих књига се читало и служило богослужење. Њихова употреба била је интензивна, а век трајања ограничен”, додаје аутор изложбе.

У таквим околностима, без трајно уређених цркава и без стабилних услова за развој црквеног живота, Карловачки митрополити започињу опсежан процес реформи са циљем уређења духовног живота српске заједнице у Хабзбуршкој монархији. Настојали су да уреде све сегменте – богослужење, образовање свештенства, писменост, морални живот верника и црквену уметност.

Украјински модел сликарства

Важан део тих реформи се тицао црквеног сликарства. Зато је патријарх Арсеније IV ангажовао кијевског сликара Јова Василијевича, који је претходно дошао у Бачку епархију на позив Висариона Павловића и радио на иконостасу манастира Бођани, настављајући посао који је започео Христофор Жефаровић. Патријарх га именује за дворског сликара у Сремским Карловцима и доноси једну далекосежну одлуку .

„У жељи да уведе ред у област црквене уметности, патријарх је 1743. издао декрет према којем ниједан сликар није могао да добије посао осликавања иконостаса, зидног сликарства или израде икона уколико претходно није прошао обуку у радионици Јова Василијевича. Тиме су у други план потиснути бројни зографски мајстори који су долазили из Влашке, са Балкана, далматинског приморја или из Русије и радили по различитим узорима”, истиче Владимир Симић.

Према његовим речима, у сложеним околностима тадашњег живота циљ ове одлуке био је успостављање јединственог ликовног израза и веће контроле над црквеном уметношћу. 

Као званични уметнички модел прихваћено је украјинско барокно сликарство, а Јов Василијевич постао је његов најважнији представник. Сликари који су излазили из његове радионице ширили су тај стил широм Карловачке митрополије, чиме је створен препознатљив визуелни идентитет српске православне културе у 18. веку.

„Управо у том контексту треба посматрати прихватање барокног украјинског уметничког модела. Он је представљао стабилан, јасно дефинисан и православно потврђен израз црквене културе. У времену опште несигурности и различитих локалних традиција, такав модел доносио је извесност и јединство”, објашњава и додаје:

„Пресудну улогу у том процесу имао је Јов Василијевич. Из његове радионице потекао је читав низ сликара који ће обележити српску уметност средине 18. века: Димитрије Бачевић, Василије Остојић, Јоаким Марковић, Никола Нешковић и многи други. Они су деловали у Бачкој, Сремској и Банатској епархији, као и у Славонији, добијајући најважније поруџбине за осликавање нових храмова. На тај начин њихово сликарство постало је доминантан уметнички израз Карловачке митрополије и задржало је водећу позицију наредних неколико деценија”, закључује. 

На изложби је ова етапа развоја уметности у Карловачкој митрополији дочарана бројним иконама и сликама из музејских збирки, као и из колекција Владичанских дворова у Сентандреји, Темишвару и Вршцу.