„Од идеје глобализма стигли смо до ништавила… и вратили се у праисторију“

Новосадска публика имала је прилику да види део његовог стваралаштва, на изложби „Сећања“ која је недавно одржана у Галерији Ликовног круга, која је смештена на крају низа атељеа на Петроварадинској тврђави.

Ову прилику смо искористили да се сусретнемо са њим и поразговарамо о његовим сећањима, животу и стваралаштву, а све то у амбијенту његовог атељеа који се налази такође на Петроварадинској тврђави, свега неколико метара ниже.

Стојановић је на домаћој и иностраној уметничкој сцени активан од 1983. године, дипломирао је сликарство на Академији уметности у Новом Саду, специјализирао је графику на Високој школи ликовних уметности у Братислави, у класи професора Албина Бруновског.

За то време свет се значајно променио.

Као млад уметник, отишао је у Чехословачку а вратио се из Словачке,  догодио се распад Југославије, ратови…

„Некада је, у различитим друштвеним системима и периодима развоја или пропадања, култура увек била потиснута или склоњена. Култура је опасна јер доноси чињенице, истину, живот и емоцију, а то се не уклапа ни у један систем. Зато није чудо што историја показује да су је често проглашавали декадентном или опасношћу по друштво. Раније се много говорило о појму интелектуалца. Данас је тај појам готово нестао. Интелектуалац је човек који има свој став, који се усуђује да буде опонент јавном мњењу и устаљеним начинима мишљења. То је неко ко мисли својом главом и живи у складу с тим. Нажалост, чини се да данас, не само код нас већ и глобално, интелектуалаца готово да нема”, наглашава Стојановић, одговарајући на питање о томе како посматра стање у култури у данашњем времену.

Слично је, наглашава, и овде:

„Оно што је некада била културна или уметничка декаденција, данас се преселило у друштвени живот уопште. Говорећи истину, постајеш опасан – по систем, по јавност, по устаљене токове мишљења. Уместо да уметност и култура добију подршку, она им је готово потпуно ускраћена. Када погледамо фондове за културу, то су симболичне, готово непостојеће цифре”. 

К: Међутим, чини се да је у време када сте почињали своју каријеру, ситуација ипак била мало другачија него данас?

Некада су постојале откупне награде, озбиљна жирирања и стипендије. Људи су ишли на школовање у иностранство, како би се касније вратили и обогатили овдашњу сцену. Имао сам срећу да будем један од њих. У Југославији је постојала стипендија „Моша Пијаде”. Додељивало се само осам стипендија, по једна за сваку област. Ја сам имао среће да добијем стипендију за ликовно стваралаштво у Војводини. Министарства су покривала све трошкове – пут, живот, храну, чак и неку врсту плате. То је функционисало изузетно добро.

Првобитно сам аплицирао за Финску, али сам завршио у Чехословачкој, а потом у Словачкој. У Прагу сам био код Јиржија Андерлеа, једног од највећих светских графичара, а у Братислави сам имао срећу да учим код Албина Бруновског, највећег међу највећима, који је био, како кажу Словаци, „národný umelec“. 

Поред стипендија, постојали су и откупни фондови за најбоља уметничка дела – слике, графике, представе, балете. Данас је ситуација потпуно обрнута. Иако сам излагао много и имам, могу рећи препуну биографију, осећам да уметници све више ћуте и повлаче се у себе. Сваки глас, свака порука, као да више нема одјека ни разумевања.

Уметници данас живе искључиво од продаје својих радова. Богат уметник не постоји. Када продаш једну слику, то тек покрије трошкове материјала – платна, боје,  како би могао да наставиш даље, да ствараш и одржаваш свој уметнички циклус у животу.

К: Нажалост, млади уметници данас немају ни приближно могућности, нити подршке, коју сте својевремено имали…

Размишљам о ономе што називају „париским кругом“, групи наших уметника који су обележили више од пола века француске културе после Другог светског рата: Влада Величковић, Љуба Поповић, Дадо Ђурић, Бата Михајловић и Петар Омчикус, мој дугогодишњи пријатељ.

Крајем 1952. та мала група одлучила је да оде на студијско путовање у Париз. У то време нису имали ни пасоше. Пера ми је причао да су због тога контактирали једног од Рибникара из „Политике“ и рекли му да би желели да оду у Париз на неко време, стекну искуства, и да се са новим знањима врате у Југославију.

Рибникар га је на то уптао да ли ће се заиста вратити.

Пера ми је рекао да је тада донео једну од најтежих одлука у животу, када му је одговорио да се ипак неће вратити, да ће остати у Паризу и да ће одатле деловати за своју земљу.

„У реду, добићете пасоше“, био је Рибникаров одговор.

Омчикус је тада повео и Михиза, у Паризу је већ била Цуца Сокић, а мало пре тога отишао је и Бата Михајловић са супругом. То је била плејада уметника који су отишли и направили светске каријере, али се већина никада није вратила.

Вратио се једино Пера, пред крај живота. Вратио се и Љуба Поповић, који током целог живота није имао ниједну изложбу у Србији. Тек на приватну иницијативу, пред сам крај живота, приређена му је велика ретроспективна изложба у Галерији РТС-а. Убрзо потом је преминуо.

Ово причам да бих показао колика је брига,  или, боље рећи, небрига о култури, а данас је та ситуација још тежа. Шта може један млади уметник који не може ни до Сегедина да отпутује, а камоли да проведе део живота у иностранству и усавршава се?

У Паризу сам провео готово двадесет година и могу рећи да сам, на неки начин, део тог проширеног париског круга. Свакако, једини који је још жив.

Французи често кажу да су имали Жана Дибифеа и „ арт брут“, али истичу да су у то време уметници са простора Југославије били ти који су дали огроман допринос француској култури. Дакле, то су људи са наших простора који су отишли и стварали француску културу.

Влада Величковић, рецимо, био је први редовни професор École Nationale Supérieure des Beaux-Artsкоји није био рођени Француз. Био је и једини члан Académie des beaux-arts из наше средине, добитник бројних других признања.

Био је активан и у Србији, помагао младим уметницима да студирају у Паризу. Био је активан овде, на отварањима различитих бијенала, тријенала и изложби, али је све то временом потиснуто и заборављено.

Зато када кажем, не подругљиво, него истинито, да се о уметности говори „између спорта и временске прогнозе“, то је нажалост, сушта истина.

К: Када сте одлазили на школовање, шта је била ваша идеја?

Прва идеја била ми је да апликујем за Париз, међутим, убрзо сам одустао јер сам знао да ћу до Париза кад, тад, стићи. Зато сам се одлучио да стручно усавршавање урадим на другом месту. 

Данас је све то део Европске уније, све је повезано и доступно, али тада, пре 1989. године, било је сасвим другачије. 

До новембра те године, када се догодила револуција у Прагу и Братислави, Словаци нису могли да оду ни до Беча, града удаљеног само 63 километра. Након Плишане револуције, када су звецкали кључеви, људи делили цвеће и поздрављали се, све се променило. Првих годину дана добили су дозволу да путују у Беч на један дан и да се врате кући. Могли сте да видите дугачке колоне аутомобила на путу, како одлазе према Бечу. 

После 1989. године, само са Братиславске академије послали су десетине уметника широм света, од Скандинавије до Јужне Америке, да покупе знања и искуства. Тако се поступа када се води рачуна, размишља дугорочно, у корист развоја и бољитка.

Контрапункт свему томе је ситуација у Новом Саду. Када сам био својевремено председник Ликовног круга, тражио сам од градских и покрајинских власти решење нашег дугогодишњег проблема, а то је да Нови Сад нема градску галерију.

Има неких покушаја али то није институционализовано. Када би се издвајала адекватна средства из буџета за културу, онда би се нешто изродило, врло брзо. Ми смо једна добра семенка, и на неплодном тлу, уз мало воде и ваздуха, може ићи јако добро. 

Уметници се зато све више затварају у себе, губе жељу за комуникацијом. Критична маса која је некада посећивала изложбе, Стеријино позорје, па чак и балет, готово да је нестала. Данас је то постало предмет шале, трагикомична слика пропадања.

Да цитирам Черчила, када се покренуло питање о томе да се буџет за културу пребаци у војни буџет, у јеку Другог светског рата, тада се упитао: „А шта ћемо, онда, да бранимо?”.

То и јесте била борба за културу. А после таквог одговора, заиста нема шта да се дода – Черчил је рекао све.

К: Како је изгледало школовање у Чехословачкој и сусрет са Албином Бруновским?

Жестоко. Отишао сам 1989. године, са 29 година, као већ афирмисан и награђиван уметник, и код нас, и у иностранству. До тада сам 19 пута представљао тадашњу Југославију на бијеналима и тријеналима широм света. Знао сам у ком се капацитету ради. Одлазим код Бруновског.

Када смо се упознавали, питао ме је зашто сам изабрао баш графику. Можда сам звучао помало надобудно, али не и препотентно – о сликарској техници знао сам доста, али о графици сам имао још доста да научим. 

Тадашња чехословачка школа била је специфична, комбинација руског дрила и отворености према западним идејама. Академија је трајала шест година, а постдипломске још четири. Прве две године на графици су се радиле искључиво биљке и животиње, треће и четврте људска фигура, а пета и шеста биле су посвећене слободној графици, коју називају „волнá графика“ . Све је било подређено перфекционизму. Одабрао сам литографију, технику која се код нас тада није дубински проучавала.

Када сам стигао у Vysoká škola výtvarných umení, показали су ми моје „радно место“, које се налазило на четвртом нивоу испод земље, до којег се силазило само степеницама, без лифта. Била је то просторија два са три метра, с великом бетонском кадом и четрдесетак литографских каменова, већ коришћених.

И ето мене, педигрираног уметника с међународним признањима, на четвртом нивоу испод земље негде у Братислави, сатима стружем камен о камен, перем, испирам, понављам. Први дан прође, други, трећи… нико не долази. 

После три недеље улази Бруновски, и изненађен, каже:

„Ви сте још овде? Мислили смо да сте побегли, да сте се вратили кући.“

Затим ме је одвео у студио, где су биле плоче, папири, боје, врхунски материјали. 

Будући да сам показао вољу и упорност, и прошао третман „стоунхенџа”, Бруновски ми је доделио његовог асистента Владу Вагнера, да ми помогне са штампањем графика.

Тако сам почео да стварам серије графика. С Вагнером сам убрзо постао изванредан пријатељ, он је штампао, ја сам радио, и све је функционисало савршено.

После годину дана организована је велика изложба у Паризу, на којој су представљено сто најбољих уметничких академије света, а Бруновски је тада изабрао мене и моје графике да представљам Братиславску академију.

После тога сам отишао у Немачку, где сам провео две године. Имао сам менаџера и организовану серију изложби. Тамо су ми нудили уговор на 20 година, плату, стан у Мајнхајму, аутомобиле – као када фудбалери потписују уговоре.

Међутим, нисам прихватио, очи су ми биле окренуте према Паризу.

К: У Паризу сте били у неколико наврата, пре одласка 1993. године, и боравка који је потрајао две деценије.

Мој први боравак у Паризу био је током студентских дана, 1984. године, а поново сам отишао 1986, у потрази за контактима. Пошто нисам имао новца, три месеца сам радио рестаурацију старих металних ограда и тако упознао људе и остварио контакте.

Вратио сам се у Југославију због војске, иако се касније испоставило да нисам ни морао да је служим, јер сам већ био ушао у двадесет седму годину живота, али ми то тада нико није рекао.

Уследиле су године промена. После распада Чехословачке, 1993. године сам имао договорену прву изложбу у Југословенском културном центру у Паризу, који се налазио преко пута Бобура. 

Крајем 1993. године отишао сам и више се нисам враћао. Овде је увелико трајао рат, то више није био мој свет. Одржавао сам контакте с драгим људима, најчешће смо се сретали по Паризу или Будимпешти. Француске папире сам добио 1996. године и остао сам све до 2014, када сам схватио да је време да станем.

До тада сам имао 32 париске изложбе, и осетио сам да је довољно, да треба препустити простор млађима. Трендови су се у међувремену драстично променили.

Преломни тренутак био је почетком века, када су француски франак и немачка марка замењени евром. Тада је, симболично, француско вино и сир заменио МцДоналд’с. Дошло је до нивелисања, до глобалне уравниловке – свако ко одскочи, одмах се „поравна“.

Од идеје глобализма, која је некада обећавала напредак, дошли смо до својеврсног ништавила. Четврт века касније, сведоци смо изненађујуће и фрапантне појаве повратка у праисторију. 

Године 1969. човек је био на Месецу, а данас, 56 година касније, радујемо се што је шећер појефтинио 1,2 динара. Ако је то постала главна тема нашег живљења, онда културе више нема,  барем не оне праве.

Култура данас постоји само у интимним просторима, у главама и душама заљубљеника који су спремни на жртву, влагу и немаштину. Можеш да не једеш неколико дана, али мораш имати воде и место за спавање. И мораш да сваког дана долазиш у свој атеље, пред своје платно, да настављаш мисију, да остављаш трагове сећања, тренутке између сна и јаве, метафизичке контакте.

Никада нисам радио слику по наруџбини. Немам ниједног клијента који поседује само једну моју слику. Ко се повеже с мојим радом, улази у енергетски простор, постаје  човек који дели исту енергију и поруку. То је оно што се може назвати подршком.

К: Више од четири деценије стварате, а кажете да и даље осећате страх пред белм платном?

Увек. Сваки пут треба да буде нови изазов. Ако је човек потпуно сигуран у оно што ради, тако се улази у понављање. Такав човек ће сликати исту слику до краја живота. Зато је добро да постоји страх од нове слике и белог платна, јер тек тада слика има шансу да напредује.