Предавање „Београд на Варму, дом три српска деспота и четири светитељаˮ у ДОЦ

У питању је шесто предавање др Миле Михајловић у оквиру циклуса „Културно-историјске везе Србије и Италијеˮ.

Београд на Варму је двадесет година био званична резиденција и двор последњег српског миропомазаног, дакле, легитимног деспота, Стефана Бранковића Слепог. 

Двор деспота Стефана Слепог био је један од центара европске политичке моћи тога доба, у ком је Венеција имала свог сталног амбасадора, коме је Дубровник редовно плаћао годишњи приход, дом у који је деспот донео и богату породичну библиотеку, имао свог личног секретара, а чувала га је српска војна посада од пар хиљада војника. 

Била је ту и црква Светог Николе у којој ће Деспот 1476. бити сахрањен. 

У овом граду, на реци Таљаменто, живела су три српска деспота и четири српска светитеља.

Деспот Стефан Слепи је у Италију стигао на челу прве од укупно седам масовних сеоба Срба током друге половине 15. века започетих падом Смедерева 1459. године, а на позив и по гаранцијама о привилегијама моћног Напуљског краља. 

Пратила га је маса народа и велика војска. 

Али, српски деспот није располагао само војском и народом, који су у то немирно време имали огромну вредност, већ је имао и две изузетно моћне сестре: султанију Мару, супругу

Мурата ИИ и Катарину Цељску, немачку бароницу, принцезу Римског Царства и господарицу Цеља, Словеније и Славоније. 

По свему што је представљао, Деспот Стефан је био важан војни, политички и дипломатски чинилац свога времена. 

За близину збаченог српског владара борила се и Венеција, која је у рату са Турском губила, једну за другом, територије на Медитерану, па све учинила да српски деспот, уместо у Напуљу, свој двор смести на њеној територији, у Београду на Варму, где су већ вековима Срби живели.

Београд на Варму је био надалеко познат као један од најлепших и најбогатијих феудалних поседа у Фурланији. 

Централно место феуда представљао је замак, док је феуд обухватао више села која још увек постоје као топоними: Београд, Света Марица, Горица, Горичица, Градиште, Морава, Гобила, Бразда Мала, Поток. 

Одмах по формирању, феуд је прерастао у утврђени град Београд, при чему је замак Београд био само центар артикулисаног система утврђених замкова. 

Имао је изузетан стратешки значај, јер је омогућавао контролу свих прелаза на реци Таљаменто – у то време једне од најзначајнијих саобраћајница које су повезивале унутрашњост Европе са Јадраном и Медитераном.