Предавање ће одржати музејска саветница Етнографског музеја у Београду Јелена Секуловић у оквиру пратећег програма изложбе „Било једном у Београду… Свет Видосаве Ковачевић“.
Током службовања Милана Ракића као српског конзула у Приштини (1908–1911), његова супруга Милица живи на Косову, док им се у више наврата придружује њена млађа сестра, сликарка Видосава.
Та средина, истовремено географски обод државе и симболичко средиште националног памћења, постаје простор у којем сестре Ковачевић започињу тихо, ненаметљиво прикупљање текстилних предмета и рукотворина.
Са Косова, сестре Ковачевић доносе делове традиционалне одеће, фрагменте веза, различите употребне предмете.
У породичној кући Ковачевићевих у Београду, ти предмети почињу да живе нови живот: постају део грађанског ентеријера, естетски и емотивно прераспоређени – ни музејски, ни фолклорни, већ интимно присвојени.
Управо из те кућне, приватне етнографске колекције потичу изложени предмети: прегаче из околине Приштине, рукав невестињске кошуље под називом ђурђевајка из околине Грачанице, појас са бадем пафтама, чарапе са сребрним везом.
Они не сведоче само о богатству и разноликости народних ношњи, о вештини и умешности жена са Косова, већ и о једној грађанској кући у којој су ти предмети постали чувари памћења, успомена и културног идентитета.
Улаз је слободан.
Душко Стојановић
академски сликар и графичар
Некада је, у различитим друштвеним системима и периодима развоја или пропадања, култура увек била потиснута или склоњена. Култура је опасна јер доноси чињенице, истину, живот и емоцију, а то се не уклапа ни у један систем. Зато није чудо што историја показује да су је често проглашавали декадентном или опасношћу по друштво.
Вида Огњеновић
редитељка и књижевница
„Одбијамо да будемо жртве, нема разлога да власт жртвује културу. Нека са жртвује сама, нека се власт сама преиспита за своје грешке а не да их наплаћује од културе. Гласнику се глава не сече. Бојећи се да их је култура препознала и прозрела, покушавају да угуше културу. Па слаби су им зуби“.