О овој теми говориће др Мила Михајловић.
Простор Апенинског полуострва био је одувек једна од најпривлачнијих мета српских исељеника.
Сведоче о томе културни споменици широм Италије: топоними, дарови српских краљица и краљева, српске цркве и здања, архивска грађа и сачувана документа о Србима и за Србе.
Највећа масовност и концентрација српског културног наслеђа у Италији везује се за деспота Стефана Бранковића Слепог.
Збачен са престола и натеран на изгнанство после пада Смедерева 1459. године, он одговара на позив Напуљских краљева и прелази у централну Италију.
Само у другој половини тог 15. века, италијанска историографија је забележила чак седам масовних таласа српских усељеника у средњу и јужну Италију.
Након што су преплавили Напуљску краљевину, ширили су се и у све друге делове данашње Италије.
Толико их је било да су писани и посебни порески закони за српске доељенике.
Многи од њих су постали богати и угледни, неки и племићи највишег ранга попут Тиберија Дечанског, оца италијанског модерног кривичног права.
Градили су палате и цркве које су најчешће посвећивали Светом Јерониму и „малојˮ Светој Петки, светитељима српког порекла.
И данас једна од најзначајнијих грађевина Удина носи назив Палата Београд, по свом некадашњем власнику, грофу Хорацију од Београда на Варму.
У централној покрајини Молизе, у 14. веку постојало је 9 чисто српских села. Све до краја 19. века, њихови потомци су успели да задрже свест о свом српском пореклу, да сачувају језик и обичаје и да, још увек за Божић, „налажуˮ Бадњак.
Баснословни су дарови српских краљева и краљица у многим местима Италије: иконе непроцењиве вредности са осликаним ликовима српских владара, олтари у тешком сребру и злату, оригинални пергамент цара Душана са његовим златним печатом.
Душко Стојановић
академски сликар и графичар
Некада је, у различитим друштвеним системима и периодима развоја или пропадања, култура увек била потиснута или склоњена. Култура је опасна јер доноси чињенице, истину, живот и емоцију, а то се не уклапа ни у један систем. Зато није чудо што историја показује да су је често проглашавали декадентном или опасношћу по друштво.
Вида Огњеновић
редитељка и књижевница
„Одбијамо да будемо жртве, нема разлога да власт жртвује културу. Нека са жртвује сама, нека се власт сама преиспита за своје грешке а не да их наплаћује од културе. Гласнику се глава не сече. Бојећи се да их је култура препознала и прозрела, покушавају да угуше културу. Па слаби су им зуби“.