Своју узбудљиву биографију Буковац је преточио у књигу „Мој живот“, први пут објављену у Загребу 1918. године у Књижевном југу.
Академска књига објавила је исти текст који је публикован за време сликаревог живота, а који је приредио књижевник Иво Војновић.
Садашње издање се разликује од неких издања која су постхумно објављена.
Тако се, након више од једног века, потпуно аутентични Буковчеви мемоари, које прати мноштво архивских фотографија и репродукција његових дела, поново налазе пред публиком.
У Спомен-збирци Павла Бељанског, књига ће бити промовисана пред чувеном Буковчевом сликом „Велика Иза“ из 1882. године, чијем је настанку аутор посветио посебно поглавље у својој аутобиографији.
Захваљујући слави коју је стекао излагањем овог монументалног платна на Париском салону исте године, Влахо Буковац добија низ значајних ангажмана и постаје изузетно тражени портретиста.
Био је дворски сликар српских династија Обреновић и Карађорђевић, насликао је црногорског књаза Николу и чланове његове породице, цара Франца Јозефа из хабзбуршке династије, хрватског бискупа Штросмајера, али и низ личности из тадашњег културног и политичког живота.
Посебним Даровним уговором Павле Бељански је Спомен-збирци поклонио Буковчеву слику „Велика Иза“ 1965. године, као залог за оснивање Награде Спомен-збирке Павла Бељанског којом се данас награђују најбољи мастер радови из националне историје уметности, одбрањени на Одељењу за историју уметности Филозофског факултета Универзитета у Београду.
Душко Стојановић
академски сликар и графичар
Некада је, у различитим друштвеним системима и периодима развоја или пропадања, култура увек била потиснута или склоњена. Култура је опасна јер доноси чињенице, истину, живот и емоцију, а то се не уклапа ни у један систем. Зато није чудо што историја показује да су је често проглашавали декадентном или опасношћу по друштво.
Вида Огњеновић
редитељка и књижевница
„Одбијамо да будемо жртве, нема разлога да власт жртвује културу. Нека са жртвује сама, нека се власт сама преиспита за своје грешке а не да их наплаћује од културе. Гласнику се глава не сече. Бојећи се да их је култура препознала и прозрела, покушавају да угуше културу. Па слаби су им зуби“.