Отварању изложбе претходиће извођење два перформанса Славена Тоља (Дубровник) и Драгана Војводића (Нови Сад) у Музеју савремене уметности Војводине, са почетком од 18 часова.
Ова изложба одржава се у новосадском Малом ликовном салону, простору који у овом контексту функционира као место сусрета и размене истомишљених позиција.
Кустоски концепт Славена Тоља окупља уметнике из Дубровника, као и оне чије су праксе или животи на различите начине повезани с тим градом, успостављајући притом неформални узвратни долазак у други просторни и друштвени контекст, градећи платформу за сусрет који се догађа управо тамо где је комуникација отежана, а потреба за заједничким простором мишљења посебно важна и неизбежна.
Такав се сусрет успоставља као аналитички оквир сагледавања стварности која се све јасније показује као стање трајне несигурности, обележено осећајем колективне угрожености и свешћу да се насиље више не доживљава као изнимка, већ као константа.
Граница између изванредног и свакодневног поступно је у потпуности нестала, а деструктивне праксе све се чешће намећу као нормализовани оквир стварности.
Рат се у том смислу појављује као крајња потврда слома језика, тренутак у којем прекид говора бива замењен деловањем силе.
Та нас мисао, попут неугодног еха, враћа у време у којему сведочимо трајном изванредном стању, нормализацији катастрофе, естетизацији смрти и потрошњи трагедије.
Рат, чак и када је географски удаљен, не престаје бити особно нам искуство.
Он улази у тиело, у памћење, у немоћ појединца да артикулира оно што види, осјећа и зна.
Управо у тој пукотини између искуства рата и све већег глобалног мањка жеље за комуникацијом настаје изложба Рат и ми, као простор тихе побуне, фрагментиране интроспекције и колективног отпора.
Окупљени уметници, Ивана Пеган, Ивона Влашић, Паско Бурђелез, Марио Цвјетковић, Вук Ћосић, Свен Клобучар и Славен Тољ, граде заједнички наратив као имагинарно поље напетости, између личног и политичког, интиме и глобалног слома, ћутање и потребе за сведочењем.
Душко Стојановић
академски сликар и графичар
Некада је, у различитим друштвеним системима и периодима развоја или пропадања, култура увек била потиснута или склоњена. Култура је опасна јер доноси чињенице, истину, живот и емоцију, а то се не уклапа ни у један систем. Зато није чудо што историја показује да су је често проглашавали декадентном или опасношћу по друштво.
Вида Огњеновић
редитељка и књижевница
„Одбијамо да будемо жртве, нема разлога да власт жртвује културу. Нека са жртвује сама, нека се власт сама преиспита за своје грешке а не да их наплаћује од културе. Гласнику се глава не сече. Бојећи се да их је култура препознала и прозрела, покушавају да угуше културу. Па слаби су им зуби“.