„Реч реформа, у Србији беше само она реч којој значење нико није дубље осећао, а мало ко ју је и разумевао”: Стерија, писац и реформатор који је био испред свог времена

Јован Стерија Поповић познат је пре свега као комедиограф, којег можемо назвати оцем српске драме и српског позоришта. Овај Вршчанин био је романописац, песник али и адвокат, професор Лицеја у Београду и начелник Министарства просвете Србије.

културе.рс • 1. јун 2024.

фото: Википедија

Као начелник просвете, 1844. године иницирао је два указа која је на његов предлог потписао кнез Александар Карађорђевић, а то је Указ о оснивању Музеума сербског и Указ о забрани рушења старих градова и њихових развалина.

Овим је постављен темељ националне делатности сакупљања, чувања и заштите културних добара.

Музеум сербски , требало је да на једном месту сабере старине и да их за потомство сачува. Први инвентар Музеја сачињен је четири године касније и имао је 79 редних бројева.  Данас, збирке музеја поседују око 400.000 различитих археолошких и историјско-уметничких експоната.

Указ о забрани рушења старих градова и њихових развалина није имао тако плодан континуитет као указ о оснивању Музеума сербског.

Кнез Александар Карађорђевић га је потписао у намери да се сачува средњевековно национално наслеђе, а његов унук Краљ Александар Карађорђевић је из само њему познатих разлога, одлучио да се сруши средњовековна тврђава Жрнов на Авали, и подигне Споменик Незнаном јунаку. 

У Србију је Стерија прешао 1840. године на позив Правитељства српског, да предаје природно право на Лицеју у Крагујевцу.

Већ наредне године са ректором Лицеја и професором математике Атанасијем Николићем, који је као и Стерија био из прека, оснивају Друштво српске словесности из којег је проистекла данашња Академија наука и уметности.

Стерија и Николић, обновили су рад позоришта у Крагујевцу, а по преласку у Београд, када је премештен Лицеј, најзаслужнији су за оснивање првог сталног позоришта, познатог као Театар на Ђумруку.

извор: Фотомузеј

Стерија, начелник просвете

Као начелнику Министарства просвете, Стерији је било поверено организовање школа у Србији. У држави где је било мало писмених а још мање истински образованих  и како је Вук забележио „ни у сто села није било свуда једне школе”, посао није било лак. 

Иако је рад на отварању школа кренуо још у време Првог устанка, одвијао се споро и тешко.

Стерија је заслужан за доношење закона којим је предвиђено постојање четири врсте школа основна, лицеј, гимназија и посленотрговачка.

Донет је 1844. године и нов наставни план и програм, а гимназија је уређена по угледу на аустријски модел. 

Захваљујући Стерији, женска деца добила су могућност да се школују, донет је и акт о женским школама а прва женска школа основана је у Параћину. 

Многе школске уџбенике написао је сам Стерија, а све важне представке, акти и наредбе за школе и учитеље из његовог су пера проистекли.

Ипак, његова концепција просвете и културе надилазила је схватања средине у којој се нашао. Било каква реформа нарочито у друштвено-социјалној сфери била је тешка.

Јован Ристић, описујући време у којем је Стерија напустио Србију, у својим Историјским списима забележио је:

„Реч реформа, у Србији беше само она реч којој значење нико није дубље осећао, а мало ко ју је и разумевао.”

Председник Читаонице у којој се скупљала престоничка интелигенција, а која је и повела расправу о реформама које би Србија требала извести, после консултација са владом је објаснио:

„Србија одавно ужива све оне слободе за које је сада устала западна Европа; у својој народној скупштини, Србија има и свој Парламент; у слободи да сваки Србин може носити оружије за појасом и у кубурама, а ако ко уме паметно да пише, да ће наћи и слободну печатњу.”

И како наводи Ристић „скуп се разиђе, убеђен и задовољан хвалећи и преузносећи напредак срећне Србије пред заосталим Западом”.

Након осам година службовања, 1848. године, Стерија је  дао оставку и вратио се у родни Вршац.  У својој оставци позвао на слабо здравље, али стварни разлози остали су непознати. 

Србију је напустио разочаран и читајући Ристићеве забелешке, можемо претпоставити због чега, мада је ту било и личних несугласица са Томом Вучићем Перишићем.

фото: Фејсбук / Стари Вршац – Удружење Феликс Милекер

У родном Вршцу

Стерија се родио 1806. године у Вршцу. У Вршцу је и умро у својој педесетој години. 

Његов отац трговац,  Стерио Папаз у Вршац је стигао из Земуна, а своје грчко презиме променио је у Поповић. 

Из брака са удовицом сликара Василија Недељковића, ћерком познатог сликара Николе Нешковића, Јулијаном, родио се Јован Поповић који је касније свом имену додао очево име Стерија.

Школовање је започео у родном граду али када је нижа гимназија, „латинска школа” како се тада звала, затворена, Стерија је прекинуо школовање и наредне две године је провео у Вршцу.

Белешке о том периоду његовог живота налазимо у Поменику знаменитих људи Милана Миличевића:

„Поповић је био средњег стаса, а слаба састава; лева рука му је била суха, јер му се још у детињству његову почела сушити. Зато га је отац хтео дати на берберски занат, који се брзо учи, и лако ради.”

Срећа, за берберина није изучио, већ је наставио школовање у Сремским Карловцима, Темишвару и Пешти, да би права завршио у Кечмарку у Словачкој.

Највећи део свог живота провео је у свом родном месту радећи као приватни наставник и једно време као адвокат. Вршац је у то време  био варошица трговаца, занатлија, сељака и нешто интелигенције коју су сачињавали учитељи, чиновници  и свештеници са владиком на челу.

Стерија је својим умом и културом надмашио средину у којој је живео и у једном разговору са Јованом Суботићем се пожалио:

„Ви сте срећни у Новом Саду, ви имате тамо друштва, па се можете кад кад састати и разговарати о свачему пак и ономе што пишете. Мени више не прија овде у Вршцу, хоће самост да ме поједе. Него знате ли шта, ја ћу покупити моје андравуље, па ето мене к вама. Само ако ми Бог да здравља и живота.”

Здравље му ово није дозволило, а поживео је након овог разговора само две године.

фото: Википедија

Стерија, писац

Свој књижевни рад Стерија је започео као писац романа, под утицајем данас заборављеног писца Милована Видаковића и атмосфере одбране националног бића кроз повратак у славну средњовековну прошлост.

Видаковић који није био нарочито талентован писац а није ни најбоље знао историју, његови историјски романи писани у авантуристичко-витешком стилу, на основу страних узора створили су  српску читалачку публику и читав низ подржаватеља.

Први Стеријин роман  ”Бој на Косову или Милан Топлица и Зораида”, објављен је 1928. године у издању Матице српске.

На сличан начин као и Видаковић, он је прерадио роман једног прилично безначајног француског писца Флоријана, чија је радња смештена у време борбе Шпанаца са Маврима. Шпанце је заменио Србима,  Мавре довео у везу са Турцима а Гренаду заменио Трновом у Бугарској. 

Други роман који је требао да опише неслогу и борбу у босанској краљевској породици и шуровање феудалаца са Турцима остао је недовршен.

Тај Видаковићев романтични сентиментализам и сва дела настала на том узору нису донела српској књижевности значајних плодова.

Када је Стеријино књижевно стваралаштво изашло из тих токова, и кренуло својим путем и отишло испред свог времена, настала су дела која су заузела право место у нашем књижевном и културном наслеђу.

Његова прва драмска дела ”Светислав и Милева”, ”Милош Обилић” и ”Наход Симеон”, имају тему везану за Косовски бој. Ове драме имале су успех код публике, мада су и ова дела имала почетничке слабости.

Ипак његова најбоља дела су комедије. Као добар посматрач малограђанске средине у којој је живео Стерија је добро уочио све њене комичне покушаје да имитирају „велики свет”, карактере провинцијских скоројевића и успео да их преточи у комедије које су надживеле време у којем су настале.

И данас актуелне, ”Покондирена тикава”, ”Лажа и паралажа”, ”Кир Јања”, су показатељ да је Стерија непогрешиво у јунацима својих комедија допро до суштине човекове природе која се изгледа никад не мења.

Очигледно је и да је самој његовој природи овај начин изражавања одговарао и Јован Суботић је добро запазио:

„Он је почео са драмом, а свршио са лирским песмама. Али му природа није била драматична или лирична, него управо хумористична. Сатира, хумор и иронија бориле су се у природи његовој о првенство. Хумор је мејдан одржао.”

Стерија је био и песник, и много тога што је написао у стиховима баца једну одређену светлост  на оно што је написао и за позориште. 

Када се говори о песнику Стерији, сматра се да он припада једној одавно мртвој песничкој традицији. Међутим не сме се изгубити из вида да су Стерија и Бранко били савременици, у време када се водила жучна полемика првенствено око језика која се прелила и на поезију. 

Бранко је прихватио нову поетику али пре свега он је први прихватио једну нову граматику и то му је дало предност, и довело до ситуације да се сва наша поезија касније одмеравала према Бранку.

Бранко је праву славу побрао много година након смрти а Стерија је на овом пољу стваралаштва остао неправедно заборављен.

фото: Фејсбук / Народно позориште Стерија Вршац

Родољупци, дело за које Стеријини савременици нису знали

Револуција која је 1848. године кренула из Француске, донела је бурна али и крвава времена у Хабзбуршкој монархији.  У Угарској која се дигла против Аустријске доминације побунили су се и Срби притиснути мађаризацијом тражећи своја национална права. Надања су била велика, и вероватно много већа од политичких снага и војне моћи које су Срби имали.

Све је много више зависило од подршке, војне која из Србије није изостала и политичке која је зависила од Русије. И мада се патријарх Рајачић обраћао Русији, политичку и војну помоћ у одсудном моменту добила је Аустрија. Руски цар Николај сматрао је да је подршка сваком револуционарном покрету, издаја легалног поретка Европе.

Тако су се Срби приклонили Аустрији и изгубили самосталност у борби коју су водили.

Револуција је однела много жртава и само је привремено уродила плодом.

Била су то времена када је свако показао и савест и морал, и то је мотив који је огорченог Стерију навео да напише ово дело:

„Позорје ово нека буде као приватна повесница српског покрета. Све што је било добро, описаће историја; овде се само представљају страсти и себичности…све што се у њему налази нисам измислио, него покупио сам које из живота , које из новина; и читатељи ће из где којих општина се зачудити кад своје Смрдиће, Шербулиће, Жутилове у својој истоветности нађу.”

Није познато да ли је Стерија желео да то своје дело штампа за живота или да буде изведено на сцени и да ли је нешто поводом тога предузимао.

Рукопис ”Родољубаца”, све до 1878. године био је у поседу његових наследника, који су тада све његове рукописе предали Матици српској.

Извесно је да је Тона Хаџић, Матичин секретар, уредник Летописа и председник Позоришног одсека Друштва за Српско народно позориште, чији је утицај на позоришни репертоар у то време био одлучујући, за овај рукопис знао. 

И поред мањка добрих домаћих драмских текстова овај комад је остао „у фиоци”, вероватно из политичких разлога.

Први пут ”Родољупци” су изведени 1904. године на сцени Народног позоришта у Београду а тек десет година касније у Српском народном позоришту у Новом Саду .

Овим својим делом и предговором који за њега написао, Стерија нам је оставио велико завештање, једну јетку опомену и поруку, која је надживела и времена и оне којима је у том тренутку била намењена :

„Докле се год будемо само хвалили, слабости и погрешке прикривали, у повесници учили ко је од предака наших јуначких глава одрубио, а не и где је с пута сишао – донде ћемо храмати и ни за длаку нећемо бити бољи”.

#историја #јован стерија поповић #писац

сећања >

најновије >

Нада Савковић

филолог

Питање језика је изузетно важно, јер је језик основно оруђе културе сваког народа: родно место нашег бића. Појмовни свет једног народа одражава се у језику. Када смо у свом језику, ми смо у свом завичају. Зато је важно утицати на свест о важности очувања матерњег језика као предуслова за очување аутентичности нације.

Владимир Бајић

”Градитељи Новог Сада”

”Морамо водити рачуна о томе да се у што већој мери подсећамо на то шта је некада било, шта су важни историјски догађаји, ко су наши преци и како су они живели. То је суштинско проучавање друштва из ког произилазе резултати који нам могу указати на то којим путем треба да идемо да бисмо били бољи људи и чланови нашег друштва”.

теме >

Свечано отворена Спомен-збирка Павла Бељанског: ”Филантропија као врхунски чин патриотизма”

18. јун 2024.

мишљења >

најчитаније >

студенти >

Изложбе студената завршне године Академије уметности 

18. јун 2024.

сећања >

„Реч реформа, у Србији беше само она реч којој значење нико није дубље осећао, а мало ко ју је и разумевао”: Стерија, писац и реформатор који је био испред свог времена

1. јун 2024.

имате вест?
пишите нам!