Свака фотографија поручује исто – не заборави ме

Замишљена као отворени фото-албум, поставка приказује не само сведочанства о животу Павла Бељанског, од матурских дана до дипломатске каријере, његово непосредно породично и фамилијарно окружење, који укључује и репрезентативне портрете породице Исаковић.

Поред портретних фотографија, у на изложби су и оне које приказују свакодневицу, просторе и предмете који су обележили живот не само Павла Бељанксог, већ и других људи с којима је био у контакту или припадају његовом времену.

Ова изложба наставак је представљања збирки које чува Спомен-збирка Павла Бељанског.

„Када говоримо о презентацији музејских збирки, верујем да важно је да се не полази од личног тумачења, већ да се најпре покаже шта збирка заиста садржи и на које све начине тај материјал може да се чита и разуме. Тек када се грађа систематски прикаже, кроз каталог, документацију или други облик презентације, отвара се простор за даље кораке. Изложба се може реализовати, али није увек неопходна, нарочито ако сам материјал то не дозвољава”, истиче за Културе.рс ауторка изложбе Јасмина Јакшић Субић.

Оно што је важно, како наглашава, јесте да се тиме пружа прилика другим колегама, истраживачима, али и свима које занима одређени период или тема, да до тог материјала дођу и користе га. 

Управо зато су овакви подухвати значајни, јер омогућавају да се збирке активирају и укључе у шири професионални и јавни контекст.

„Збирке, у суштини, увек морају да буду доступне. Често је тешко унапред знати шта је коме потребно. Нико не може да претпостави нечији истраживачки интерес, као што ни јавност не може да зна шта се све чува у депоима. Иако су неки делови збирки опште познати, а најпознатија је колекција Павла Бељанског, уз њу постоји и велика количина додатног, изузетно занимљивог материјала”, додаје.

Тек када тај садржај постане доступан широј публици, а не само стручној, може се размишљати о новим идејама и могућностима, о томе шта још из тог материјала може да се развије и интерпретира. 

Први и неопходан корак је, како каже, увек исти: 

„Да најпре јасно знамо шта имамо”.

К: Када говоримо о збирци фотографија, реч је о грађи у коју се до сада није дубински улазило и која је изразито хетерогена, што је видљиво и на самој поставци.

Збирка фотографија настала је из некадашњег Документарног фонда, како се посебна музејска целина водила до 2013. године. Фотографије које су раније биле део тог фонда издвојене су и обједињене у посебну збирку. Иако је од 2000. године много урађено на обради овог материјала, појединачне збирке које су произашле из овог фонда су дуго биле у другом плану, посебно у односу на колекцију Павла Бељанског и из тог разлога смо и покренули њихову презентацију јавности.

Данас, када се бавимо обрадом и презентацијом конкретних збирки, долазимо до суштине кустоског посла, непосредног рада са предметима. То подразумева детаљну проверу сваке музеалије, укрштање података и ревизију постојећих информација. У фази припреме за јавну презентацију тај процес се додатно интензивира, а извесно је и да ће се поједини подаци временом мењати. Истраживања су динамична, жива и никада коначна.

На примеру збирке фотографија видимо бројне фотографије, посебно оне које се односе на Павла Бељанског, које су одавно познате и често коришћене. Међутим, постоји и велики број снимака који на први поглед не делују нарочито занимљиво, али имају значајан истраживачки потенцијал.

Фотографије које у једном наративу остају ван фокуса, у неком другом могу постати кључне. Због тога је важно да буду обрађене и доступне, како би неко други могао да их препозна као полазиште за сопствено истраживање и нову интерпретацију.

К: Зашто „Рефлексије”?

Свако може да изабере сопствену рефлексију. Ово произилази из теоријског става да ми, као чувари музејског наслеђа, нисмо оригинални власници, а ни креатори ових фотографија. Због тога не можемо имати исти емотивни однос према ликовима и ситуацијама као они којима су заиста припадале. Наша улога је увек улога тумача. Оно што нудимо јесу рефлексије, асоцијације и интерпретације које произлазе из нашег знања, искуства и емоционалног оквира који смо до сада изградили. 

У том смислу, пресудно је лично и професионално окружење из којег долазимо. Имала сам прилику да кроз поставку прођем са Миланом Исаковићем, наследником Павла Бељанског. Он је оригинални власник тог породичног наслеђа. За њега су људи на фотографијама конкретне особе, преци, чланови породице, његов отац, Павле Бељански. Његов однос према тим фотографијама формиран је унутар породичне меморије.

За нас, међутим, те фотографије остају рефлексије. У њима препознајемо обрасце: породицу, блискост, путовања и догађаје, али их повезујемо са теоријом и/или сопственим искуством. Оно што видимо нису оригиналне емоције, већ одсјаји нашег знања и животног пута. И у ту улогу сада постављамо и друге, посматраче, који могу да изаберу своје рефлексије.

То је један слој читања. Други, мотивски, зашто приказати све или већину, а на који се ослањам и у самом каталогу је идеја Џефрија Бачена који сам прочитала код проф. др Миланке Тодић:

„Све, ма како пажљиво или нехајно направљене фотографије имају једну заједничку поруку – не заборави ме“.  При сваком сусрету са тим фотографијама, али сада у новом контексту, дајемо им и ново значење и чувамо од заборава.

К: Поменули сте Исаковиће, породицу коју везујемо за Павла Бељанског. На изложби су њихови портрети, међу најстаријим фотографијама из колекције…

Игром историјских и породичних околности, Спомен-збирка Павла Бељанског од 1966. године чува његову заоставштину, захваљујући поклону сестрића. У тој грађи сачувана је и читава породична историја, пре свега кроз Збирку докумената и Збирку фотографија, које данас представљају драгоцен извор за проучавање различитих породица на простору Аустроугарске монархије и Србије.

Отац Павла Бељанског, Светозар, пореклом из Госпођинаца, са супругом Миланом, из Сремских Карловаца сели се најпре у Велико Градиште, а потом у Свилајнац, где породица постаје део локалне средине. Павлова сестра Ана (Анка) Бељански удаје се за Милана Исаковића, чиме се повезују две угледне породице тог времена.

Током Другог светског рата чланови породице Бељански долазе у Свилајнац код Ане како би се склонили од ратних дешавања, сви осим Павла Бељанског који је остао у Београду са својом уметничком збирком и његових сестрића који су били у заробљеништву у Немачкој. За време савезничког бомбардовања 1944. године бомба која је пала у двориште куће Исаковића усмртила је чланове породице окупљене на вечери у дворишном вењаку. Због овог трагичног догађаја део породичног наслеђа је постало власништво Павла Бељанског, а његови сестрићи су касније, највећим делом 1966. године, Спомен-збирци поклонили његову заоставштину.

Предраг Исаковић живео је са Павлом Бељанским у Београду и са њим је у његов дом стигао и део породичног наслеђа Исаковића. Иако је значајан део породичне грађе Исаковића данас у Свилајнцу, у Ресавској библиотеци која је смештена у њиховој породичној кући, Спомен-збирци су поклоњене портретне, али и друге фотографије породице Исаковић.

Рад на овим фотографијама отворио је и шири поглед на Димитрија Миту Исаковића и његов живот. Тек кроз истраживање постаје јасно колико је био значајна личност у Кнежевини, а потом и Краљевини Србији, као народни посланик и угледан члан заједнице, блиско повезан са тадашњим друштвеним и политичким круговима. У том контексту, Исаковићи се показују као друштвено утицајнији од Бељанских.

Таква породична мрежа и друштвени положај помажу да се разуме и рани однос према фотографији. 

Када проучите породичну историју, и њихово окружење, постаје јасно и зашто тако рано имају фотоапарат у употреби. Већ као ученик, на самом почетку 20. века, Павле Бељански фотографише мотиве попут Вече на „Бари“ или манастира Манасије. То су фасцинантне ствари.

К: Фотографија нам јасно говори и о томе ко је могао да поседује фотоапарат и да га користи у свакодневном животу. У почетку, форографија је била средство за конструкцију идентитета и афирмацију друштвеног статуса, привилегија коју је могла да приушти грађанска класа. 

У другој половини 19. века доминирају фотографски атељеи. Професионални фотографи раде у контролисаним условима, са пажљиво осмишљеним амбијентом и осветљењем, док су апарати велики и непрактични. Промене почињу појавом Кодака, када фотографија полако излази из затвореног атељерског простора. Сетимо се и Надежде Петровић и њеног односа према фотографији. Тада већ долази до ослобађања форме, иако је поседовање портрета и даље знак престижа.

Друштвене промене 19. века, пре свега успон грађанске класе широм Европе, директно утичу на ширење фотографије. Оно што је раније била привилегија владарских и највиших слојева, постепено постаје доступно банкарима, лекарима и интелектуалцима. Фотографија се препознаје као средство самопрезентације, али и као начин да се прикаже породица и породични идентитет, што се јасно види и на портретима породице Исаковић.

Почетком 20. века, са омасовљењем фотографије, боље стојеће грађанске породице, међу њима и Исаковићи и Бељански, већ поседују фотоапарате и почињу да бележе свакодневицу. Ипак, потреба за професионалним фотографом никада не нестаје. И данас ћете, када је реч о портрету или важном тренутку, увек потражити најбољег фотографа.

Када се сагледа историјски распон грађе, од портрета из 19. века, насталих у реномираним фото-атељеима Новог Сада и Краљевине Србије, преко међуратних београдских атељеа, па све до послератних врхунских фоторепортера, јасно је да већина фотографија припада периоду у којем су аутори били признати и етаблирани у свом времену. Управо такви примери представљају драгоцен материјал и за истраживаче историје фотографије.

К: Управо можемо видети на изложби и агенцијске фотографије на којима је приказан Павле Бељански…

Поједине сачуване фотографије из међуратног периода, посебно дипломатске из Рима, реализовала је италијанска агенција L.U.C.Е. Код нас се после 1945. године јавља снажан развој фото-репортаже и агенцијске фотографије, која прати савремене догађаје и актуелне трендове. У том контексту, успех фотографа зависи од способности да ухвати прави тренутак. У социјалистичкој Југославији посебно се издвајају врхунски фоторепортери, нарочито у дипломатским контекстима у којима је и Павле Бељански често био присутан.

На изложби је представљен широк распон фотографија, од којих су неке агенцијски потписане, па се не може увек са сигурношћу утврдити ауторство, а понекад ни сама агенција. Ипак, за поједине ауторе то знамо, попут Стевана Крагујевића, који је аутор дела изложених фотографија.

К: Да ли се у неком сегменту поставке види развој одређеног фотографског мотива?

Посебно место на поставци заузимају портрети. Међу најстаријима су они које је радио Никола Милојевић, док им као својеврсни контрапункт стоји избор фотографија на којима је Небојша Митрић, настао крајем седамдесетих и осамдесетих година 20. века.

Овај дијалог између два периода отвара питање репрезентативности: шта је она значила крајем 19. и почетком 20. века, што видимо на примерима породице Исаковић, и како се иста потреба мења крајем 20. века. И поред свих промена, остаје стална жеља да се одређени тренутак сачува, да се не заборави и да се остави траг.

Код Небојше Митрића саморепрезентација се огледа у његовом уметничком идентитету и начину на који бира да буде виђен. Иако то можда није одмах очигледно, пажљивим посматрањем уочава се како камера бележи његову свесну и промишљену презентацију.

У поређењу са портретима из 19. века, та слика је постала знатно релаксиранија. Некада строги кодови понашања и приказивања су се променили, заједно са друштвом и масовном доступношћу фотографије. Ипак, основна потреба остаје иста: да се кроз фотографију сачува представа о себи у времену у којем живимо.

К: Али и даље мотивисани истим разлогом, да не будемо заборављени.

И данас, када се на Инстаграму или некој другој мрежи појави фотографија, основни импулс за њено постављање остаје исти, порука „не заборави ме“. Наша реакција на такве слике јесте рефлексија. Узрочно-последични однос који се кроз време није суштински променио. Разлика је само у форми и квалитету, у томе шта фотографија данас јесте и зашто је поседујемо, било дигитално или у физичком облику.

Фотографију доживљавам као уметност, без обзира на то да ли је документарна или уметничка у ужем смислу. И документарна фотографија носи историјско-уметничку вредност, посебно у сагледавању визуелне културе. Већ сам избор мотива и аутора говори о томе да та свест постоји, јер није свако фотограф. То је нешто што се у савременом тренутку често заборавља. Данас нам је свима дата могућност да фотографишемо.

Управо због тога, у конципирању изложбе која углавном обухвата 20. век, намерно сам избегла популарне варијације са вештачком интелигенцијом. У фокусу је човек. Све фотографије на изложби настале су као резултат људске одлуке, погледа и стварања. Нисам желела да уводим креације које нису људске, јер је људско биће у фокусу, без обзира на период о којем говоримо. 

Кроз фотографију ми увек комуницирамо са људима, видимо их у односу према другима, према свету и времену у којем живе. То су вредности саме фотографије. Можда би било ефектније посегнути за другачијим средствима, али овде је била намера да се укаже управо на вредности фотографије које је и даље чине важном, првенствено у визуелној комуникацији.