„Душко Стојановић нам доследно казује своју сликарску исповест и ми је увек изнова доживљавамо, откривајући нови оквир за далекосежну визуру имагинације. И тада бивамо свесни да је његова слика заправо траг и преко потребна мера, еквилибријум. С једне стране, често је на његовим радовима присутан прецизан цртеж, извијен и у функцији путоказа унутар сликарског платна. Около линија и унутар њих одвија се сабирање колористичке енергије, раст експресивне снаге и акумулација ликовног богатства. С друге стране, само привид апстракног предосећаја, завидна палета дугогодишњих наслага и без застоја утабан уметнички пут“, бележи о изложби др Данило Вуксановић.
Душко Стојановић (Чуруг, 1960), академски је сликар и графичар.
Дипломирао је сликарство на Академији уметности у Новом Саду (1986), а специјализирао графику (Vysoka skola Vytvarnych Umeni, Братислава, Словачка) у класи професора Албина Бруновског (1989-1993).
Добитник је 5 националних и 3 међународне награде.
Активан је на домаћој и иностраној уметничкој сцени од 1983. године.
Излагао је на бројним самосталним и колективним изложбама у Француској, Немачкој, Словачкој, Холандији, САД, али и у Новом Саду и на Петроварадинској тврђави.
Члан је удружења професионалних уметника Maison des Artistes, Париз, Француска (од 1997), Ликовни круг, Петроварадин (од 1993), СУЛУВ, Нови Сад (од 1987) и групе Емисао, Нови Сад (од 1985).
Изложба ће бити отворена до 29. октобра.
Галерија Ликовни круг налази се на Петроварадинској тврђави, Доње шеталиште, атеље бр. 23 (бивши атеље Миће Михајловића), а отворена је од среде до недеље, у периоду од 11 до 14 часова.
Душко Стојановић
академски сликар и графичар
Некада је, у различитим друштвеним системима и периодима развоја или пропадања, култура увек била потиснута или склоњена. Култура је опасна јер доноси чињенице, истину, живот и емоцију, а то се не уклапа ни у један систем. Зато није чудо што историја показује да су је често проглашавали декадентном или опасношћу по друштво.
Вида Огњеновић
редитељка и књижевница
„Одбијамо да будемо жртве, нема разлога да власт жртвује културу. Нека са жртвује сама, нека се власт сама преиспита за своје грешке а не да их наплаћује од културе. Гласнику се глава не сече. Бојећи се да их је култура препознала и прозрела, покушавају да угуше културу. Па слаби су им зуби“.