Стеван Сремaц и весели попови банатски

„Била два попа…и живели су у једном селу у Банату”.

културе.рс • 24. април 2024.

културе.рс

Овако је Стеван Сремац, пре скоро 130 година, увео поп Ћиру и поп Спиру, два весела попа банатска, кроз лирско хумористички роман у незаборавна дела наше књижевности.

Роман „Поп Ћира и поп Спира“, дубоко уткан у нашу културу, доживео је низ позоришних, филмских и телевизијских адаптација. 

Филм, по мотивима из овог романа, у режији Соје Јовановић, снимљен 1957. године, био је наш први филм у боји, а Југословенска кинотека, уврстила га је у сто играних филмова који представљају културно добро од великог значаја.

Након шест деценија, роман је добио и своју музичко сценску адаптацију у комичној опери у два чина која је ушла у оперски живот на Дан Српског народног позоришта у Новом Саду, 28. марта 2018. године, и налази се на репертоару овог позоришта.

Према либрету редитеља Дејана Миладиновића и његове супруге Весне, академик Дејан Деспић компоновао је музику и то је био његово први искорак у поље музичко-сценског стваралаштва.

Тако је Дејан Деспић, један од најплоднијих музичких стваралаца, у свој богати опус, са око 250 дела уврстио и оперу која је у његовом стваралаштву као и у српској музици добила изузетно место.

фото: СНП / Срђан Дорошки

Велика књига Сремчевог детињства

Стеван Сремац рођен је средином 19. века, 1855. године у Сенти. Сента на Тиси у Бачкој, била је богата и кроз своју историју не безначајна варош. Иако су након укидања војне границе на Тиси многи Срби граничари напустили Сенту, Срби који су у њој остали су углавном постали имућни људи који су оставили трага у културном животу не само војвођанских Срба већ у српској култури уопште.

Већина њих дала је свој материјални допринос раду културних институција, првенствено раду Матице Српске, док су неки попут Стевана Сремца и његовог ујака Јована Ђорђевића свој допринос дали непосредно. Сремац као писац и новинар а Јован Ђорђевић као један од оснивача и први управник Српског Народног Позоришта у Новом Саду. 

О Сремцу који је рано остао без родитеља, ујак преузима бригу, што ће у много чему одредити и његов животни пут.

Ђорђевић је на позив прешао у Србију,  где је био први управник и драматург,  Народног позоришта у Београду, и поставио га на добре темеље . Својим позоришним, књижевним и просветним радом оставио је значајан трг у културно-просветном животу тадашње Србије.

Анегдота коју је чуо од свог ујака Јована Ђорђевића, послужила је Сремцу да напише роман „Поп Ћира и Поп Спира“. 

Ова згода збила се у време када је Ђорђевић у Сомбору био жупанијски писар, приликом свађе два православна попа Василија и Јована, пао је један шамар и испао један зуб.  На путу за Нови Сад, попови су преноћили код лалићког проте који је зуб замени коњским. Владика Платон који је требао да пресуди ствар када је видео поп Василијев  доказ слатко се смејао и натерао попове да се пред њим измире.

Он је ову анегдоту сместио у крај свог одрастања, у једно неименовано село у Банату. Мада је детињство провео у бачкој вароши, често је као дете боравио код својих тетака у Еелемиру. Можда је Еелемир био то неименовано село, али сасвим свеједно, јер  сва су та села и вароши наликовала једно другом, и по менталитету као и сокацима.

„А после, ако ћемо шта, оно и није село него варошица. Та колики  је само онај Велики сокак с краја на крај, па колико тек малих сокака има, а сви широки”.

фото: СНП / Срђан Дорошки

Две удаваче и једна прилика

Сремац је као пажљиви посматрач описивао живот, и свако његово дело одаје утисак непосредне стварности. Читајући његова дела стиче се утисак да је он посматрач онога о чему тако живописно приповеда као и да лично познаје јунаке својих приповести.

Свеприсутни хумор Сремац не користи да би се неком или нечему наругао. Напросто, то је његов начин да приповедање учини реалнијим.

Тако је надовезујући се на једну анегдоту, описао на само њему својствен начин, једно село, два весела попа, две попадије  и две ћерке удаваче, чије ће бар наоко идиличне односе покварити један младожења и један коњски зуб.

Оженили су се Ћира и Спира, свршени богослови, из истог села, и у том селу на парохији и остали.

„Место је било велико…Паори су били побожни људи , те држали свечаре, а попови им секли колаче, па новаца доста…Попа броји новац, а брк му се смеши.”

А то је изгледа било најважније, јер како вели госпоја попадија: „Та не би се мењала ни са вицишпановицом.”

Време прошло, ћерке порасле и стасале за удају, а у село стигао нови учитељ и будући попа. Учинило се попадијама као добра прилика која се не пропушта а и не препушта тако лако. 

Девојке лепе, али: „Меланија знала немецки, знала у клавир а Јула натуцала нешто мало и знала помало само у гитар. Меланија је ишла чешће на бал у Темишвар или Велики Бечкерек, и тамо је играла немецке игре које је научила у леру…а Јула знала од швапских игара само некакву шотиш-полку и неки тајч, , који јој је мама, кад је била добре воље, под дудом показивала. И напослетку, Јула је била скромна и богобојажљива девојка, а Меланију су сви морали да слушају, па је увек било онако како је она хтела.”

И овог пута било је онако како је Меланија хтела. Удала се она за учитеља Перу. Није ни Јула остала неудата. Удала се и она, за берберина Шацу.

И све би било како треба да се нису попадије посвађале, попови потукли, у целу причу умешао се владика и један коњски зуб и прекиде се пријатељство заувек.

Који је од ова два брака био из љубави а који из „замишљене љубави” , разрешио је сам сада већ попа Пера када се случајно сусрео са Јулом.

„И путник је гледаше и чуђаше се самом себи где су ми пре осам година биле очи. Дуго је ћутао и мислио тако , и рече једно:  „Ех!” као кад се човек савлада па прегори нешто најмилије.”

фото: СНП / Срђан Дорошки

Велика љубав и мало политике

Извесно је да је анегдота о два посвађана попа послужила Сремцу као мотив око које је исплео причу о два банатска попа, попадијама и ћеркама удавачама, али разлог да баш то узме за мотив, као и да исприча баш такву причу сигурно је нашао и свом животу.

Стеван Сремац није био нежења, он је нежења остао а све због једног новинског чланка и поповске ћерке.

Након завршене гимназије и Велике школе у Београду, свој радни век провео је као професор у гимназијама у Нишу, Пироту и Београду. 

Још као двадесетшестогодишњак написао је своју прву приповетку „Растко” и доживео своју прву љубав.

Захваљујући тој приповеци Сремац је ушао у политику као либерал, чему је остао доследан, а због  једног политичког чланка остао је нежења.

У „Српској застави” објавио је Сремац текст у којем је критиковао рад месних власти и посебно нагласио да „у Пироту жаре и пале три Панте, међу којима се један у свему разликује само по томе што се званично потписује са Пантелија.”

Како се прота Пантелија Панчић нашао прозваним, решио је да руку своје кћери да Јосифу Костићу угледном економу пиротске болнице и политичару из Напредне странке.

Тако је Сремац, остао без своје велике љубави, лепе протине ћерке Јелене и своја политичка уверења платио вечитом самоћом.

Јелена је имала тежак живот. Поред тога што су јој сва деца помрла, муж, угледни напредњак пропио је све што су имали, па је Јелена морала да ради да би их издржавала.

У скоро сва своја дела уткао је Стеван Сремац понешто и од свог живота,  своје судбине и неостварене љубави. Све што је писао, писао је без огорчења, занимљиво и живописно. Духовито је писао и о „маторим момцима” какав је и сам био „који се туже на влажно време и рђаву кујну”.

Његова прва сатирична приповетка је „Ивкова Слава”. „Поп Ћира и поп Спира” је један од најбољих хумористичких романа наше књижевности а његов најбоље дело „Зона Замфирова”.

Био је изузетно плодан и популаран стваралац, и један од најобразованији српских писаца. Изабран је за члана Српске краљевске академије али приступну беседу није стигао да одржи.

Умро је изненада, због једног несрећног случаја, од сепсе у Соко бањи 1906. године.

#зона замфирова #ивкова слава #писац #поп ћира и поп спира #српско народно позориште #стеван сремац

теме >

најновије >

Нада Савковић

филолог

Питање језика је изузетно важно, јер је језик основно оруђе културе сваког народа: родно место нашег бића. Појмовни свет једног народа одражава се у језику. Када смо у свом језику, ми смо у свом завичају. Зато је важно утицати на свест о важности очувања матерњег језика као предуслова за очување аутентичности нације.

Владимир Бајић

”Градитељи Новог Сада”

”Морамо водити рачуна о томе да се у што већој мери подсећамо на то шта је некада било, шта су важни историјски догађаји, ко су наши преци и како су они живели. То је суштинско проучавање друштва из ког произилазе резултати који нам могу указати на то којим путем треба да идемо да бисмо били бољи људи и чланови нашег друштва”.

теме >

Париз је град који је срушио све табуе, а овако су га доживели наши уметници

21. мај 2024.

мишљења >

најчитаније >

студенти >

Фестивал студентског филма “Размена” од 6. до 8. јуна

10:32

сећања >

Бранко Радичевић је написао неке од најлепших песама, али је његов живот био потпуна супротност

6. мај 2024.

имате вест?
пишите нам!