О овој теми говориће др Мила Михајловић.
Трст је био град на раскршћу светова и лука у цвату.
Туда су пролазили и на краће или дуже време се задржавали многи српски духовници, филозофи и просветитељи, наилазећи на гостопримство богатих српских тршћанских породица.
У Трсту су боравили и радили и Доситеј Обрадовић, Павле Соларић, Атанасије Стојковић, Јоаким Вујић, Вук Стефановић Караџић, Петар Петровић Његош, Људевит Вуличевић, Никола Ђурковић, Вићентије Ракић, Вићентије Љуштина, Сима Милутиновић, Тома Милиновић и многи други.
Сви они су у Трст долазили да предахну, да сакупе средства, али и нове идеје и нова знања
која су се тако, из модерне Европе, преко Трста претакале у Србију.
Доситеј је два пута кратко боравио у Трсту, 1771. и 1779. године, али се није дуже задржавао, да би се 1802. године настанио у Трсту с наканом да ту оснује штампарију.
То је трећи и најдужи Доситејев боравак у Трсту, у ком ће остати све до 1806. године.
За Трст су везана његова најзначајнија дела, али и сарадња са другим великаном српског просветитељства, Павлом Соларићем који ће убрзо постати Доситејев највернији следбеник и најближи сарадник.
Њихов је био однос искреног пријатељства и обостраног високог уважавања.
Доказ је равноправна сарадња на књизи „Мезимац” делу које је требало да буде круна Доситејевог рада и његова „лабудова песма” као одраз духовне и интелектуалне зрелости.
Угледаће свет тек седам година после Доситејеве смрти (1818) у редакцији Павла Соларића, који ће написати предговор и дати књизи наслов.
Око Доситеја се у Трсту створио песнички круг, толики да Милорад Павић уводи појам „тршћанска песничка школа” и пише о њеном стиху и о њеним песничким формама.
Шест месеци од последњег доласка Доситеја у Трст, избиће Први српски устанак и Доситеј ће се од почетка ставити у службу српских устаника.
Уз њега су били тршћански Срби који су у Карађорђу и устаницима, видели коначну реализацију вишевековног сна о слободној Србији.
Трст је био језгро српских родољубивих снага изван матице, стециштге и упориште српске интелигенције.
И само у њему, у таквој атмосфери, Доситеј је могао да спева своју најчувенију и најлепшу песму „Востани Сербије”,синтезу, онда и данас, стремљења свесрпске борбе за слободу.
Помоћ српском устанку и Карађорђу, осим верског и културног, приказује још један аспект српске заједнице у Трсту.
Реч је о етничкој дубокој идентификацији и повезаности тршћанских Срба са матицом, оличеној у војним и политичким догађајима без преседана.
А при томе, нико од тршћанских Срба није био родом из Србије.
Душко Стојановић
академски сликар и графичар
Некада је, у различитим друштвеним системима и периодима развоја или пропадања, култура увек била потиснута или склоњена. Култура је опасна јер доноси чињенице, истину, живот и емоцију, а то се не уклапа ни у један систем. Зато није чудо што историја показује да су је често проглашавали декадентном или опасношћу по друштво.
Вида Огњеновић
редитељка и књижевница
„Одбијамо да будемо жртве, нема разлога да власт жртвује културу. Нека са жртвује сама, нека се власт сама преиспита за своје грешке а не да их наплаћује од културе. Гласнику се глава не сече. Бојећи се да их је култура препознала и прозрела, покушавају да угуше културу. Па слаби су им зуби“.