Дан касније, 1. марта, навршава се сто година од смрти овог неправедно заборављеног писца.
Да ли је реч о случајности или о судбинском сусрету времена и текста, остаје да процени публика, али је извесно да се овом представом на сцену враћа један од најнеобичнијих драмских подухвата српске књижевности.
„После милијон година“, научнофантастична драма написана 1889. године, доноси причу о двоје последњих људи на Земљи, које отима виша раса настала од човека, али ослобођена смртности, ратова и агресије.
У тај космички заплет уплићу се и становници Меркура, сакупљачи и „свемирски лопови“ који у последњим људима виде трофејни примерак ишчезле врсте.
Жанровски одређена као „научнофантастична трагикомедија са певањем“, представа доноси раскош форме: мелодрамске елементе, сценску „сликовницу“, живу музику и сонгове.
Ипак, испод фантастичне радње и визуелног богатства, крије се танана и дубока емоција која у средиште представе ставља идеју љубави као суштинске одлике људског бића, онога што човека разликује од савршених, али безосећајних надљудских раса.
Ауторски тим представе „После милијон година“ окупљен је око редитељске визије Николе Завишића, који потписује режију, адаптацију текста и дизајн светла.
Сценографију и дизајн светла креирала је Андреја Рондовић, видео-дизајн и програмирање Филип Микић, костимографију потписује Марина Сремац, док је у графичкој обради костима сарађивала Јасмина Радујко, асистенткиња костимографкиње.
Музику за представу компоновали су Марко Игњатовић и Душан Страјнић, који је уједно и извођач музике на сцени.
За сценски покрет и кореографију била је задужена Јована Ракић Киселчић, сарадник за сценски говор је Ђорђе Марковић, а асистенткиње режије Татјана Матеша и Ђорђа Гргић.
У представи играју: Љубиша Милишић, Аљоша Ђидић, Игор Павловић, Соња Кеслер и Марта Береш, Вукашин Ранђеловић, Данило Миловановић Вукмановић, Јована Балашевић и Анђела Пећинар.
Прва реприза је у понедељак, 2. марта.
Карте можете купити на Билетарници и онлајн платформи СНП-а.
Душко Стојановић
академски сликар и графичар
Некада је, у различитим друштвеним системима и периодима развоја или пропадања, култура увек била потиснута или склоњена. Култура је опасна јер доноси чињенице, истину, живот и емоцију, а то се не уклапа ни у један систем. Зато није чудо што историја показује да су је често проглашавали декадентном или опасношћу по друштво.
Вида Огњеновић
редитељка и књижевница
„Одбијамо да будемо жртве, нема разлога да власт жртвује културу. Нека са жртвује сама, нека се власт сама преиспита за своје грешке а не да их наплаћује од културе. Гласнику се глава не сече. Бојећи се да их је култура препознала и прозрела, покушавају да угуше културу. Па слаби су им зуби“.