Футошки парк: „Урбанизација” општег добра

Нови Сад не спада у градове који су на тај начин одредили место свог оснивања.

Пресудне су биле само друштвене околности, а то је постојање Петроварадинске тврђаве и Мостобрана, са Бачке стране Дунава, познатијег међу Новосађанима као Брукшанац. 

То је довело многе занатлије и трговце, коваче, кафеџије, пекаре и друге коју су опслуживали војску.

Тако је Петроварадински шанац, касније прозван Нови Сад, настао на месту које искусни Римљани никада не би одабрали, на мочвари и песку, извору сваке заразе, ширећи се  испрва само по сувим гредама окруженим барама све до почетка 20. века када креће култивизација таквих простора.

И поред. свега град никада није успео да савлада влагу и подземне воде, али се и поред свих препрека, ширио освајајући нове просторе.

Последњих деценија то нагло ширење усмерено је више у висину али и дубину, простор у којем је ова равница непобедива.

Град у којем тако интензивно расте број становника и количина бетона, а број паркова има колико прстију на једној руци у великом је еколошком проблему.

Новосадски паркови

Нови Сад има пет паркова, од кога су само три, Каменички, Дунавски и Футошки, заштићено добро.

Највећи и најстарији је Каменички парк који је са дворцем Марцибањи-Карачоњи једна културно-историјска целина. 

За ових 20 хектара парка заслужан је гроф Гвидо Карачоњи, који је средином 19. века ангажовао стручњаке који су по узору на енглеске пејзажне паркове уредили околину дворца, са шеталиштем поред Дунава, вештачким језером, стазама за јахање и дрвећем донетим из свих делова света.

Као остатак забареног рукавца Дунава, поред некадашње новосадске Променаде која се пружала од краја Дунавске улице до паробродског пристаништа, седамдесетих година 19. века кренуло је са уређењем Дунавског парка. Овај најпосећенији новосадски парк, на своје две трећине од 3,3 хектара покривен је зеленом површином.

Урбанизација у време социјализма и изградња Лимана, са својим блоковима изнедрио је и једну већу зелену површину. Вишедеценијско постојање овог зеленог простора испрва засађеним брзорастућим тополама и врбама и касније оплемењен и другим вредним врстама дрвећа временом је идентификован као Лимански парк.

Парк је и простор поред Железничке станице на скромних 1500 квадратних метара.

Новосађани за свој најлепши парк сматрају Футошки парк, и мада је он данас физички одвојен од Специјалне болнице за реуматске болести, коју и данас сви називају Јодна бања, његово постојање везано је за ову бању.

Шуме којих више нема

Варош која се од самог свог оснивања  брзо ширила и увећавала број становника, нарочито након Аустро-турског рата када у град стижу Белиграђани, убрзо је надмашла две много старије и познатије вароши између којих се нашла, Сремских Карловаца, седишта српских митрополита са Сремске стране и надалеко познатог по својим вашарима Футога са Бачке стране.

Град је имао своје зидине, шанчеве и четири капије, Темеринску, Кисачку, Руменачку и Футошку.

Калварија, данашње Католичко гробље, и Вашариште, биле су крајње тачке града према Футогу.

Новосадском Магистрату, још половином 18. века стављено је у задатак подизање шума, и сађењем већином врба, које су брзо расле и успевале на мочварном тлу али биле добре за огрев, непосредно око града пошумљено је неколико стотина хектара.

Тако је Нови Сад био окружен Футошком и Ченејском шумом, Алмашким врбаком и Капетановом адом.

Испрва у овим шумама није била дозвољена испаша да стока не би оштетила младице дрвећа, а касније је за испашу давана посебна дозвола. 

Након Буне, 1849. године, када је две трећине кућа страдало у граду, и живот у сваком погледу почињао из почетка, ни шуме нису биле поштеђене непланске сече.

Секла је сиротиња без дозволе и за огрев и за грађу.

Ипак ове шуме постојале су све до краја Првог рата.

Како је било потребно све више места за становање, град креће да се шири газећи у своје залеђе где га је дочекало оно што и данас представља обележје града а то је влага и подземне воде.

Увећавањем броја парцела, нестајале су и новосадске шуме.

Нови Сад је имао бању

Када је 1897. код тадашње Футошке шуме, ради бољег снабдевања водом једног дела града, копан артешки бунар, појавила се топла вода за коју се убрзо утврдило да је лековита.

Бунар дубок скоро 200 метара, давао  је 240 литара воде, температуре 24 степена Целзијуса, у минуту.

Убрзо је направљено импровизовано купатило,  а како се Бања брзо прочула већ наредне године забележено је 15.800 посетилаца, што је за град који је тада бројао око 20 хиљада становника био заиста импресиван број.

Први управник, након званичног оснивања Купатила, новосадски лекар и балнеолог др Вилхелм Вилт,  испословао је царско одобрење којим је Јодна бања званично добила статус лековите бање.

На иницијативу др Вилта, изграђен је данашњи комплекс Јодне бање по пројекту будимпештанског архитекте Имреа Франчека у сецесијском стилу, као и већина тада изграђених бања у Будимпешти које и дан данас чине окосницу туризма тог града. 

Предрачун зидарских радова износио је тада скромних 253 хиљаде круна, а након две године градње, и набавке најсавременије опреме, 1909. године бања је добила употребну дозволу.

Бања је била опремљена великим бројем када, савременом лабораторијом, дијеталном кухињом, добром здравственом службом, топлом и хладном водом и три базена.

Изграђен је и  посебан објекат са великим базеном, а гостима је на располагању био тениски терен и клизалиште зими.

Како је интересовање превазилазило капацитете, 1930. године по пројекту Ђорђа Табаковића уз лево крило објекта изграђен је једноспратни хотел „Парк”.

Данас ово место више нема обележје бањског лечења, мада га Новосађани и даље називају Јодна бања.

Велики централни базен затворен је још пре пет деценија и потпуно запуштен, а из котларнице  старо машинско постројење за загревање воде, најсавременије у време када је набављено,изнесено је и бачено.

Напоредо са изградњом Бање са њене десне стране и као њен интегрални део, мађарски пејзажни архитекта  Армин Пеца-Млађи израдио је пројекат за парк по угледу на тадашње европске паркове, данас познат као Футошки парк.

Парк је опште добро

Футошки парк који се до сада простирао на 8,13 хехтара са Јодном бањом, која је 1986. године проглашена за споменик културе, чини културно историјску целину од великог значаја. Сам парк заштићено је природно добро.

У парку има преко сто различитих биљних врста, међу којима се налази Панчићева оморика, заштићено стабло гинка, мочварни чемпрес, а стабла  тулипановца су једина која се налазе на парковским површинама у граду, као и многе друге врсте високих лишћара и четинара.

У југозападном делу парка налази се плитко језеро које се напаја атмосферском али и подземном водом, као и седам термалних извора.

Куриозитет који многима није познат је да у парку живи најмања жаба у Европи, црвенотрби мукач.

Исто тако, већини Новосађанa није познато да новосадски паркови, Дунавски, Футошки, Лимански, Железнички и Каменички, заузимају површину од свега 0,44 квадратна километра, што је у односу на површину од 129 квадратних километара коју заузима уже подручје Новог Сада, у које административно улазе сам град, Петроварадин и Сремска Каменица, износи око пола процента те површине.

Примера ради, три хиљаде Лондонских паркова заузима 18 процената, његове површине.

Осам највећих су Краљевски паркови који се простиру на 20 квадратних километара, управо онолико колико се у Националном парку Фрушка гора, налази у јавном власништву.

Мада формално, Краљевски паркови у Лондону су у поседу краљевске породице, они су за јавност отворени још од 19. века, а за бригу о њима као јавном добру и културном наслеђу надлежно је Министарство културе.

Паркови јесу и опште и културно добро.

Изградњом новог пословно туристичког комплекса, на месту сада већ срушеног хотела „Парк”, две осмоспратне и једне десетоспратне ламеле и гараже, а  све у циљу унапређења конгресног туризма, 1,7 хетара јавне својине Футошког парка прећи ће у приватну.

Остаје и питање како поред седам лековитих термалних извора, одрживи развој представља конгресни а не бањски туризам.

Тако ће Новосађани остати без дела јавне, тј. површине која припада свим грађанима, вредне и ретке у овом забетонираном и пренасељеном граду.

Нови Сад је без Бање остао неприметно још пре неколико деценија.

Шекспир је мудро дефинисао град: „Шта је град, до људи!”.

Једно је сигурно, да град првенствено изгледа онако кави су људи који га воде, а већ деценијама уназад, Нови Сад нема добру комуникацију са својом историјом, својом културом, природним и јавним добрима.