Шта атељеи говоре о уметницима и њиховом стваралаштву?

Такође, распоред и односи предмета унутар атељеа често су обликовани укусом, интересовањима и навикама његовог власника, док архитектура и осветљеност тог простора доприносе стварању јединствене атмосфере која може утицати на уметника и процес стварања. 

Било да служи као место стваралачке изолације или као простор сусрета, дијалога, друштвеног и уметничког удруживања атеље је централно место уметниковог стваралаштва, уточиште идеја и маште, те често први оквир у процесу настанка уметничког дела.

Кроз деведесет изузетних фотографија атељеа шпанских уметника из архива Института за културно наслеђе Шпаније представљених на изложби „Атељеи уметника“ препознаје и наглашава значај и вредност приказа тих простора као кључне теме у историји уметности. 

„Фотографије представљене на изложби настале су у периоду од краја 19. до половине 20. века и приказују уметнике у просторима стварања. Било да је реч о познатијим шпанским ауторима или оним уметницима чије је стваралаштво остало на маргини званичног тока историје уметности посетиоцима се омогућава да „завире“ у личне просторе стваралаца, али и да се на један потпуно другачији начин упознају са друштвеним, културним и уметничким карактеристикама епохе дефинисане хронологијом настанка изложених радова“, каже за Културе.рс кустоскиња изложбе Станислава Јовановић Миндић.

Приказане фотографије имају изузетну вредност, документарну и естетску, јер су их радили истакнути фотографи оног времена, међу којима се истичу  Маријано и Висенте Морено, Руис Вернаћи, Аурелио де Колменарес Оргаса, гроф од Полентиноса, Кабре, Вундерлих или Пандо. 

„Изложене фотографије пружају нам дубљи увид у свет уметника. Њихова естетска вредност лежи у изванредној техничкој вештини фотографа да мајсторски повеже ентеријер атељеа са уметниковим присуством, те да створи јединствену целину. Међутим, њихов значај често превазилази чисто естетске вредности, јер су ове фотографије, пре свега, драгоцен документ и сведоче о времену у којем су настале, представљају важан додатак биографијама уметника, и пружају визуелни увид у њихов креативни простор и тренутке стварања. Тако, када посматрамо те фотографије, не гледамо само уметничку фотографију, већ и део историје, уметности и живота самих уметника.“, додаје кустоскиња.

К: И када завиримо у личне просторе уметника, шта можемо читати из њих?

Када завиримо у ове личне просторе уметника кроз фотографски медиј открива се низ података и детаља.

„Пре свега, изглед и уређење ентеријера атељеа директно сведоче о друштвеном статусу и угледу уметника. Од репрезентативних салонских простора, који јасно говоре о стеченом признању и успеху, до мањих, интимнијих станова који су били уточиште уметницима, као на пример током студентских дана или током периода трагању за местом у уметничком свету. Кроз њихово уређење и свеукупни изглед доста сазнајемо о доминантној естетици епохе, али и о личној естетици, укусу и навикама уметника. Сваки елемент – од избора намештаја до распореда предмета – одражава индивидуалност станара. Ови простори су често обогаћени разноврсним предметима примењене уметности и мноштвом других детаља који нису ту случајно. Различити предмети у просторима атељеа могу бити прави одраз колекционарске страсти уметника, њиховог образовања и широких интересовања. Понекад нам могу открити и који су им предмети служили као инспирација за настанак уметничких дела.“

Осим што је био интиман простор за стварање, атеље је био и важно место друштвених окупљања и сусрета, а многобројни примери са изложбе сведоче о атељеу као месту друштвене кохезије, а поједине фотографије омогућавају увиду у однос уметника и модела, али и уметника и породице. 

К: Ко су уметници са фотографија?

Приликом одабира слика за ову изложбу, кустоси Исабел Аргерић Фернандес и Оскар Муњос Санћез, посебан фокус су ставили на естетске вредности и техничко савршенство фотографија. С обзиром да су дела и уметнички путеви ствараоца изузетно разнолики, поставка није искључиво хронолошки конципирана, а посетиоцима се омогућава да кроз неколико тематско-визуелних целина прате изложене радове. 

Међу представљеним уметницима налазе се неки од најистакнутијих стваралаца чија дела данас представљају значајaн део шпанске културне баштине. Издваја се име сликара Аурелијана де Беруета, чији је син постао директор Музеја Прадо у Мадриду, једног од најзначајнијих музеја у Шпанији. Приказан је и атеље вајара Едуарда Барона Гонсалеса, чија нас фотографија не подсећа само на његов уметнички рад, већ и на пионирски подухват – прву обраду збирке вајарских радова Музеја Прадо. 

Поред њих, изложба приказује сликарски атеље Морена Карбонера, затим истакнутог вајара Маријана Бенлиуреа или Агустина Керола, аутора богате скулптуралне декорације Националне библиотеке у Мадриду, као и уметника који су активно радили на заштити културног наслеђа Шпаније током Грађанског рата (1936–1939). У оквиру изложбе приказан је мали број атељеа уметница, а ова чињеница може нас усмерити на дубље промишљање о присуству жена уметница у историји уметности. 

Посебна пажња је посвећена оним уметницима чији је рад својевремено био високо цењен од стране критике, али су њихова дела, нажалост, неправедно пала у заборав или остала на маргинама развоја шпанске и европске уметности. 

Управо је у томе огроман значај ове изложбе, јер пружа прилику да се укаже на она уметничка имена која су временом заборављена, те да се њихове личности и стваралаштво реактуелизују.

К: Изузев шпанских уметника, уз сагласност Института за културно наслеђе Шпаније, ова поставка допуњена је и са фотографијама седам домаћих уметника…

Уз сaгласност колега из Шпаније допунили смо поставку фотографијама насталим у атељеима српских уметника. Желели смо да направимо паралелу, да видимо које су сличности и разлике у представама уметника у атељеима, као и шта је то што их повезује. Процес одабира фотографија смо започели с једном већом групом фотографија, али смо се на крају одличили да прикажемо оне уметнике повезане са колекцијом Галерије Матице српске и њеном историјом. 

На изложби је представљено седам фотографија атељеа српских уметника, и то: Паје Јовановића, Уроша Предића, Стевана Алексића, Ивана Табаковића, Милана Коњовића и Љубице Цуце Сокић. Ових седам фотографија хронолошки се датују од 1889. до 1974. године. Најстарија фотографија настала је у атељеу Паје Јовановића, док је најмлађа из атељеа Милана Коњовића.

Фотографије атељеа настале су у различите сврхе, као наруџбина уметника или за потребе објављивања у новинским чланцима. Неке су служиле представљању уметника и његовог стваралаштва потенцијалној клијентели, док су друге биле намењене за породичне албуме на шта указују примери где се уметници фотографишу са члановима породице крај својих радова (атеље Стевана Алексића). Посебан тип фотографије приказује уметнике у атељеима док седе или стоје у амбијенту испуњеном својим радовима, било довршеним или оним који тек треба да добију коначну форму. На фотографијама сликара модерниста ситуација је мало другачија, те можемо видети уметнике који су у простору свог стварања препуштени размишљању у тренутку рада или сагледавају своје завршене радове. 

Када говоримо о ауторима фотографија, за мали број можемо прецизно одговорити о ком фотографском студију или фотографу је реч. Ипак, без обзира што на нека од питања у овом тренутку немамо прецизне одговоре, ова изложба нас је подстакла да сагледамо изузетан значај фотографија уметничких атељеа за националну историју уметности, али и да ову тему препоручимо за нека будућа истраживања. 

К: Можемо ли кроз ове фотографије уочити повезнице између шпанских и српских стваралаца?

Упркос географској удаљености и различитим културно-историјским приликама оно што повезује шпанске и српске уметника је универзална потреба сликара или вајара за представљањем у просторима где су стварали. Уметници, било у Мадриду или Београду, тежили су да свој атеље представе као место које је много више од обичног радног простора. То су били, у мањој или већој мери, пажљиво уређени простори, опремљени алатом за сликање и вајање, али и свим оним реквизитима који су доприносили стварању слике посвећеног ствараоца и интелектуалца. Та потреба за визуелним исказивањем сопствене професије али и значаја сопственог рада кроз фотографски медиј била је свеприсутна код стваралаца широм Европе, па тако и у Шпанији и Србији. 

К: Посебно место у пратећем програму изложбе, кроз једно предавање, добио је наш вајар Ђорђе Јовановић, о чијем животу и стваралаштву сведочи велики број фотографија. 

У оквиру пратећег програма изложбе посебно предавање било је посвећено предавању  причи о атељеу вајара Ђорђа Јовановића, родоначелника вајарке дисциплине у националној уметности. Кроз објектив фотоапарата забележени су посебни тренуци из простора уметниковог стварања, а сачуване фотографије не само да дочаравају изглед атељеа, већ пружају и поглед иза кулиса уметничког процеса, приказујући вајара у дубокој повезаности са својим делима током тренутака стварања. Ови овековечени моменти представљају драгоцен документ за историју настанка Јовановићевих дела, али се истовремено могу тумачити и као портрет самог уметника. На предавању, посебна пажња је била псовећена анализи фотографија са представама уметника у атељеу, односно томе како је уметник бирао да буде представљен и с којим радовима, као и да ли ти визуелни записи представљају одраз уметникових размишљања о сопственој професији и уметничком идентитету.

К: Изузев поставке, неки атељеи су „оживели“ помоћу ВР-а?

Наша намера била је да поставку употпунимо дигиталним садржајима и да посетиоцима поред уживања у изузетним фотографијама омогућимо и (виртуелни) улазак у атеље уметника. У сарадњи са Факултетом техничких наука Универзитета у Новом Саду смо, на основу сачуваних фотографија из атељеа Ђорђа Јовановића и Милана Коњовића, креирали виртуелне дигиталне реконструкције и на тај начин представили просторе које данас више не постоје у оригиналном облику. Реконструкција атељеа подразумевала је прикупљање бројних података, анализу детаља са фотографија и сачуваних докумената, као и старих просторних планова како би се што верније приказали те ентеријери. Овај тип апликације омогућиће посетиоцима да „прошетају“ кроз атељее наших познатих уметника, да уживају у њиховим радовима, да се упознају с предметима и атмосфером простора где су настајала нека од најзначајних дела српске уметности. Са овим дигитални реконструкцијама атељеа репродукованим на посебним екранима и путем ВР наочара, успели смо да, на неки начин, проширимо границе музејског доживљаја и да на интерактиван начин прикажемо стваралаштво српских уметника. 

Други тип дигиталног садржаја такође је креиран у сегменту изложбе посвећеном фотографијама српских уметника. Путем апликације проширене реалности, сви заинтересовани посетиоци моћи ће да погледају где су се налазиле неке од слика Уроша Предића и Стевана Алексића из колекције Галерије Матице српске у некадашњим просторима атељеа познатих уметника. Уз помоћ мобилних телефона биће мапирана места на фотографијама атељеа, а посетиоци ће бити у прилици да погледају репродукције слика, али и да уживају у видео анимацијама слика „Девојка на студенцу“ Уроша Предића и „Аутопортрет у кафани“ Стевана Алексића, из атељеа у Модошу, односно данашњем Јаши Томићу.