Шта ради породица, чији је син убио школског друга?
Шта раде његови родитељи кад сазнају да им је син постао убица: падају ли ничице – јер убијено је нечије дете, или гледају на све начине да истргују „да штета буде што мања”, јер за њих је убица само њихово дете и као такво „прече је од правде”, а штитећи њега, бране и себе, и свој животни светоназор.
Ово је окосница приче, око које је настала “Ауторизација”, нова представа Позоришта младих, коју је режирао Осијечанин Вања Јовановић, који је с Петром Плеше, аутор овог текста.
„Као људска бића, биолошки смо програмирани тако да заштитимо своје најмлађе и с тим циљем од мало чега презамо. Но, како је пут до пакла поплочен добрим намерама, превише бриге може нанети штету, а заштита може постати насиље. Последњих се година више трагичних догађаја, за које смо мислили да се догађају само негде другде и некоме другоме, десило у нашем дворишту“, истиче редитељ Вања Јовановић.
Радња је смештена у дому богате породице, чији је малолетни син усмртио свог школског колегу.
Родитељи убице, и њихова најужа околина, у свом ће дневном боравку управо једној новинарки дати интервју – своје прво обраћање јавности поводом догађаја.
„Кроз њихову реакцију, покушаје ношења са ситуацијом, те изласка из ње, пропитаћемо да ли се трагични догађај могао спречити, као и коју улогу у процесу правног и друштвеног суђења починитељу игра социјално-економски статус, политичка моћ и умреженост породице с медијима. Јесмо ли пред законом сви исти? Како се друштвена мерила искупљења мењају у односу на то ко је преступник? Јесу ли категорије попут покајања доступне само некима од нас, онима који то могу финансијски да приуште? До ког тренутка можемо бранити своју децу”, истиче Јовановић.
У улогама мајке и оца дечака убице су Марија Радованов и Иван Ђурића, који пропитују најдубља етичка уверења.
„Оно што мене плаши је могућност да је пут – од пружања приватности сопственом детету до апослутног непознавања неких страна његове личности, ипак краћи него што верујемо. Жена коју играм је бескрупулозни бизнисмен, глава породице, глава фирме, нема никакве везе са мном, осим – што је мајка. Доведена у ћорсокак, своди се на женку хомосапијенса, с јаким материнским инстинктом“, каже глумица Марија Радованов и додаје:
„Морам да кажем и то да наше пробе трају паралелно док, сви с грчем у желуцу, пратимо један судски процес који је повезан с темом наше представе. Не нудимо одговоре, нити је ова представа наш непосредни коментар на то, али отварамо нека битна питања”.
„Отац сам малолетног детета, дакле одговоран за његов ментални и духовни развој. Да ли га добро саветујеш? Да ли га превише штитиш? Да ли грешиш? Питања су која сваки родитељ, свестан своје несавршености, поставља себи. Околина, друштво и родитељи формирају нову личност. Ставити се у улогу оца, чије је дете одузело живот другом детету, који и сам постаје кривац за убиство, је ситуација у којој не желиш да се замишљаш, чак ни за потребе позорнице“, поручује глумац Иван Ђурић.
Борбу за правду аутори текста ставили су у руке једне новинарке, дугогодишње истеривачице правде коју игра Неда Даниловић, док растегљиви осећај правде и врло прагматичну истину персонификује адвокат у извођењу Александра Милковића.
Четрнаестогодишњег дечака – убицу играће наизменично два члана Театра младих “Мишоловка” Марко Тривић и Никола Љубичић.
Прве репризе су 26. и 28. априла.
Душко Стојановић
академски сликар и графичар
Некада је, у различитим друштвеним системима и периодима развоја или пропадања, култура увек била потиснута или склоњена. Култура је опасна јер доноси чињенице, истину, живот и емоцију, а то се не уклапа ни у један систем. Зато није чудо што историја показује да су је често проглашавали декадентном или опасношћу по друштво.
Вида Огњеновић
редитељка и књижевница
„Одбијамо да будемо жртве, нема разлога да власт жртвује културу. Нека са жртвује сама, нека се власт сама преиспита за своје грешке а не да их наплаћује од културе. Гласнику се глава не сече. Бојећи се да их је култура препознала и прозрела, покушавају да угуше културу. Па слаби су им зуби“.