Један век Дома народног здравља

Након завршетка Великог рата, 1918. године, као и након завршетка сваког рата, због разарања, кретања великог броја војних трупа које су са собом преносиле разне заразне болести, миграција и сиромаштва, како на целој територији новонастале државе тако и у Новом Саду, хигијенске и здравствене прилике биле су веома неповољне.

културе.рс • 2. новембар 2023.

фото: facebook.com / Старе фотографије Новог Сада

Поред овога, с обзиром да је град непосредно био окружен барама и ритовима који су легло комараца и самим тим и легло маларије, распрострањеном туберкулозом, трахомом али и венеричним болестима, здравствене прилике у граду су биле још теже.

Народ који је у већини случајева живео у доста лошим условима, није увек имао могућности а није ни умео да поштује хигијенска правила, исто тако се није радо обраћао лекару.

 Др Љубомир Ненадовић, почасни физикус и градски лекар Панчева, пред крај 19.века је записао: 

„Тек најобразованији слојеви грађанства верују лечницима и медицинској науци. У нижим круговима потраже лечника обично кад је већ доцкан, а и онда зову га само зато, да у случају болесникове смрти одклоне од себе неугодне последице казненог закона. Извесно је пак, да и у том случају неће болеснику набавити нити му дати лекарије које лечник одреди.”

Здравствену службу није било организовати лако али је још теже било мењати навике народа по питању хигијене и лечења, јер је надрилекарство било широко распрострањено и уживало велико поверење народа.

Универзитетска клиника Хале, 1882. година, фото: Википедија

Први српски школовани лекари

Први закон о здравству у Монархији донет је 1770. године и њиме је регулисан рад целокупне здравствене службе – тада је први пут законом наложено да сви лекари, хирурзи и апотекари морају похађати факултет и положити испите. 

Овај закон обавезивао је лекаре да се баве не само лечењем него и превентивом, да се боре против надрилекарства, да сиромашне лече бесплатно али им није дозвољавао да напуштају место без одобрења власти и обавезивао их је на чување лекарске тајне.

Након доношења овог закона, на иницијативу протомедикуса Герарда ван Свитена, оформљена је и Прва бечка школа за школовање потребних кадрова у здравству, а петнаестак година касније и Медицински факултет у Пешти. 

Како су оба ова факултета била католичка, први српски школовани лекари, Јован Апостоловић из Будима и Петар Милорадовић из Новог Сада, који као православни нису могли на њима да студирају, завршили су медицинске науке на немачком протестантском универзитету у Халеу. 

Тек двадесет година касније за време владавине Јосифа II, омогућено је студирање и некатолицима.

Први новосадски градски физик,  санитарни надзорник, који је бринуо о здравствено хигијенским приликама у граду, надзирао рад здравствених установа и лекара и предузимао и налагао мере у случају епидемије, био је Јован Апостоловић, постављен на то место 1763. године – он се успешно изборио са епидемијом куге која је претила граду али се није дуго задржао на том месту. 

Петар Милорадовић, је безуспешно покушавао да добије исто место, прво у Новом Саду а потом у Сомбору, да би се коначно настанио у Сентандреји.

фото: АУНС

Прва болница у Војводини

Прва болница на територији Војводине подигнута је у Новом Саду још тридесетих година 18. века – Хошпитаљ греческаго неунијатскаго восточнога закона, православна болница која је примала и пацијенте других вероисповести, назидана у порти Николајевске цркве. 

Ова болница изгорела је у пожару у којем је пострадао град, али је на њеном месту епископ Висарион Павловић подигао другу, која је тридесетих година 19. века проширена завештањем Марије Станисављевић, па јој је капацитет проширен са 15 на 100 кревета. 

У тој згради данас се налази Академија уметности.

Иако називана болницом, као и све установе те врсте, у ствари је била дом за убоге, место у које су смештани незбринути и немоћни, а како је отварање ”сиротињских домова” текло споро, ово стање је потрајало све до осмадесетих година 19. века.

фото: facebook.com / Старе фотографије Новог Сада

Уједињење

Након уједињења, у новој држави, Краљевини СХС, било је крајева попут Македоније, Косова и Метохије, делова Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине, који нису били покривени здравственом службом, у којима је још увек цветало надрилекарство.

Држава је убрзано радила на организацији мреже Државно хигијенских завода. 

Централни државни хигијенски завод налазио се у Београду, чији је задатак био развој јединственог система  здравствене заштите, по узору на Велику Британију, превасходно превентивно – хигијенске.

У организацији превентивне медицинске службе посебна улога је припала професору др МилануЈовановићу Батуту и начелнику службе превентивне медицине, младом Загребачком лекару др Андрији Штампару који је заступао  начело: 

”Право на здравље и одговорност државе за здравствену заштиту народа; јединство медицине, превентиве и куративе; примена научних метода у медицинској пракси и сарадња народа”.

Нарочито, истицао је Штампар, водеће место, као носиоца и реализатора програма заснованог на овим начелима, има социо – медицински образован лекар опште праксе.

Без обзира на све потешкоће, дошло је и до значајне изградње здравствених установа без чега здравствена служба не би могла да заживи, па је тако између два рата изграђено 180 државних болница и 304 хигијенска завода и дома народног здравља.

На челу Здравственог одсека за Банат, Бачку и Барању, које је основало Министарство за исхрану и обнову земље,  а које је било задужено за побољшање санитарно здравствених прилика, решавања комуналних проблема и побољшања услова становања постављен је, доктор права и адвокат, Жарко Стефановић.

фото: facebook.com / Старе фотографије Новог Сада

Дом здравља „Булевар“

Када је Жарко Стефановић изабран за градоначелника Новог Сада, управо је у време његовог мандата, почетком тридесетих година, пре тачно сто година, 1923. године започета и две године касније завршена зграда Дома народног здравља једна од првих у ову намену подигнута у новооснованој Краљевини.

У граду који је имао нешто мање од 40 хиљада становника и 36 лекара, подигнута је репрезентативна зграда, како у погледу свог изгледа, величине али и функционалности,  Дома народног здравља, средствима државе али и донатора. 

За један век постојања ова зграда никада није мењала своју намену.

То је први објекат подигнут на новопробијеном Булевару краљице Марије, и тим је започета култивизација терена Малог Лимана и урбанизација – током наредних 15-ак година, на овом Булевару, закључно са зградом Бановине, изграђена су многа репрезентативна здања.

фото: facebook.com / Старе фотографије Новог Сада

Архитекта који је побегао из СССР-а

Дом народног здравља изграђен је на основу пројекта руског архитекте Георгија Николајевича Шретера.

Георгије Шретер био је један од око два милиона људи коју су успели да напусте Русију након избијања револуције и трајања грађанског рата, и тако се спасу хапшења, терора и ликвидације. 

Многи нису успели.

”Ми не водимо рат против појединаца. Ми истребљујемо буржоазију као класу. Не тражите у истрази материјалне доказе за то да је окривљени речју или делом радио против совјета. Прво питање које му морате поставити јесте којој класи тај припада, какво му је порекло, васпитање, образовање или професија. Та питања и треба да одлуче о судбини окривљеног. У томе лежи смисао и суштина црвеног терора”, забележене су, у памфлету Црвени терор, 1. новембра 1918. године, речи Мартина Лациса, шеф ЧЕК-е, тајне полиције СССР-а, објашњавајући суштину доктрине црвеног терора, идеологије која се залагала за физичку ликвидацију свих „противника” новог бољшевичког режима, уобличеној од стране Лењина.

фото: Википедија

Када се Максим Горки пожалио Лењину на претерана хапшења интелектуалаца, Иљич му је одговорио: ”Каква несрећа! Замислите каква неправда!” уз савет да ”не губи време у цмиздрењу над судбином интелектуалаца”.

Инжењер, архитекта Георгије Шретер и његов колега Константин Парис, који су са око две хиљаде избеглица стигли у Нови Сад, били су део групе противника, интелектуалаца- инжењера, које су бољшевици окарактерисали као ”лакеје бивших капиталистичких газда у које не треба имати поверења”.

Највећи број избеглица стигао је у тадашњу Краљевину СХС, из великих  црноморских лука у неколико таласа, а најбројнији је био тзв. ”кримски талас”, у зиму 1920. године, који је обухватао остатке поражене армије генерала Врангела и цивилног становништва. 

Уочи ове евакуације, по наредби Лењина у акцији коју је водио Бела Кун, на Криму је ликвидирано око 50 хиљада људи.

”Бели Руси”

Тачан број избеглица који је дошао у краљевину СХС, готовo сви на територију Војводине и Србије се не зна, али се процењује да их је било око 40.000. 

Хроничари тог времена записали су да су у Србији наишли на најискренији и најтоплији дочек, где су могли да наставе свој живот без обзира што је земља била сиромашна и опустошена ратом.

Тако се и у Новом Саду настанила колонија руских избеглица и многи њени чланови дали су немерљив допринос граду, између осталог у области школства, уметности и архитектуре.

Допринос у области архитектуре је највидљивији, а Георгије Шретер и Константин Парис, обојица школовани на санктпетрбуршком Политехничком факултету, за свега неколико грађевинских сезона, колико су се задржали у Новом Саду радећи самостално или заједно, у стилу руског академизма пројектовали су неколико јавних објеката као што су Зграда грађевинске дирекције (данас део Електротехничке школе у Школској улици), Официрски дом на кеју, Здравствени дом на тргу Царице Милице, неколико зграда колективног становања у Милетићевој и улици Лазе Телечког, као и неке приватне виле у околини Јодне бање.

Пројекат Дома народног здравља урађен је по узору на здање Суда и Синода (врховни касациони суд) у Санкт Петерсбургу – тако је Шретер део сећања на своју домовину заувек оставио у Новом Саду.

Официрски дом, фото: facebook.com / Старе фотографије Новог Сада

Константин Парис (Константин Петрович Паризо де ла Валет) рођен је 1877. у Николајеву а једанаест година млађи Георгије Николајевич Шретер у Одеси. 

Обојица већ искусни архитекти, у избеглиштву су наставили да раде свој посао.

Шретер се након неколико година проведених у Новом Саду настанио највероватније у Београду, одакле је као и многи руски имигранти, пред надирањем Црвене армије, напустио земљу, склањајући се од ”братског” загрљаја својих земљака – живот и рад наставио је у Сантијаго де Чиле-у, где је и умро 1976. године.

У Кану је 1940. године умро Константин Парис. 

Он је 1924.године напустио Нови Сад, одакле је прво отишао у Италију а потом у Француску, прво у Париз па потом у Кан, где се посветио сликању акварела али се архитектуром није више интензивно бавио. 

Прогнани од једне идеологије, „Бели руси” распршили су се по целом свету,  којем су дали велики допринос и у науци и у култури. 

Они који су остали, били су деценијама прогнаници и страдалници у сопственој земљи – у гулазима и прогонству страдало је 55 милиона људи.

#архитекта #Бели руси #Георгије Шретер #Дом здравља #Константин Парис #Нови Сад #СССР #СХС #Црвени терор

сећања >

најновије >

Нада Савковић

филолог

Питање језика је изузетно важно, јер је језик основно оруђе културе сваког народа: родно место нашег бића. Појмовни свет једног народа одражава се у језику. Када смо у свом језику, ми смо у свом завичају. Зато је важно утицати на свест о важности очувања матерњег језика као предуслова за очување аутентичности нације.

Владимир Бајић

”Градитељи Новог Сада”

”Морамо водити рачуна о томе да се у што већој мери подсећамо на то шта је некада било, шта су важни историјски догађаји, ко су наши преци и како су они живели. То је суштинско проучавање друштва из ког произилазе резултати који нам могу указати на то којим путем треба да идемо да бисмо били бољи људи и чланови нашег друштва”.

теме >

Свечано отворена Спомен-збирка Павла Бељанског: ”Филантропија као врхунски чин патриотизма”

18. јун 2024.

мишљења >

најчитаније >

студенти >

Изложбе студената завршне године Академије уметности 

18. јун 2024.

сећања >

„Реч реформа, у Србији беше само она реч којој значење нико није дубље осећао, а мало ко ју је и разумевао”: Стерија, писац и реформатор који је био испред свог времена

1. јун 2024.

имате вест?
пишите нам!