Димитрије Давидовић, писац првог српског Устава

Устав Књажевине Србије, први српски устав, познат као Сретењси устав, написао је Димитрије Давидовић за 20 дана. Након 15 дана Устав је суспендован, да би након нешто мање од два месеца био стављен ван снаге.

културе.рс • 16. фебруар 2024.

фото: Википедија / културе.рс

Притешњен незадовољством народа и српских старешина због одуговлачења сазивања Народне скупштине и решавања унутрашњег уређења Србије, а најпре поделе власти и разреза пореза, које је кулминирало Милетином буном, књаз Милош нашао се у прилично незавидној ситуацији. 

Побуњеници, предвођени Милетом Радојковићем кнезом Јагодинске нахије, који су имали четири пута више људи на својој страни  него књаз, приморали су Милоша да сазове скупштину и донесе устав.

Писање устава

Књаз се нашао у временском шкрипцу. Морао је да удовољи захтевима побуњеника а са друге стране није желео да се прочује да је народ устао против њега. У том смислу разаслао је глас да се народ дигао против његовог одласка Султану у Цариград, побојавши се за живот свог књаза. 

Договор са побуњеницима постигнут је крајем јануара а скупштина сазвана на Сретење, 14. фебруара 1835. године.

Тако је у најкраћем року написан устав, а његов писац био је књажев секретар и човек од поверења, Димитрије Давидовић, изузетно свестрана личност, даровита и вероватно најученији човек у тадашњој Србији.

Устав је писан заједно са једном комисијом која је могла да даје своје сугестије и мишљење. Давидовић је био и у непрестаном контакту са књазом, који га је посаветовао, не мислећи само на побуњенике, него и на Порту и Русију:

„Мотри, кумашине, да се у чему не спотакнемо. Ти бар добро знаш с ким ми посла имамо”.

Давидовић је књаза уверавао да је Србија Хатишерифима стекла независну унутрашњу управу а тиме и право доношења устава. Понесен Милетином буном, а и сам привржен идеји да Србија треба да постане уставна земља, са извесним демократским уређењем, он је био најпогоднија личност за писање таквог акта.

С друге стране, као многи његови савременици, био је убеђен да се Отоманском царству ближи крај и да Србија треба да крене путем пуне независности.

Сретењски устав настао је на основу Хатишерифа из 1830. и 1833. године којима је Србија добила аутономију, као и либералних идеја које је за собом оставио француски изасланик, гроф Боа-ле-Конт и захтева учесника Милетине буне.

Давидовић је из свега тога преузео оно што је, према његовом схватању, било најпотребније Кнежевини Србији.

фото: Википедија / културе.рс

Значај Сретењског устава

Важност доношења овог акта најпре се огледа у томе што се за њега изборио народ једном буном и њиме успео да ограничи до тада неограничену Милошеву власт.

Милош Обреновић није био противник доношења устава. Он је након добијања Хатишерифа, сам иницирао рад на таквом акту, који је у првом реду поверио Димитрију Давидовићу.

Оно што Милош није желео јесте да се ограничи његова власт увођењем једног саветодавног тела у које би, по свој прилици, ушло више његових противника него присталица.

Био је књаз свестан да држави, требају и закони, па је иницирао рад  на писању Грађанског и Кривичног законика. Десет година је трајао посао на овом подухвату, а Димитрије Давидовић који је и сам у томе учествовао, оценио је Милошев однос према томе: 

„Воли законе, ал волије без њих”. 

Мада Законик није тада донет, овај рад представљао је добру основу на којој је 1844. године донет Грађански законик, чији је редактор био Јован Хаџић, Србин из Угарске, доктор права, први председник Матице Српске, пензионисан као председник Обласног суда у Новом Саду.

Сретењски устав оснажио је грађанска права, уведен је Савет, а Народна скупштина је добила уставотворну власт, буџетско право и законску иницијативу.

За своје време а нарочито у земљи којој је донет то је био изузетно либералан акт којим се још хтело отићи корак даље у државној самосталности.

фото: Википедија / културе.рс

Зашто је Устав Књажевине Србије изазвао буру негодовања

Доношење овог Устава био је заиста смео подухват, с обзиром да је писан и донет без учешћа и знања сизаренског и покровитељског двора, Порте и Русије. Осим тога поред свих либералних идеја, устав је прописао  национална обележја  земље, грб и заставу, што је представљало прерогативе државе.

Како се прави узроци Милетине буне нису могли сакрити, убрзо је и питање буне и устава изазвало буру негодовања и код Порте и код Русије, а кнез и Савет су решили да привремено, већ почетком марта привремено  суспендују Устав.

Порта, на чуђење Русије, уставу није придавала никакав значај. Њој је било битно да буном није уздрмана Милошева власт, а главно питање којим се бавила је био књажев долазак у Цариград.

Русија која је била покровитељ Србије и покренула питање аутономије Србије и заступала њене интересе пред Портом, у складу са својим интересима у односима са Отоманским царством, била је непријатно изненађена доношењем овог акта без њеног знања.

Руски посланик у Цариграду, којем је књаз преко Михаила Германа послао Устав, није хтео да прими овај акт, у знак протеста. О његовом садржају Руси су сазнали на посредан начин, из Новина Сербских, у којима је Устав објављен а које је уређивао Давидовић.

 Оценивши да је устав револуционаран и да садржи одредбе које су, једној ауторитарној држави каква је била Русија, потпуно неприхватљиве, за Русију је било најгоре то што је Србија за себе приграбила право политичког самоопредељења. 

Русија је Србију видела као вазалну државу под својим покровитељством и у датом времену ништа више од тога, јер осим што је била гарант да Србија неће оружјем решавати своје питање, гарантовала је и да ће остати у саставу Отоманског царства.

Тако је на инсистирање Русије, поред свих Милошевих настојања да Устав спасе пред Портом,   стављен ван снаге само 55 дана након доношења.

Аустрија која је више била заинтересована за Милетину буну, изјаснила се неповољно о овом питању тек неколико месеци касније, када оно није више било актуелно.

Димитрије Давидовић остао је при свом ставу да је Србија способна, и да има право да дâ себи устав.

„Посланик нека говори шта хоће…Србија ће бити срећна и Књаз њен велик..и закључио би му с тим, да ће народ и Књаз бити кадри одржати Сербију”.

фото: Википедија / културе.рс

Ко је био Димитрије Давидовић

Димитрије Георгијевић, рођен је у време Аустро- турског рата, 1789. године у Земуну. Отац му је био свештеник који је напустио то занимање и бавио се трговином. Димитрије је касније променио своје презиме у Давидовић, у спомен свом деди Давиду Георгијевићу који је био наставник Латинске школе у Сремским Карловцима.

Своје школовање започео је у српској школи и наставио у Карловачкој гимназији. На крају завршног шестог разреда, због једне сатире, у којој се замерио професору Гаврилу Храниславу али и митрополиту Стефану Стратимировићу, добио је десет батина и искључење из школе.

Школовање је наставио на Лицеју у Пешти, где је потом уписао медицину коју је наставио да студира у Бечу. Међутим, те студије потрајале су само један семестар и са својим колегом Димитријем Фрушићем којег је познавао још из Карловачке гимназије решио је да покрене издавање новина.

Из другог покушаја, добили су царску сагласност за издавање новина и крајем августа месеца 1813. године изашао је први број под називом Новине сербске из царствујушчег града Вијене. У Бечу је Давидовић објавио и шест бројева Забавника.

Желећи да делатност прошири и штампањем књига, затражио је дозволу за типографију и изучио штампарски занат.

Због опадања броја претплатника, ограниченог штампарског права, али и полемика око језика који је у његовим новинама водио Вук Караџић, уплитања у проблеме унијаћења и политике, Давидовић је напустио Беч. Осим тога, на ове послове потрошио је много новца, оба мираза, јер се у међувремену два пута оженио. Ипак, остао је презадужен, а одлазак из Беча вероватно је био бег од поверилаца.

Службу је нашао 1821. године у Србији, као Милошев лични а касније и државни секретар, министар и саветник. 

Био је члан делегације која је у Цариграду водила преговоре око добијања Хатишерифа, који су у првом реду обезбедили аутономију Србији, за које је и сам писао предлоге. Још тада су се појавиле прве несугласице у односима Србије и Русије, и Милош је писао Давидовићу у Цариград, да не треба дозволити да сваки Рус дрма Србијом. Захваљујући њему, који је увек био врло упоран када су интереси Србије били у питању, ови преговори су успешно завршени.

Заједно са Вуком Караџићем покренуо је питање отварања Високе школе али и питање школовања женске деце.

Говорио је латински, француски, немачки и руски, и као такав стајао је на челу комисије која је припремала Грађански и Кривични законик а не Вук, како се то обично наводи, преводећи Француске и Аустријске законике који су послужили као узор.

Био је министар просвете, министар иностраних дела, али најважније, био је писац првог српског устава.

фото: Википедија / културе.рс

Утемељивач новинарства

Почетком јануара 1834. године изашао је први број новина у Србији под називом Новине Србске и сви подаци о листу дати су у огласу штампаном у првом броју, и у њему је јављено да ће новине излазити „под управленијем г. секретара књажевског иностраних дела Димитрија Давидовића у Крагујевцу”, два пута недељно, на целом табаку. 

У Србији која је у то време имала око 670. хиљада становника, било је око две до три хиљаде писмених људи, од којих је једва половина могла да чита штампу.

Новине Србске биле су политичко гласило и службени лист.

Бартоломео Куниберт, Милошев лични лекар, записао је да је Књаз Милош наредио издавање новина и њихов главни задатак био је да  „поучи народ у Србији о установама и догађајима у свету, нарочито у Европи, који би га могли просветити и задахнути га жељом да и он корача путем напретка”.

Француски дипломата гроф Боа-ле-Конт у својим извештајима из Србије 1834. године пише да је Давидовић пошао добрим путем и да новине имају већ 600 претплатника.

Новине србске излазиле су тешким политичким околностима, када се развио јак опозициони покрет против Милоша, и када су на њега вршиле притисак велике силе, нарочито Русија и Турска.

Давидовић је настојао, кад већ није могао да се бави политиком, да у новине уведе разне занимљивости, анегдоте, шале и поуке али и преведене вести из стране штампе.

Након Сретењске народне скупштине и доношења устава, понесен важношћу догађаја, Давидовић је објављивао само оно што је сматрао важним, а највише о Народној скупштини, Уставу и реорганизацији државне самоуправе.

Како је доношење устава изазвало политичку буру, Милош је замерио Давидовићу: 

„Да није у Новинама то којешта печатано, не би нико ни знао, ал курири лете са све стране и разносе Новине наше, из који људи виде само конштитуцију  (устав).”

Изгледа да се на Давидовића, више као писца Устава него уредника новина, љутио руски посланик у Цариграду Бутењев него сам књаз.

То је био крај каријере Димитрија Давидовића. Разрешен свих дужности, повукао се у Смедерево где је умро и сахрањен, три године касније. По личној жељи на надгробном споменику уклесан је натпис Димитрије Давидовић сав Србин.

Нико као Давидовић није сав свој живот посветио свом народу, у жељи да га просвети, дубоку убеђен да српски народ има и способност и право на своју државу, искрено и одлучно заступајући интересе Србије где год и пред ким је то био у прилици, а да никада од тога није имао никакву материјалну корист. Умро је у сиромаштву, готово заборављен од свих.  Димитрије Давидовић заиста јесте био  „сав Србин”.

#Дан државности #Димитрије Давидовић #историја #Сретење #Сретењски устав

сећања >

најновије >

Нада Савковић

филолог

Питање језика је изузетно важно, јер је језик основно оруђе културе сваког народа: родно место нашег бића. Појмовни свет једног народа одражава се у језику. Када смо у свом језику, ми смо у свом завичају. Зато је важно утицати на свест о важности очувања матерњег језика као предуслова за очување аутентичности нације.

Владимир Бајић

”Градитељи Новог Сада”

”Морамо водити рачуна о томе да се у што већој мери подсећамо на то шта је некада било, шта су важни историјски догађаји, ко су наши преци и како су они живели. То је суштинско проучавање друштва из ког произилазе резултати који нам могу указати на то којим путем треба да идемо да бисмо били бољи људи и чланови нашег друштва”.

теме >

Свечано отворена Спомен-збирка Павла Бељанског: ”Филантропија као врхунски чин патриотизма”

18. јун 2024.

мишљења >

најчитаније >

студенти >

Изложбе студената завршне године Академије уметности 

18. јун 2024.

сећања >

„Реч реформа, у Србији беше само она реч којој значење нико није дубље осећао, а мало ко ју је и разумевао”: Стерија, писац и реформатор који је био испред свог времена

1. јун 2024.

имате вест?
пишите нам!