Како су се Олимпијске игре кроз историју бавиле политиком?

Током отварања гледаоци су имали прилику да виде сцену која их је неодољиво подсетила на фреску Тајна вечера Леонарда да Винчија, а овим поводом одазвале су се бројне, укључујући и верске организације, тврдећи да ове сцене вређају вернике и исмевају хришћанство.

Почетком августа дисонантним тоновима придружила се и Српска православна црква која је истакла да је отварање ОИ обележио ”скандалозни перформанс који се тешко може назвати чак и поткултурним”.

”Садржај тог перформанса – без потребе да улазимо у његове детаље који су претходних дана помно анализирани од стране многих – несумњиво се може окарактерисати као антихришћански, а самим тим и као антицивилизацијски, будући да европска цивилизација почива управо на хришћанским вредностима”, наводи СПЦ.

Ватикан је истакао да је ”утучен” због сцена на церемонији отварања.

„Света столица може само да се придружи гласовима који су последњих дана осудили увреду која је нанета многим хришћанима и верницима других религија”.

Због овога су се огласили и организатори отварања, који су поручили да им је намера била да се слави разноликост и ода почаст слављу и француској гастрономији.

”Највише од свега, желео сам да пошаљем поруку љубави, инклузије, а никако подела”. рекао је уметнички директор церемоније Томас Жоли.

Објаснили су да је сцена инспирисана сликом која евоцира банкет грчког бога Диониса из музеја у Дижону.

Дух времена

”Ово отварање Олимпијских игара памтићемо као и све друге ствари које се дешавају у духу свог времена”, каже за Културе.рс Марко Ушћебрка, кустос историчар Музеја Војводине и аутор актуелне изложбе ”У сусрет Олимпијским играма”.

Како је истакао, церемонија отварања обиловала је стварима које су биле атипичне пре 50 или 60 година.

”Имали смо различите ствари као што су жене са брадом, мушкарце у сукњама… Нешто што се можда мени лично не свиђа, али је то актуелно у данашњем времену. Није се догодило ништа посебно ново гледајући из угла историјског процеса”, додаје Ушћебрка.

Додаје да је све искоришћено у политичке сврхе, што се може видети у изјавама које је дао и сам Доналд Трамп, у оквиру кампање за предстојеће председничке изборе који ће се одржати у новембру у САД.

”Сви ови проблеми били су присутни пре пола века, то је циклично и понавља се. Сви историјски процеси су процеси који нам говоре шта ће бити. Ми као људи верујемо да смо, као сада, пуни новотарија, нових идеја, а у ствари радимо све оно што смо видели. Човеку је јако је тешко да измисли нешто што није видео. Све то качи и Олимпјске игре”.

Контроверзе

Многе контроверзе обележиле су Олимпијске игре од њиховог обнављања 1896. године до данас.

Четврте Олимпијске игре у Лондону одржане 1908. године, обележили су бројни скандали, који су почели још на свечаном дефилеу.

Финци су одбили да дефилују под руском заставом, а Ирци под британском, док су учесници из Шведске одбили да учествују у дефилеу јер им није подигнута застава.

Америчким такмичарима засметало је то што су морали да салутирају туђем монарху.

Ове Игре обележила је и маратонска трка у којој је до самог краја, након неколико погрешних скретања, водио Дорандо Пјетри, којег су, потпуно исцрпљеног, преко циљне линије пренели гледаоци.

Због тога му је одузета златна медаља, која је припала другопласираном Џонију Хејзу.

Управо се из овога изродила Кубертенова идеја да је ”важно учествовати”.

Велика се прашина дигла уочи отварања ОИ у Хелсинкију 1952. године.

Фински атлетичар Паво Нурми који је својевремено срушио бројне рекорде, учествовао је на Олимпијади 1920, 1924 и 1928. године.

За то време освојио је девет златних и три сребрне медаље.

Намеравао је да се такмичи на ОИ у Лос Анђелесу 1932. године, али га је Међународни олимпијски комитет доживотно дисквалификовао након што је установљено да је 1925. године за наступе у САД наплатио више од 250.000 долара – огромну суму новца у то време.

Након дугог ишчекивања, Нурми је рехабилитован и он је, пред публиком која је доживела делиријум, запалио олимпијски пламен у Хелсинкију.

Први допинг скандал са смртним исходом догодио се 1960. године у Риму када је дански бициклиста Кнуд Енемарк Јенсен пао са бицикла током трке, а потом преминуо.

Касније се испоставило да је Јенсен био под утицајем амфетамина.

Прве модерне Олимпијске игре

”Олимпијске игре у Берлину 1936. године су суштински прве праве модерне Олимпијске игре са првим телевизијским преносом, првим документарним спортским филмом који је режирала Лени Рифенштал”, истиче кустос Музеја Војводине.

У оквиру изложбе може се видети и нацрт олимпијског села у Берлину које је водио Волфганг Фурстнер, истакнути нациста.

За њега се касније испоставило да има јеврејско порекло, због чега је почео да трпи притиске, а три дана након завршетка ОИ извршио је самоубиство.

”Званично, на Олимпијским играма 1936. године није забележен ниједан инцидент над Јеврејима. Ако га је било, био је добро заташкан, током тих 16 дана”, додаје Ушћебрка.

Игре је обележило име атлетичара Џесија Овенса, који је остварио четвороструки тријумф у Берлину.

Овај афроамериканац је током Олимпијских игара био третиран равноправно са другим спортистима, што је био далеко бољи третман од оног који је имао код куће, у САД. 

Након што је свечано дочекан у Њујорку, и поздрављен од стране тадашњег градоначелника Фиорела ла Гуардиа,  није му било дозвољено да уђе на главна врата хотела Валдорф Асторија.

Са друге стране, од америчког председника Френклина Д. Рузвелта никада није добио позив у Белу кућу поводом значајних успеха остварених на ОИ. 

”Три деценије раније, у покушају да опонашају прихватање разноликости, на Олимпијским играма у Сент Луису одржани су антрополошки дани –  два дана такмичења за спортисте који нису били беле пути. Публика се забављала али учесницима није било најпријатније”, каже Ушћебрка. 

Политика одређује ко ће учествовати

Ко ће учествовати на ОИ изгледа да је најпре диктирала политика, што се види кроз неколико примера.

Наиме, године 1922. формиран је Совјетски савез, али на Олимпијским играма учествује тек три деценије касније, односно 1952. године, када постаје пуноправни члан Међународног олимпијског комитета.

Са друге стране, 1956. у Мелбурну, Тајван који није био признат од стране УН, одмах је постао члан Комитета. 

”У том тренутку је једној страни одговарало тако нешто како би се спречио Совјетски продор у Азију. Не заборавимо да је тих година завршен Корејски рат и да је почео дугогодишњи сукоб у Вијетнаму”, каже историчар Ушћебрка.

Од момента уласка СССР-а у олимпијске воде, Сједињене државе добијају озбиљног конкурента у спорту.

”Те 1952. године када су се појавили,  они су одмах били други , имали су свега пет медаља мање од САД-а, да би наредне деценије СССР постао једина држава која је два пута заредом а касније и три пута била испред Американаца”, додаје. 

Највећи број златних медаља, њих 76,  освојили су амерички спортисти на Олимпијади у Сент Луису 1904. године, а овај рекорд оборен је у Москви 1980. године, када су руски такмичари освојили чак 80 златних медаља. 

Ипак, ове ОИ бојкотовале су САД и још неке земље, а рекорд од 80 злата премашили су већ на наредим Играма управо амерички спортисти, који су у Лос Анђелесу освојили 83 злата 1984. године.

Том приликом Олимпијске игре бојкотовало је 14 земаља Источног блока, укључујући СССР.

”Елемент такмичења најприсутнији је управо на Олимпијским играма јер је то једино такмичење где се државе представљају у пуном смислу, а не само у једној дисциплини, тј. спорту. Цео спектакл у СССР припремљен је у време Хладног рата, када је било најважније истаћи да сте бољи. Као што су то САД покушале да докажу нпр. слетањем на месец”, наглашава.

Под политичком пресијом неколико година касније били су и наши спортисти.

У Барселони, спортистима из СР Југославије који су учествовали у екипним спортовима било је забрањено да учествују 1992. године на Олимпијским играма.

Ова забрана уследила је због тада актуелног ратног сукоба у овој земљи.

Тада су бронзане медаље освојили стрељачи Аранка Биндер, Стеван Плетикосић, док је сребрну освојила Јасна Шекарић.

”Троје такмичара из државе коју тада нико није признавао. Наши учесници су углавном били стигматизовани, били смо третирани попут Руса данас. Али видимо да и данас, ни тада нико није посматрао суштину целе приче”, додаје Ушћебрка.

Руски спортисти се нису такмичили под својом заставом од Олимпијаде у Рију 2016. године. 

Важно је учествовати

„На Олимпијским играма није најважније победити већ учествовати, као што у животу није најважнији тријумф већ борба. Суштинска ствар није победити већ добро се борити”, рекао је утемељивач модерних Олимпијских игара барон Пјер де Кубертен давне 1908. године.

Но, крилатица ”важно је учествовати” прерасла је убрзо у „Citius, Altius, Fortius“, односно ”брже, више, јаче”.

Ипак, многи се питају у којој мери ово такмичење одражава своја основна начела?

”Овај концепт парола је супер на прву лопту, али онда када погледамо дубље, када не одговарају, буду само бачене у страну. Све то мора да се посматра из аспекта духа времена, без великог уплива емоција. Све те пароле које постоје су ту да би се по потреби мењале како коме одговара”, закључује Ушћебрка.