Култура је множина у једнини. Не постоји једна култура, постоје културе. Било какав предзнак да има, да ли је стварана у оквиру једног народа или групе повезане неком идејом, све културе су део оног општег људског добра које називамо култура.
Сви ти обрасци, наслеђе, мишљење, стваралаштво што чини једну културу, а мноштво тога културу уопште, представља мултикултуралност као најбољи пример могућег јединства различитости.
Свака тенденција за постављањем јединствене културне матрице је обесмишљавање појма мултикултуралности, укидање различитости и губљење стваралачке снаге једино способне да створи нешто вредно и ново.
Исто тако, посматрање одређене културе као доминантне у односу на друге, поље културе као место узајамног поштовања, а које треба да је основа узајамног поштовања уопште, претворило би културу у бојно поље на којем не би било победника. Изгубила би једино култура.
Свака култура стварана је у времену и простору, и самим тим она није без обележја, али њен главни циљ, оплемењивање и усавршавање духа, који је једино такав спреман за разумевање, човечност и узајамно поштовање, чини је ванпросторном и ванвременском, нечим што траје, истрајава и превазилази.
Културу можемо сачувати, једино ако је упознамо.
Како ниједно стваралаштво није коначно а оно јесте неодвојиви део културе, култура није коначна. Неопходно је да разумемо да је наше присуство, било као ствараоца или примаоца, у култури потребно као константа јер ћемо тиме оплеменити културу баш као и она нас.
