Случајности које су прославиле Алфонса Муху 

Власник штампарије је био очајан јер није било никога ко би то могао да уради. Слободан је био једино Муха, које је био цртач на гласу али никад до тад није урадио плакат. 

Били су скептични и штампар и Муха, али плакат, два метра висок, урађен уз примену свих елемената новог стила Art Nouveau, изазвао је праву сензацију.

Многи су га ноћу скидали са зидова и носили кући да би га окачили као слику.

У наредних шест година, колико је трајао уговор између ово двоје сјајних уметника, Муха је израдио небројено плаката, сценографија, нацрта за костиме и накит за Сару Бернар.

Један детаљ на плакату за представу „Медеја”,  наруквица у облику змије, привукао је пажњу париског јувелира Жоржа Фукеа и 1898. године он започиње сарадњу са Мухом.

Овај екстравагантни комад накита израдио је Фуке, а глумица га је носила сваки пут када би играла Медеју или Клеопатру.

Фуке је израдио још много накита за Бернарову по Мухиним нацртима, између осталих и тијару са љиљанима са чувеног плаката за представу „Дама са камелијама”.

Када је својој драгуљарници решио да промени дотадашњи ренесансни изглед, према Мухином пројекту, Фукеова златарска кућа добија 1901. година ново лице.

Art Nouveau је доста брзо изашао из моде и 1923. године Фуке је демонтирао све елементе овог раскошног ентеријера и поклонио их и музеју Карнавале.

У једној од соба овог музеја посвећеном историји Париза, 1989. године реконструисан је ентеријер Фукеове куће накита, укључујући и под у мозаику израђеном према Мухиним скицама.

Нису Мухини плакати учинили Сару Бернар славном, али је ова славна глумица Мухиним плакатима овековечена на јединствен и непоновљив начин. Исто тако захваљујући сарадњи са ово двоје уметника остаће упамћен и јувелир Жорж Фуке.

Уверен да ће постати музичар

Мада је његов отац желео да му син изгради чиновничку каријеру, а он као ђак гимназије у Брну, у близини његове родне Иванчице, био уверен да ће постати музичар али све је кренуло неким другим путем.

Још као дете почео је да пева у црквеном хору али када му се као гимназијалцу променио глас и био замољен да напусти хор, напустиле су га и све наде да ће се бавити музиком.

Пошавши за својим цртачким талентом који је исказао још у детињству, пошто није успео да упише Прашку ликовну академију, одлази у Беч.

Изгледа да су случајности обележиле Мухин живот. Након пожара у којем је позориште у ком је радио као цртач кулиса изгорело до темеља, агент грофа Куена Беласи који је тражио некога да ослика трпезарију породичне палате  Емахоф у Хрушовану угледао је Муху како црта у једном кафеу.

Мада није имао искуства у томе, Муха је посао прихватио. Боја му се испрва љуштила али он је ипак успео да уради мурале.

Директор Минхенске академије који је приликом посете грофу ове мурале видео убедио га је да младићу плати школовање.

Муха је на Минхенској академији провео две године а наредних 20 година у Паризу, где је прво наставио школовање на академији Жилијен.

Само једним чином, израдивши плакат за представу Саре Бернар, учинио је прекретницу у изради плаката и као вихор ушао у свет литографије.

Његов фантастичан свет цвећа и жена публика је за разлику од уздржане а често и ненаклоњене критике, обожавала.

Ипак, плакате је сматрао за нешто чиме зарађује новац, и сваки је слободан тренутак користио за сликање.

Светска слава

Након светске изложбе у Паризу, 1900. године, на којој је добио сребрну медаљу за декор павиљона Босне и Херцеговине, ”Мухин стил” постао је познат широм света.

Аустро – Угарска која је ову окупирану балканску територију хтела да прикаже као „узорну колонију” у пропагандне сврхе, сигурно није случајно изабрала популарног Муху  за овај добро плаћени задатак.

Муха је претходно добио пропусницу за путовање Босном, и касније је у својим Мемоарима записао:

„Био сам не само задовољан својим путовањем већ и задивљен. Оно што сам толико тражио све време пронашао сам међу балканским Словенима.”

Велики успех почетком 20. века доживео је и у Америци али масовно штампање његових слика и минијатура било је противно његовим уверењима. Сматрао је да масовна продукција не носи добро самој уметности, па чак ни када су плакати у питању, јер се могу наћи и где треба и где не треба.

Након једног концерта на којој је Бостонска филхармонија извела „Влтаву” чешког композитора Беджиха Сметане, Алфонс Муха је решио да се врати у родну Чешку и посвети словенској историји и култури.

Своју замисао да наслика циклус слика посвећен Словенима, остварио уз новчану подршку америчког пословног човека и дипломате Чарлса Крејна, који се захваљујући својим пословним везама са Русијом али и познанством са Томашем Масариком, чешким професором и политичарем заинтересовао за историју Словена.

Словенска епопеја

Као убеђени панслависта и чешки родољуб, Муха је желео да словенским народима и у првом реду свом народу помогне, да подигну самопоштовање и охрабри их у борби за слободу и независност.

Серијом од двадесет монументалних слика, названих „Словенска епопеја”, приказао је догађаје из историје Словена, који на неки начин приказују јединство, снагу и њихову важну историјску улогу.

Пре и током рада на свом, како је он лично сматрао животном делу, детаљно је и систематски проучавао словенску историју, митологију, архитектуру, фолклор и обишао Русију, Пољску, Балкан и манастире на Светој Гори.

Две године након свог повратка у Чешку 1910. године, која је тада још увек била у саставу Аустро-Угарске, у палати Збирох,  у којој је изнајмио простор, Муха започиње свој рад.

Због величине слика, Муха слика на једрима увезеним из Белгије, а да би добио блиставе боје и фину текстуру, користи јајчане темпере и висококвалитене супстанце које не потамне временом.

Циклус слика започео је сценама из словенске митологије, где приказујући врховног бога Словена Световида коме прети Тор, бог грома у немачкој митологији, симболично најављује будућу немачку превласт над источном и средњом Европом.

Десет слика посветио је личностима чешке историје, а посебно место заузимају они који су се борили за ослобођење чешког народа од световне и духовне превласти Германа и католичке цркве, попут Јана Хуса и Јана Жишке.

Јан Хус, доктор философије, свештеник и ректор Карловог универзитета у Прагу, сто година пре Мартина Лутера, дигао је свој глас против неморала, сујеверја и измишљотина које су се шириле са високих црквених места, у време када је на папском престолу седео гусар Балтазар Коса као Јован XXIII, који је и ако папа наставио свој раскалашни начин живота, среброљупца и уцењивача.

Никаква папска була није зауставила Јана Хуса, који је стекао пуно присталица, познатих као хусити на чијем се челу као војни вођа нашао непобедиви Јан Жишка.

Први је осуђен на сабору у Констанцу и спаљен на ломачи, а други је непобеђен чак и у крсташком рату који је против хусита повео краљ Сигисмунд Луксембуршки, умро од куге.

Хусити су опстајали све док Чешка у 16. веку није дошла под коначну власт Хабзбурговаца који су насилно спровели контрареформацију и привели Чехе римској цркви.

Сећање на Јана Хуса и његово учење остало је дубоко укорењено међу Чесима. 

Дан када је спаљен Јан Хус, 6. јун 1415. године, је један од чешких државних празника, а споменик са натписом „Истина ће победити” један је од важних обележја Прага.

У овом циклусу налазе се и слика „Крунисање цара Душана” посвећена  мудром војсковођи који словенске територије проширује прама југу овенчавши се као цар Срба и Грка, као и слика „Одбрана Сигета” коју је предводио хрватски племић Никола Зрински и зауставио даље напредовање Турака.

Завршна композиција посвећена је тријумфу Словена, њиховим ослобођењем и стварањем независних Словенских држава након Великог рата, који је учинио крај вишевековној патњи и борби за слободу, мир и јединство.

Велико разочарење

По повратку у Праг, 1910. године, Муха се посветио  уређењу градоначелникове собе Општинског дома, зграде у стилу сецесије која одражава национални понос Чеха. Слике на којима се појављују неки од историјских ликова словенске историје, настале у Дому општине, су претеча Словенске епопеје.

Мухи се испунила жеља свих чешких родољуба. Након Великог рата у којем су учествовали Чеси, и као добровољци у Српској војсци и чији је политички представник Томаш Масарик борећи се за независност чешког народа путовао у тој мисији по свету са српским пасошем, створена је Чехословачка република.

Влада новостворене државе, чији је први председник био Томаш Масарик, ангажовала је Муху да дизајнира новчанице, поштанске марке као и остала државна документа.

Као модели женских ликова на новчаницама, у народу прозване „Муховкама”, налазе се његова жена Марушка и ћерка Јарослава.

У Палати Велетржни у Прагу, 1928. године, први пут изложено је свих 20 слика „Словенска епопеја”.

Велики број посетилаца дивио се платнима Алфонса Мухе, али рецензије у новинама и уметничким часописима биле су пуне примедби.

Критичари су овај циклус слика сматрали сентименталним и декадентним, анахронизмом којем нема места у савременој уметности.

Плакат који је направио за ову изложбу постао је познатији од самог монументалног циклуса.

И  данас око овог Мухиног дела се води полемика. Академски сликар и рестауратор Томаш Бергер истиче:

„У чешком друштву постоји веома чудан став да је Словенска епопеја нешто што је Муха радио када је већ био стар, да је то историјско дело које никога није занимало у своје време, а нема шта да каже ни данас. Међутим, са техничке тачке гледишта, оптика, боје и сама боја је бриљантан посао. То је најбоље што смо икада имали у Чешкој.”

Муха је овим делом остварио свој сан, Словенском народу дао сведочанство њихове историје и наде у уједињење, оставио уметничко благо човечанству, али због њега страдао и отишао са овог света обесхрабрен и разочаран.

Када је нацистичка Немачка окупирала Чехословачку, међу првима коју су били ухапшени и испитивани у Гестапоу био је Алфонс Муха. Умро је 14. јула 1939. године од упале плућа коју је добио током саслушавања у затвору  које је трајало данима. Сахрањен је без икакве помпе на прашком гробљу Вишехрад.

Његова дела била су забрањена током Другог светског рата, а након њега комунистички режим сматрао је Муху буржоаским и декадентним уметником, тако да је након смрти био заборављен.

Његова дела сачувала је породица која је и сама прогањана од стране комуниста.

Тек 1962. године организована је изложба његових плаката у Лондону, која је вратила у живот потпуно заборављеног уметника и доживела огроман успех. Изложбу је приредио кустос музеја „Викторија и Алберт”, познаник из ратних дана Мухиног сина Јиржија. У Чехословачкој није било никаквог одјека на овај фантастичан догађај.

Тридесет година Мухина грандиозна платна, скинута са рамова, уролана и сакривена али и на тај начин сачувана,  била су склоњена од очију јавности, док једна група родољуба 1963. године није платна пренела у замак Моравски Крумлов у близини Мухине родне Иванчице, да би четири године касније била јавно изложена.

Мада је Муха по завршетку ово своје животно дело поклонио граду Прагу, још увек није пронађен адекватан простор у којем би овај монументалан рад био стално  изложен. 

Ипак једно Мухино дело, витраж на којем су представљени сегменти из хиљадугодишње историје Чешког народа, у цркви Св.Вида, једној од највећих катедрала у Европи и за историју Чешке најважнија, није могло бити склоњено од јавности.

Све оно у шта је као чешки родољуб и убеђени панслависта веровао, а као уметник пренео на сликарско платно, верујући да је за Словене стигла коначна слобода, срушила је идеологија која је уместо слободе и једнакости донела окупацију и терор превасходно међу самим Словенима.

И као што Мухино уверење да је стигла слобода није било коначно, тако и сви они који су узурпирали ту слободу нису успели да Мухино дело предају коначном забораву.