Цвеће за Антонију: Сава Шумановић кроз сећање Антоније Ткалчић

Жене јесу обележиле његов сликарски опус али је за разлику од многих уметника којима су обележиле и живот, са Шумановићем то није био случај.

Једина жена која је одиграла важну улогу у његовом животу била је његова мати Персида. Захваљујући њој, Сава је се школовао за сликара а не правника, како је то желео његов отац, чији је рођени брат Светислав , постигао добру и адвокатску и политичку каријеру. Његова мати била је та која му је обезбедила и материјалну потпору за рад али била уз њега у време његових криза. Интересантно да портрет своје мајке Персиде никада није насликао.

Жене које су оставиле сведочанство о Шумановићу, попут његове колегинице са студија сликарства у Загребу, Антоније Тклачић, али и његових суграђанки из Шида, сећале су га се као образованог, културног и високо моралног човека несклоног авантурама.

Његова истинска љубав и једина авантура у коју се упустио било је сликарство, и о томе Павле Васић, сликар, историчар уметности и ликовни критичар је написао:

„Шумановић је сликар великог талента и сигурног заната. Али противуречности у његовом делу остављају утисак неке трагичне дезоријентације. Та неједнакост, међутим објашњава се тиме што је он један од оних који увек траже нове путеве. Такву авантуру, свакако не саветује плашљива опрезност људи који спокојно уживају у просечним резултатима…”

„Постали смо добри другови”

Антонија Кошчевић касније удата Ткалчић, била је апсолвент вајарства  Више школе за умјетност и обрт у Загребу, те 1914. године када ју је уписао Сава Шумановић у класи Отона Ивековића да би је наставио и завршио код Клемента Црнчића.

„Постали смо добри другови у оним младим данима, одани, отворени и јединствени.”

Тај нови, тамнопути младић, коврџаве црне косе, како је много година касније у својој „Балади покојном школском другу Сави Шумановићу” написала Антонија Ткалчић, био је марљив, поштовао је своје професоре, савесно је учио и за разлику од других полагао испите.

„Сви су били револуционари у односу према професорима, које су сматрали застарелим. Сава је био револуционар само у сликању.”

Да буде вредан Шумановића је сем љубави према сликарству, водио још један разлог:

„Будући да је ражалостио своје родитеље  отишавши у сликаре, он је уложио све да докаже, да је то једино у чему он може дати своје.”

Мајку је, каже Ткалчићева, волео тихо и без много речи и имао је посебан топао поглед и тише изговорио речи „моја мајка”.

Мајци и јесте дуговао то што је отишао путем уметности, али га је и тај осећај дуга гушио, осећај од којег није могао да се одбрани и који му није дао  да слободно живи. Тај осећај одговорности према родитељима који је у њему ломио стваралачки крик, растрзао је његово и тело и душу , тако да је из те борбе изашао као из тешке болести.

Једно време, не могавши наћи ни стан ни атеље, становао је код Антоније, која је овај период њиховог интензивног дружења, након Савиног  повратка у Загреб из Париза описала врло емотивно, присећајући се тренутака када су заједно читали дела француске књижевности, описујући Савин рад, његово искрен однос према својим пријатељима, истичући да је Сава заиста био добар друг. 

Говорећи о својој усамљености и „уздрхталој младости”, али и Савиним тако искреним и једноставним гестовима, можда је понеког навела и на неке погрешне закључке.

„У врту откинуо је Сава једанпут неколико цвјетова, ставио их у земљани лонац, у којем је држао кистове, те насликао и поклонио ми место друге китице цвјећа. У том атељеу насликао ми је и портрет.”

Осврћући се, 1960. године на дисертацију о Шумановићу, Димитрија Башичевића, иначе Шумановићевог суграђанин, који је изгледа извео погрешне закључке о односу Антоније и Саве, прокоментарисала је:

„Како та дисертација мирише по сусједству.  Сусјед који неопажен мисли да зна тачно што је у сусједовом лонцу! Ах, да зна Сава… када би се ми сада могли састати, од пустог весеља смијали би се као некоћ.”

„pour épater les bourgeios“

Написао је Башичевић у својој дисертацији да је његов суграђанин „трагично провео живот и да је рођен да буде мали обичан човек… освајач светова  у младости  задовољавао се скромним местом под сунцем у панонском Шиду.”

Сава је  био велик и у Паризу и у малом Шиду. Њега није засењивало ништа сем уметности  коју је носио дубоко у себи ма где био.

Никада малограђани нису успели да схвате Шумановића, његово одсуство жеље да се допадне и прилагоди, на онај баналан начин својствен друштву скоројевића.

Био је чисте душе и ведре нарави. За њега нису постојала забављања, био је озбиљан, записала је Антонија Ткалчић, као и да:

„Не би ни ради кога, ни по коју цјену пропустио, да своје врјеме одради у свом ателиеру. Увече би после вечере одлазио у кавану и није тамо остајао дуже од 10 часова.”

Сви коју су га познавали знали су да никада није водио празне разговоре.

„Истина је, он је често знао свашта изговорити, „pour epater les bourgeios“ (да запањи малограђане),кад се требало ријешити каквог важног наметљивог човјека. Његови пријатељи овдје говорили су да је „вудрен”. Што значи бити „вудрен”. Значи човјека, који говори, што се други не усуђује рећи, или говори тако да га други не разумију и врло често, човека духом издигнутијим над својом околином.”

Сава Шумановић, јесте био издигнутији над својом околином. Такав је био и његов живот и његово дело. Надишао је и простор и време у ком је стварао, и заиста је успео да запањи малограђане.

„Жртвовао је себе”

Искрено је жалила Антонија због Савине трагичне смрти, сматрајући да је одлука да живи у Шиду била фатална, не за његово сликарство већ за ону реалност у коју су историјске прилике клизиле. 

Све што је у Шиду створио, сматра она, доказ је само велике сликарске способности уметникове на неповољном терену.

„А кад је напокон одлучио да живи посве у Шиду, он је жртвовао себе из љубави према сликарском умећу. Када је ставио свој живот  на олтар свог сликарства, он није више био способан да мисли о каквом злу што би њега лично могло задесити, јер тамо у Шиду усред непријатељског клања у Другом светском рату, он се није ни крио ни бјежао.”

Мислила је Савина мајка Персида да ће моћи платити да га не дирају. Послала је она и молбу за помоћ Редарству у Загребу да Саву ослободе, рачунајући на још добре везе свог девера Светислава Шумановића добро знаног у хрватским политичким круговима деценијама, не знајући да су по наредби, када је започела акција чишћена Срема, све телефонске и телеграфске везе обустављене.

Сава Шумановић, зверски је убијен. И да је вапај за помоћ његове мајке Персиде стигао на време у Загреб, помоћи вероватно не би било.

„Можда је тако записано у судбини свјетова, да се прослави Шид!”