„Nešto ovde nije kako treba”: Kontroverzna sudbina zgrade Crkvene opštine u Novom Sadu

Smeštena u Pašićevoj ulici, sa zapadne strane Saborne crkve, njen istorijat do sada nije pouzdano istražen.

Pretpostavlja se da je objekat izgrađen prvom polovinom 19. veka, odnosno u vreme klasicizma.

Jedna je od malobrojnih kuća koja je preživela bombardovanje Novog Sada u Buni 1849. godine.

Međutim, krajem 2023. godine, tokom „rekonstrukcije”, njena unutrašnjost u potpunosti je srušena, a o njenom postojanju svedoči jedino njena sačuvana fasada, koja svoj sadašnji izgled dobija početkom 20. veka tokom rekonstrukcije koju je vodio Mihajlo Harminc.

Na njenom mestu, iza stare fasade, napravljeno je potpuno nova zgrada, većih gabarita, sa novom organizacijom prostora, čija unutrašnjost ni na koji način ne nagoveštava, postojanje originala iz prve polovine 19. veka.

„Kada smo pravili Studiju starog centra Novog Sada, da bi bila proglašena spomeničkom celinom, izdvojili smo tri vrednosne kategorije objekata:  prvu – koja ne podrazumeva nikakve promene, samo sanaciju i održavanje, drugu – na kojoj su dozvoljene delimične izmene (pretežno u enterijeru) i treća – gde je dozvoljena određena nadogradnja ili zamena novim objektom pod strogim uslovima službe zaštite spomenika.  Zgrada Crkvene opštine pripada prvoj grupi – spada u najstariji sačuvani graditeljski sloj s početka 19. veka, onaj od 800 preostalih objekta posle uništenja grada 1849. godine”, kaže istoričarka umetnosti Donka Stančić.

Tu se, kako ističe, pre svega misli na njen potpuno sačuvan enterijer sa dragocenim dubokim svodnim konstrukcijama  i masivnim zidovima u prizemlju, što je sve odlika najstarije gradnje, vremena klasicizma. 

„Ulična fasada i bočni kalkanski zid izmenjeni su 1903. godine, prilikom velike obnove Saborne crkve, a sve po projektu arhitekte Harminca. Dakle, srušili su sačuvani original,  a rekonstruisali noviji sloj iz 1903.godine”, ističe Stančić. 

Upravo je zahvaljujući ovoj kontroverznoj rekonstrukciji, najvredniji deo zgrade, koji svedoči o autentičnosti gradnje tog vremena, potpuno uništen.

Najstariji sloj grada

Zgrada Pravoslavne crkvene opštine nalazi se u zaštićenom kulturno-istorijskom jezgru Novog Sada.

Ona sama okružena je zdanjima koja ne predstavljaju isključivo arhitektonska i graditeljska dostignuća svog vremena, već i najznačajnija mesta duhovnog i obrazovnog života srpskog naroda na području Austro-Ugarske monarhije.

• Saborna crkva, koja je izgrađena 1853. godine, nakon što je prvobitna crkva na tom mestu srušena u Buni 1849. godine. Ikonostas, koji je izradio slikar Jovan Klajić, tokom obnove koja je trajala od 1902. do 1905. godine, zamenjen je novim koji je oslikao jedan od naših najvećih slikara Paja Jovanović, koji je ujedno uradio i nacrte za vitraže, dok je zidne slike uradio Stevan Aleksić.

• Platoneum, izgrađen 1852. godine na uglu ulica Pašićeve i Zlatne grede, nosi ime po Platonu Atanackoviću, bačkom vladiki koji je kuću kupio od potomaka porodice Servijski. U njoj se, po preseljenju iz Pešte u Novi Sad, nalazila Matica srpska, bila je sedište bačkih episkopa, tu je bila smeštena i Srpska čitaonica, nekoliko gimnazija, a koristio ju je i novoosnovani Novosadski univerzitet, a danas je koristi Ogranak SANU u Novom Sadu.

• Vladičanski dvor, smešten na kraju Zmaj Jovine ulice izgrađen je 1901. godine, pola veka nakon što je prvobitni Dvor srušen u bombardovanju Novog Sada. Projekat je izradio arhitekta Vladimir Nikolić krajem 19. veka, ali ga je potpisao Ferenc Rajhl, zbog prašine koja se digla nakon navoda da je patrijarh Georgije Branković protežirao svoje kumče Nikolića. Zbog toga je Nikolić ustupio svoj plan Rajhlu, uz komentar: „Napravio sam plan, Rajhl je potpisao, dvor se gradi i mirna Bačka“.

• Zmaj Jovina gimnazija osnovana kao „Velika pravoslavna gimnazija”, u prvoj polovini 19. veka, ima tradiciju, dužu od moderne srpske države. Zahvaljujući novčanom potporom Save Vukovića i drugih imućnih Novosađana uz podršku mitropolita Stratimirovića, Srbi su u Novom Sadu dobili svoju gimnaziju. Sadašnja zgrada podignuta je po projektu arhitekte Vladimira Nikolića 1900. godine, sredstvima barona Miloša Bajića.

Sporna praksa

U nalazu građevinskog veštaka napisano je da postoji izostanak radova na tekućem održavanju i da je objekat doveden u loše stanje dugogodišnjim neodržavanjem i nebrigom, ističe Donka Stančić.

Međutim, postavlja se pitanje kako se opravdava ovakvo postupanje tj. nepostupanje u odnosu na objekat koji je kulturno dobro pod zaštitom, ali i ko je odgovoran?

U Zakonu o kulturnim dobrima navedeno je “da je svaki vlasnik kulturnog dobra u obavezi da se stara o njegovom održavanju”.

„U ovom slučaju je to bila obaveza Crkvene opštine. Ako je, kako navode, kuća bila sklona padu – oni su u zakonskom prekršaju i morali su da odgovaraju”, odgovara na pitanje Donka Stančić, koja smatra da ovo zdanje nije bilo sklono padu, te da nije bilo nikakve potrebe za njenim rušenjem.

„Njeno stanje ipak nije bilo takvo, sve je to jedna manipulacija potpomognuta sa nemoralnom strukom, a u cilju proširenja kvadrature i dobijanja još dva stana, uz već jedan veliki na prvom spratu, na prestižnoj lokaciji”, dodaje.

Dalje navodi da u unutrašnjosti zgrade nije uočila pukotine koje bi ukazivale na obrušavanje.

„Više puta sam radila u crkvenoj arhivi, koja se nalazila u kancelariji u prizemlju, bila sam u stanu na spratu i nikada nisam videla neke drastične pukotine koje bi ukazivale na obrušavanje.  „Stručnjaci” nikada nisu dali na uvid javnosti svoju ekspertizu da dokažu suprotno”, smatra Stančić.

I uprkos tome što je fasada na ulici vidljiva, paradoksalno, ovaj objekat predstavlja i primer izgubljenog kulturnog nasleđa.

„Jesu oni rekonstruisali obe fasade pristojno po Harminčevom modelu, ali za mene je važno to da originalne kuće više nema – svodova i ukupnog enterijera”, smatra Stančić.

Izostanak reakcije

Nažalost, čini se da je ova „rekonstrukcija” svojevremeno prošla van radara javnosti.

Uz svega nekoliko članaka u medijima, po ovom pitanju svojevremeno se oglasilo Društvo arhitekata Novog Sada

„Naslov kao ovaj: „Rušenje objekta Srpske pravoslavne crkvene opštine u Novom Sadu” zaista zaprepašćuje svakog prolaznika, a posebno stručnjake i dugogodišnje učesnike u poslovima ove vrste”, navodi se u njihovom saopštenju. 

Kako su tada istakli, naslov na gradilišnoj tabli jeste u saglasnosti sa projektnom dokumentacijom koja je dostupna, ali nije u saglasnosti sa građevinskom dozvolom koja kaže da se izdaje za potrebe “rekonstrukcije i dogradnje zgrade Srpske pravoslavne crkve i privođenje namene tavanskog prostora postojećoj nameni zgrade”.

Oni su postavili i pitanja o tome kako se objekat rekonstruiše i dograđuje, ako se projektom predviđa rušenje celog objekta, osim ulične fasade, te kako se planira privođenje namene tavanskog prostora, ako se zgrada kompletno ruši.

„Nešto ovde nije kako treba, ali time bi se trebala baviti građevinska inspekcija i ostale nadležne institucije. Ono što nas više zabrinjava jeste nastajanje jednog novog trenda nalaženja opravdanja za rušenje celog objekta, umesto pronalaženja svih mogućih rešenja, kako bi se on sačuvao i održao u svom izvornom obliku i lepoti”, ističu iz DaNS-a.  

Podsetili su na to da se u Evropi čuvaju i štite objekti unutar starog gradskoj jezgra, koji su stari i nekoliko stotina godina, ali da je kod nas praksa drugačija – uvek se pronađe razlog da se taj postupak zaobiće, objekat sruši, i napravi novo zdanje, koje više ničim neće odražavati duh starih vremena.

Pod opisima iz projekta o stanju postojećeg objekta: “…postojeća zgrada je u jako lošem stanju, pruski svodovi koji čine plafonsku konstrukciju podruma su trošni sa nizom karakterističnih pukotina, ostali zidovi po etažama su sa vidljim pukotinama, na plafonima se takođe uočavaju prsline…”  smatraju da bi moglo da se opiše stanje skoro većine starih objekata u užem gradskom jezgru. 

„Mi kao strukovna organizacija arhitekata, izražavamo bojazan da ovaj slučaj ne postane presedan koji će se koristiti kao izgovor za rušenje starih, vrednih i lepih, ali dotrajalih objekata. To bi otvorilo vrata za kompletno rušenje starog jezgra grada, pod plaštom čuvanja fasada. Podsećamo: šta je fasada bez ostatka objekta? Istorijski objekti su integralno vredni u svojoj celini i unutrašnjosti, a ne samo u fasadnoj spoljašnjosti”, zaključuju iz DaNS-a.

Još loših primera

Međutim, ovo nije jedini kontroverzni poduhvat u Novom Sadu tokom proteklih godina.

Donka Stančić podsetila je na primer rušenja zgrade Komunalne banke, odnosno nekadašnje Jermenske crkvene opštine.

„Da bi se dobile stotine kvadratnih metara “Pupinove palate” srušena je stilska zgrada Jermenske crkvene opštine. Posle rušenja njihove crkve ovo je bio još jedan zločin. Ovde se čak nisu ni pravdali eufemizmom da je sklona padu. “Utešna nagrada” je bila  rekonstrukcija ulične fasade, a bolje da nisu. Jer od izvedene arhitekture gde nema šta nisu od formi utrpali i stvorili kreativnog Frankenštajna, na sve su zalepili i staru fasadu” naglašava. 

Izuzev „kreativnog Frankenštajna”, Pupinova palata izazvala je još jedan problem – visinom i volumnenom poklopila je Brašovanovu poštu. 

Prema njenim rečima, novi zakon više ne pominje striktno pojmove rekonstrukcije i restauracije. 

Ranije je važilo da je rekonstrukcija situacija kada se stari objekat poruši pa se potom izgradi ponovo, a restauracija je slučaj kada se delimično radi na saniranju i obnovi u cilju čuvanja originala i njegove vednosti. 

„Da su ovako radili Italijani, Španci, Portugalci i drugi, od njihovog identiteta ništa ne bi ostalo. Zato ih svet obilazi i divi im se. Mi imamo neku drugu pamet, uvek kratku i užasno nepromišljnu”, zaključuje Donka Stančić.