Slučajnosti koje su proslavile Alfonsa Muhu  

Vlasnik štamparije je bio očajan jer nije bilo nikoga ko bi to mogao da uradi. Slobodan je bio jedino Muha, koje je bio crtač na glasu ali nikad do tad nije uradio plakat. 

Bili su skeptični i štampar i Muha, ali plakat, dva metra visok, urađen uz primenu svih elemenata novog stila Art Nouveau, izazvao je pravu senzaciju.

Mnogi su ga noću skidali sa zidova i nosili kući da bi ga okačili kao sliku.

U narednih šest godina, koliko je trajao ugovor između ovo dvoje sjajnih umetnika, Muha je izradio nebrojeno plakata, scenografija, nacrta za kostime i nakit za Saru Bernar.

Jedan detalj na plakatu za predstavu „Medeja”,  narukvica u obliku zmije, privukao je pažnju pariskog juvelira Žorža Fukea i 1898. godine on započinje saradnju sa Muhom.

Ovaj ekstravagantni komad nakita izradio je Fuke, a glumica ga je nosila svaki put kada bi igrala Medeju ili Kleopatru.

Fuke je izradio još mnogo nakita za Bernarovu po Muhinim nacrtima, između ostalih i tijaru sa ljiljanima sa čuvenog plakata za predstavu „Dama sa kamelijama”.

Kada je svojoj draguljarnici rešio da promeni dotadašnji renesansni izgled, prema Muhinom projektu, Fukeova zlatarska kuća dobija 1901. godina novo lice.

Art Nouveau je dosta brzo izašao iz mode i 1923. godine Fuke je demontirao sve elemente ovog raskošnog enterijera i poklonio ih i muzeju Karnavale.

U jednoj od soba ovog muzeja posvećenom istoriji Pariza, 1989. godine rekonstruisan je enterijer Fukeove kuće nakita, uključujući i pod u mozaiku izrađenom prema Muhinim skicama.

Nisu Muhini plakati učinili Saru Bernar slavnom, ali je ova slavna glumica Muhinim plakatima ovekovečena na jedinstven i neponovljiv način. Isto tako zahvaljujući saradnji sa ovo dvoje umetnika ostaće upamćen i juvelir Žorž Fuke.

Uveren da će postati muzičar

Mada je njegov otac želeo da mu sin izgradi činovničku karijeru, a on kao đak gimnazije u Brnu, u blizini njegove rodne Ivančice, bio uveren da će postati muzičar ali sve je krenulo nekim drugim putem.

Još kao dete počeo je da peva u crkvenom horu ali kada mu se kao gimnazijalcu promenio glas i bio zamoljen da napusti hor, napustile su ga i sve nade da će se baviti muzikom.

Pošavši za svojim crtačkim talentom koji je iskazao još u detinjstvu, pošto nije uspeo da upiše Prašku likovnu akademiju, odlazi u Beč.

Izgleda da su slučajnosti obeležile Muhin život. Nakon požara u kojem je pozorište u kom je radio kao crtač kulisa izgorelo do temelja, agent grofa Kuena Belasi koji je tražio nekoga da oslika trpezariju porodične palate  Emahof u Hrušovanu ugledao je Muhu kako crta u jednom kafeu.

Mada nije imao iskustva u tome, Muha je posao prihvatio. Boja mu se isprva ljuštila ali on je ipak uspeo da uradi murale.

Direktor Minhenske akademije koji je prilikom posete grofu ove murale video ubedio ga je da mladiću plati školovanje.

Muha je na Minhenskoj akademiji proveo dve godine a narednih 20 godina u Parizu, gde je prvo nastavio školovanje na akademiji Žilijen.

Samo jednim činom, izradivši plakat za predstavu Sare Bernar, učinio je prekretnicu u izradi plakata i kao vihor ušao u svet litografije.

Njegov fantastičan svet cveća i žena publika je za razliku od uzdržane a često i nenaklonjene kritike, obožavala.

Ipak, plakate je smatrao za nešto čime zarađuje novac, i svaki je slobodan trenutak koristio za slikanje.

Svetska slava

Nakon svetske izložbe u Parizu, 1900. godine, na kojoj je dobio srebrnu medalju za dekor paviljona Bosne i Hercegovine, ”Muhin stil” postao je poznat širom sveta.

Austro – Ugarska koja je ovu okupiranu balkansku teritoriju htela da prikaže kao „uzornu koloniju” u propagandne svrhe, sigurno nije slučajno izabrala popularnog Muhu  za ovaj dobro plaćeni zadatak.

Muha je prethodno dobio propusnicu za putovanje Bosnom, i kasnije je u svojim Memoarima zapisao:

„Bio sam ne samo zadovoljan svojim putovanjem već i zadivljen. Ono što sam toliko tražio sve vreme pronašao sam među balkanskim Slovenima.”

Veliki uspeh početkom 20. veka doživeo je i u Americi ali masovno štampanje njegovih slika i minijatura bilo je protivno njegovim uverenjima. Smatrao je da masovna produkcija ne nosi dobro samoj umetnosti, pa čak ni kada su plakati u pitanju, jer se mogu naći i gde treba i gde ne treba.

Nakon jednog koncerta na kojoj je Bostonska filharmonija izvela „Vltavu” češkog kompozitora Bedžiha Smetane, Alfons Muha je rešio da se vrati u rodnu Češku i posveti slovenskoj istoriji i kulturi.

Svoju zamisao da naslika ciklus slika posvećen Slovenima, ostvario uz novčanu podršku američkog poslovnog čoveka i diplomate Čarlsa Krejna, koji se zahvaljujući svojim poslovnim vezama sa Rusijom ali i poznanstvom sa Tomašem Masarikom, češkim profesorom i političarem zainteresovao za istoriju Slovena.

Slovenska epopeja

Kao ubeđeni panslavista i češki rodoljub, Muha je želeo da slovenskim narodima i u prvom redu svom narodu pomogne, da podignu samopoštovanje i ohrabri ih u borbi za slobodu i nezavisnost.

Serijom od dvadeset monumentalnih slika, nazvanih „Slovenska epopeja”, prikazao je događaje iz istorije Slovena, koji na neki način prikazuju jedinstvo, snagu i njihovu važnu istorijsku ulogu.

Pre i tokom rada na svom, kako je on lično smatrao životnom delu, detaljno je i sistematski proučavao slovensku istoriju, mitologiju, arhitekturu, folklor i obišao Rusiju, Poljsku, Balkan i manastire na Svetoj Gori.

Dve godine nakon svog povratka u Češku 1910. godine, koja je tada još uvek bila u sastavu Austro-Ugarske, u palati Zbiroh,  u kojoj je iznajmio prostor, Muha započinje svoj rad.

Zbog veličine slika, Muha slika na jedrima uvezenim iz Belgije, a da bi dobio blistave boje i finu teksturu, koristi jajčane tempere i visokokvalitene supstance koje ne potamne vremenom.

Ciklus slika započeo je scenama iz slovenske mitologije, gde prikazujući vrhovnog boga Slovena Svetovida kome preti Tor, bog groma u nemačkoj mitologiji, simbolično najavljuje buduću nemačku prevlast nad istočnom i srednjom Evropom.

Deset slika posvetio je ličnostima češke istorije, a posebno mesto zauzimaju oni koji su se borili za oslobođenje češkog naroda od svetovne i duhovne prevlasti Germana i katoličke crkve, poput Jana Husa i Jana Žiške.

Jan Hus, doktor filosofije, sveštenik i rektor Karlovog univerziteta u Pragu, sto godina pre Martina Lutera, digao je svoj glas protiv nemorala, sujeverja i izmišljotina koje su se širile sa visokih crkvenih mesta, u vreme kada je na papskom prestolu sedeo gusar Baltazar Kosa kao Jovan XXIII, koji je i ako papa nastavio svoj raskalašni način života, srebroljupca i ucenjivača.

Nikakva papska bula nije zaustavila Jana Husa, koji je stekao puno pristalica, poznatih kao husiti na čijem se čelu kao vojni vođa našao nepobedivi Jan Žiška.

Prvi je osuđen na saboru u Konstancu i spaljen na lomači, a drugi je nepobeđen čak i u krstaškom ratu koji je protiv husita poveo kralj Sigismund Luksemburški, umro od kuge.

Husiti su opstajali sve dok Češka u 16. veku nije došla pod konačnu vlast Habzburgovaca koji su nasilno sproveli kontrareformaciju i priveli Čehe rimskoj crkvi.

Sećanje na Jana Husa i njegovo učenje ostalo je duboko ukorenjeno među Česima. 

Dan kada je spaljen Jan Hus, 6. jun 1415. godine, je jedan od čeških državnih praznika, a spomenik sa natpisom „Istina će pobediti” jedan je od važnih obeležja Praga.

U ovom ciklusu nalaze se i slika „Krunisanje cara Dušana” posvećena  mudrom vojskovođi koji slovenske teritorije proširuje prama jugu ovenčavši se kao car Srba i Grka, kao i slika „Odbrana Sigeta” koju je predvodio hrvatski plemić Nikola Zrinski i zaustavio dalje napredovanje Turaka.

Završna kompozicija posvećena je trijumfu Slovena, njihovim oslobođenjem i stvaranjem nezavisnih Slovenskih država nakon Velikog rata, koji je učinio kraj viševekovnoj patnji i borbi za slobodu, mir i jedinstvo.

Veliko razočarenje

Po povratku u Prag, 1910. godine, Muha se posvetio  uređenju gradonačelnikove sobe Opštinskog doma, zgrade u stilu secesije koja odražava nacionalni ponos Čeha. Slike na kojima se pojavljuju neki od istorijskih likova slovenske istorije, nastale u Domu opštine, su preteča Slovenske epopeje.

Muhi se ispunila želja svih čeških rodoljuba. Nakon Velikog rata u kojem su učestvovali Česi, i kao dobrovoljci u Srpskoj vojsci i čiji je politički predstavnik Tomaš Masarik boreći se za nezavisnost češkog naroda putovao u toj misiji po svetu sa srpskim pasošem, stvorena je Čehoslovačka republika.

Vlada novostvorene države, čiji je prvi predsednik bio Tomaš Masarik, angažovala je Muhu da dizajnira novčanice, poštanske marke kao i ostala državna dokumenta.

Kao modeli ženskih likova na novčanicama, u narodu prozvane „Muhovkama”, nalaze se njegova žena Maruška i ćerka Jaroslava.

U Palati Veletržni u Pragu, 1928. godine, prvi put izloženo je svih 20 slika „Slovenska epopeja”.

Veliki broj posetilaca divio se platnima Alfonsa Muhe, ali recenzije u novinama i umetničkim časopisima bile su pune primedbi.

Kritičari su ovaj ciklus slika smatrali sentimentalnim i dekadentnim, anahronizmom kojem nema mesta u savremenoj umetnosti.

Plakat koji je napravio za ovu izložbu postao je poznatiji od samog monumentalnog ciklusa.

I  danas oko ovog Muhinog dela se vodi polemika. Akademski slikar i restaurator Tomaš Berger ističe:

„U češkom društvu postoji veoma čudan stav da je Slovenska epopeja nešto što je Muha radio kada je već bio star, da je to istorijsko delo koje nikoga nije zanimalo u svoje vreme, a nema šta da kaže ni danas. Međutim, sa tehničke tačke gledišta, optika, boje i sama boja je briljantan posao. To je najbolje što smo ikada imali u Češkoj.”

Muha je ovim delom ostvario svoj san, Slovenskom narodu dao svedočanstvo njihove istorije i nade u ujedinjenje, ostavio umetničko blago čovečanstvu, ali zbog njega stradao i otišao sa ovog sveta obeshrabren i razočaran.

Kada je nacistička Nemačka okupirala Čehoslovačku, među prvima koju su bili uhapšeni i ispitivani u Gestapou bio je Alfons Muha. Umro je 14. jula 1939. godine od upale pluća koju je dobio tokom saslušavanja u zatvoru  koje je trajalo danima. Sahranjen je bez ikakve pompe na praškom groblju Višehrad.

Njegova dela bila su zabranjena tokom Drugog svetskog rata, a nakon njega komunistički režim smatrao je Muhu buržoaskim i dekadentnim umetnikom, tako da je nakon smrti bio zaboravljen.

Njegova dela sačuvala je porodica koja je i sama proganjana od strane komunista.

Tek 1962. godine organizovana je izložba njegovih plakata u Londonu, koja je vratila u život potpuno zaboravljenog umetnika i doživela ogroman uspeh. Izložbu je priredio kustos muzeja „Viktorija i Albert”, poznanik iz ratnih dana Muhinog sina Jiržija. U Čehoslovačkoj nije bilo nikakvog odjeka na ovaj fantastičan događaj.

Trideset godina Muhina grandiozna platna, skinuta sa ramova, urolana i sakrivena ali i na taj način sačuvana,  bila su sklonjena od očiju javnosti, dok jedna grupa rodoljuba 1963. godine nije platna prenela u zamak Moravski Krumlov u blizini Muhine rodne Ivančice, da bi četiri godine kasnije bila javno izložena.

Mada je Muha po završetku ovo svoje životno delo poklonio gradu Pragu, još uvek nije pronađen adekvatan prostor u kojem bi ovaj monumentalan rad bio stalno  izložen. 

Ipak jedno Muhino delo, vitraž na kojem su predstavljeni segmenti iz hiljadugodišnje istorije Češkog naroda, u crkvi Sv.Vida, jednoj od najvećih katedrala u Evropi i za istoriju Češke najvažnija, nije moglo biti sklonjeno od javnosti.

Sve ono u šta je kao češki rodoljub i ubeđeni panslavista verovao, a kao umetnik preneo na slikarsko platno, verujući da je za Slovene stigla konačna sloboda, srušila je ideologija koja je umesto slobode i jednakosti donela okupaciju i teror prevashodno među samim Slovenima.

I kao što Muhino uverenje da je stigla sloboda nije bilo konačno, tako i svi oni koji su uzurpirali tu slobodu nisu uspeli da Muhino delo predaju konačnom zaboravu.