Јерменска црква: Избрисано сведочанство о новосадским Јерменима

Но, како је и црква, која се налазила преко пута зграде главне Поште, тик уз зграду Комуналне банке, срушена, чини се да је наслеђе новосадских Јермена, као и њихов допринос, потпуно заборављено.

Управо је ову тему, након деценија заборава, вратила у фокус историчарка уметности Љиљана Лазић, која је својевремено, након детаљног истраживања, приредила изложбу „Јерменска црква у Новом Саду – избрисана баштина“ у Музеју града Новог Сада, која је праћена опсежним каталогом.

„Данас се једини материјални докази постојања Јермена у Новом Саду налазе у Музеју града Новог Сада. Уочи рушења цркве, ентеријер је испражњен. Сви црквени предмети – одежде, слике, скулптуре, сачувани су у Музеју града. Управо сам на основу тог материјала написала књигу и припремила изложбу“, подсећа Љиљана Лазић.

Како су Јермени дошли у Нови Сад?

Јерменска заједница своје уточиште у Новом Саду, тада Петроварадинском Шанцу, пронашла је давне 1739. године, а већ средином 18. века подигли су своју прву цркву.

„Те 1739. године, у великом рату који се одвија између Турске и Аустрије, Београд је поново пао под турску власт. Губитак овог значајног аустријског упоришта, довео је до тога да су његови становници, међу којима су били Срби, Немци, Цинцари, Јермени и Грци, кренули ка северу како би сачували своје животе“, истиче Љиљана Лазић.

Још током 16. века у Београду је формирана јерменска колонија. У време када је Београд, Пожаревачким миром постао део Хабзбуршке монархије, под притиском језуита покатоличено је много Јермена. Они који су остали верни својој Апостолској цркви, нашли су се у неповољном положају и већина њих се вратила у Отоманско царство, док су покатоличени припадници заједнице, који су постали и поданици Царства, слободно наставили да се баве претежно трговином.

Пред пад Београда у турске руке, 1739. године, Јермени су организовано, уз помоћ јерменског мисионара из редова мехитариста, евакуисани из Београда лађама. Добар део њих, као и избеглице других националности, уместо Петроварадина, за место свог боравка изабрали су Нови Сад.

Колико се тачно породица настанило у Новом Саду није познато, али се сматра да је број од 150 увеличан због помоћи коју је заједница тражила од Рима за подизање цркве. Овом темом бавио се Мелхиор Ердујхељи, аутор монографије „Историја Новог Сада“, као и Васа Стајић средином прошлог века.

Прва црква и златно доба јерменске колоније

Како су Јермени стигли у град под заштитом Ватикана и јерменског монашког реда мехитариста, управо су уз њихову помоћ, али и сопственим средствима, подигли своју прву цркву, 1746. године, посвећену Светом Гргуру Просветитељу.

Свети Гргур, односно Григорије, био је оснивач Јерменске апостолске цркве, једне од оријентално-православних цркава, којој и данас припада највећи број Јермена. Он је њихов први и најважнији светитељ, који се налази у календару свих хришћанских цркава, а његов лик налазимо и у многим српским средњовековним црквама, као и у нашим житијима.

Планови прве Јерменске цркве у Новом Саду сачувани су у седишту Калочке надбискупије.

„То је био мали објекат у стилу провинцијског барока, довољан да прими јерменску заједницу. Другом половином 18. века, након изградње цркве, кренуло је златно доба јерменске колоније у Новом Саду“, каже Љиљана Лазић. 

Они су просперирали све до половине 19. века. Иако малобројни, њихов допринос није био занемарљив. Имали су различита занимања, али су се најмање бавили пољопривредом. „Више су се бавили урбаним занимањима. Били су занатлије, гостионичари, радили су у градској управи, бавили су златарством, трговином. На основу њихових тестамената, сачуваних у Архиву гада Новог Сада, можемо закључити да су били имућни, као и да су били ктитори своје цркве“, додаје Лазић.

Међу најистакнутијим породицама јесте породица Ченази, чија се гробница и данас налази на месту некадашње цркве, те породице Аведик, Агамал, Исекуц, Минас, Маркар, Пири, Јакоб, Јовановић, о којима говоре сачувана документа у Архиву града Новог Сада.

Бомбардовањем 1849. године, током Буне, нагло је прекинут економски просперитет града. Велико страдање није заобишло ни Јермене ни њихову цркву. Највећи број Јермена тада се иселио из града, а њихова популација се више никада није вратила на број који је имала у свом врхунцу.

Упркос томе, црква је у граду и надаље имала свог представника. Изузетно образовани свештеници који су долазили у Нови Сад били су из реда мехитариста, који је основао турски Јерменин Манук Петросијан, монашког имена Мехитар, који је узор за побољшање интелектуалног нивоа свог народа нашао у западном хришћанству и организацији Римокатоличке цркве.

По узору на католичке редове, 1701. године оснива монашки ред и формално прелази у Римокатоличку цркву. Како су његове идеје у Цариграду сматране за католичку пропаганду, он је осуђен на смрт царским ферманом, који су испословали јерменски верски поглавари. Спас налази бекством у Венецију.

Испрва, седиште мехитариста, чији је задатак био мисионарски рад на просвећивању и унијаћењу својих сународника, био је манастир на острву Сан Лазаро у Венецији, да би касније, прво у Трступод крај 18. века, а потом и у Бечу, основали манастир.

„Мехитаристи су веома полагали у мисионарски рад. На њиховом грбу, који је био насликан и у Јерменској цркви у Новом Саду, видимо звонце, пламен, мисионарски штап и књигу. То показује да су њихова основна начела била послушност, љубав, мисионарски рад и мудрост. Окупљали су Јермене у читавој источноевропској регији, где је спадао и Нови Сад“, напомиње Лазић.

Нова црква

У склопу обнове Новог Сада након бомбардовања, Јермени су желели да се и њихова црква обнови на истом месту. Свесрдну помоћ пружила је велика добротворка Марија Трандафил, тада већ удовица, која је претходно дала велики новац да се обнове Успенска и Николајевска црква.

Из мемоара надзорника њених имања Луке Јоцића сазнајемо да је за тај подухват ангажовалаЂерђа Молнара, новосадског архитекту у успону, који је касније пројектовао Градску кућу и Римокатоличку цркву Имена Маријиног. Седам година пре рада на пројектовању Јерменске цркве Молнар је израдио план за нову Реформаторску цркву (1865-1867), у пречишћеном неоготичком стилу.

„Када га је позвала, Молнар је у року од једног дана направио нацрт цркве и црквене општине. План је сачуван и налази се у Музеју града Новог Сада. На цртежу видимо да црква не изгледа идентично као након изградње, будући да се Молнар предомислио и направио објекат у другом стилу. Коначно архитектонско решење сачувано је у манастиру мехитариста у Бечу. Марија Трандафил финансирала је изградњу цркве и набавку три велика звона која су изливена у једној од најзначајнијих аустријских звоноливница у другој половини 19. века, Hilzer & Sohn, у Винер Нојштату. Звона су сачувана у Музеју града Новог Сада“, каже Лазић, и истиче да се на унутрашњем уређењу радило током наредне две деценије:

„На прелазу из 19. у 20. век су, уз помоћ Римокатоличке црквене општине, набављени потребни делови мобилијара, црквени реквизити, слике, оргуље и сва остала опрема. О зидном сликарству сведоче фотографије Покрајинског завода за заштиту споменика културе, настале уочи рушења 1959. године. На основу њих направљена је реконструкција изгледа свода. У цркви се налазило дванаест слика различитих светитеља у наосу и осам слика које су затечене у сакристији. Две најважније олтарске слике, Св. Григорије Просветитељ и Богородица с Христом, израдио је мало познати бечки сликар Хуго Јекел“.

У позадини цркве се налазило гробље, док се са десне стране налазио Парохијски дом, изграђен 1910. године, иако у том тренутку није било Јермена у граду. Та зграда је продата једној породици већ двадесетих година прошлог века, а потом Комуналној банци. Срушена је 2017. године због изградње „Пупинове палате“, а на њеном месту подигнута је „реплика“ фасаде.

Крај

„Последњи јерменски свештеник, Поликарп, морао је одолевати притисцима Римокатоличке цркве, која је стално истицала да полаже право на ту цркву, иако на то суштински није имала право. У магистратским књигама, мехитарстички ред био је наведен као власник. Када се поставило питање продаје цркве, било је доста збуњујућих преговора о томе ко има право да је прода“, прича историчарка уметности Љиљана Лазић. 

Све се додатно закомпликовало педесетих година прошлог века када је усвојен нови Генерални урбанистички план, који је предвиђено продужавање Булевара Маршала Тита, односно данашњег Булевара Михајла Пупина, због чега су многи објекти морали бити порушени, међу којима и Јерменска црква.

„Осим цркве, посебан губитак за тај део града јесте и рушење зграде тадашњег Војвођанског музеја, у којем се раније налазио суд и Мађарска гимназија. У питању је велики историцистички објекат који се налазио на месту данашњег Базара“, додаје саговорница.

Године 1948. Јерменска црква заштићена је Законом, а 1951. написан је предлог да се упише у регистар споменика културе. Међутим, како објашњава Лазић, тада је направљена кључна грешка, с обзиром да је уписана као историјски документ, што је смањило њену споменичку вредност. „На основу те фразе је скинута заштита 1960. године, уз образложење како та црква није једини документ о животу Јермена у Новом Саду. Године 1959. зграда је национализована, након чега је уследила жалба мехитариста, којима је исплаћена новчана накнада. У то време је директор Покрајинског завода за Заштиту споменика културе био Милоје Милошевић, који је био веома заинтересован да се објекат сачува. Покушавао је разним дописима градским властима да заустави процес. Међутим, народни одбори су имали већу политичку моћ, те је једноставно добио наређење да се скине заштита и ту више није било дилеме“. 

У штампи су се по овом питању оглашавали бројни интелектуалци, Јован Солдатовић, Ђорђе Табаковић, Љубиша Кнежевић и многи други, који су се успротивили не само рушењу цркве већ и самом урбанистичком решењу за тај део града. Организоване су трибине, међутим јавност није била довољно снажна да објекат сачува. 

„Најгоре је то што се на крају испоставило, када је пробијен булевар, да црква није морала бити срушена. Чак и када је подземни пролаз направљен, видело се да је црква могла да остане“, каже Лазић.

Овим неповратним и беспотребним урбанистичким промашајем, како су то оценили накнадно бројни музеалци, заштитари, писци и новинари, избрисан је део новосадске културне прошлости.

Трагови Јермена

Последњи докази да је ту црква уопште постојала јесу назначени габарити зграде, на месту на којем се налазила. Најпре у ружичастом мермеру, а у моменту кад је направљена најновија модерна зграда, назначена површина је постала још мање уочљива.

Једини видљиви остатак некадашњег јерменског гробља и постојања Јермена у Новом Саду јесте гробница-костурница, коју су крајем 18. века подигли Симеон Мелик Ченази и мајка његове преминуле супруге – бароница Франциска Клара Томановић. Ова гробница се више пута померала током рушења цркве, као и током градње новог објекта.

На месту, где се налазило гробље, више пута је вршено археолошко истраживање, када су пронађени гробови са телима у различитим позицијама, новчићи, крстови и делови одеће. 

„Постојале су иницијативе да се обнови храм, али ништа се, нажалост, по том питању није догодило. Постојала је идеја да се сагради љуштура храма, а да унутрашњост буде испуњена културним садржајима, који подсећају на постојање Јермена у Новом Саду, међутим ништа од тога није заживело“, закључује Лазић.