Косовски бој: Између мита, легенде и историјске прекретнице

У бици вођеној на Видовдан 1389. године, није било победника, мада нам извори говоре другачије. Хришћански свет славио је победу српске војске, а глас се пронео од Москве до Париза.

Иако не знамо поуздано да ли су звона цркве Нотр Дам огласила победу хришћанског оружја, знамо да је француска аристократија одржала сећање на подвиг српске војске у боју на Косову.

Таписерија из 16. века која је красила просторије француске краљице Марије Медичи, стилизована представа Косовског боја, налази се у дворцу Шонансо на реци Лоари.

Догађаји који су променили ток историје

У бици на Косову пољу,  у којој су своје војске предводили кнез Лазар и султан Мурат, живот су изгубила обојица. 

Мада се након убиства Мурата турска војска консолидовала, захваљујући одлучним потезом Муратовог сина Бајазита да преузме власт уморивши свог брата Јакуба, он ипак напушта ову територију, што је на кратак период изгледало као хришћанска победа.

Не одустајући од свог наума Османлије су у мањим или већим походима преко Балкана настављале свој продор у Европу.

Догађај који је пресудно утицао на даљи ток историје, обележен готово непрестаном борбом за одбрану Европе од Турака и ислама, био је пад Цариграда, маја 1453. године.

Град који је основао Константин Велики, након 11. векова бранио је цар истог имена, Константин XI.

Последњи Ромејски цар Константин прозван Драгаш, по мајци српкињи Јелени Драгаш од које је кажу наследио храброст, погинуо је на зидинама Цариграда бранећи престоницу, оно што је једино преостало од већ одавно посусталог царства, знајући да води битку за част а не победу.

Мехмед II Освајач, султан који је говорио српски, научивши га од своје маћехе султаније Маре Бранковић коју је неизмерно поштовао, шест година након освајања Цариграда у који је преместио своју престоницу, освојио је и Српску деспотовину.

Тада су коначно српске земље потпале под турску власт, а Турци су остварили своју основну идеју, да на територији Источног Римског царства створе јединствену, централистичку и исламску државу.

Пут ка западној Европи, шездесет година након Косовске битке, за Османлије био је отворен.

Култ кнеза Лазара

Кнез Лазар, свакако централна личност Косовског боја, истовремено је историјска и култна личност, и у националним оквирима и једна и друга имају историјски значај.

Годину или две након погибије на Косову проглашен је за светитеља, када је његово тело премештено из цркве Вазнесења у Приштини у манастир Раваницу, његову задужбину. 

У стварању култа нису биле пресудне само његове сачуване мошти, већ и његово јуначко држање и мученичка смрт. 

Тај лични хероизам, храброст изникла из вере, дубоко моралан став према животу и смрти у одсудном тренутку надолазеће опасности, превазишао је и самог кнеза Лазара.

 Све ове особине врлог ратника наткрилила су и саму српску војску и сам бој, који ће захваљујући томе постати мит на којем ће се градити тежња за слободом народа који ће наредних неколико векова провести у ропству.

Као највећу драгоценост, чуване и преношене су мошти кнеза Лазара. У време Велике сеобе Срба, стигле су до најсеверније тачке сеоба, Сентандреју, одакле су пар година касније премештене у манастир Врдник-Нову Раваницу на Фрушкој Гори. 

Почетком Другог светског рата мошти су из Врдника премештене у манастир Бешеново а одатле  су склоњене у Саборну цркву у Београду. Мошти су остале неоштећене али су опљачкане све драгоцености које су се налазиле са њима, као што су опљачкане и све драгоцености које су се налазиле у ризницама Фрушкогорских манастира, од стране НДХ.

Након три века од Велике сеобе и шест векова од погибије на Косову, мошти Кнеза Лазара враћене су у његову задужбину, манастир Раваницу.

Култ Кнеза Лазара и косовска легенда стварају се упоредо и то не у народној него књижевности тог времена.

Његов син деспот Стефан Лазаревић написао је „Надгробно ридање“, а патријарх Данило III „Слово о Кнезу Лазару”. Ту је и спис који је сачинила његова удовица Књегиња Милица и „Похвала кнезу Лазару“ њене рођаке Јефимије.

Лазареве мошти, тако ревносно преношене и чуване чувале су и сам култ, на само као сећање на нека прошла славна времена, на изгубљену државу већ и као белег постојања, подсећања на потребу опстанка у ропству и у туђој земљи друге вере, и залог за слободу.

Кнез Лазар, историјска личност

Када је погинуо на Косову, кнез Лазар имао је 60 година.

Његов отац, Прибац Хребељановић био је логотет, челник дворске канцеларије, на двору цара Душана, где је и млади Лазар започео своју каријеру као ставилац, и наставио је и у време Душановог наследника, цара Уроша.

Ово је била скромна титула и почасна дужност, али Лазар Хребељановић је био дворски човек од поверења, и у царској служби остао је до времена када млади цар у личности краља Вукашина добио савладара.

Хребељановићи нису били стара властеоска породица, али Лазар се оженио Милицом, ћерком великог кнеза Вратка, потомка Немањиног сина Вукана.

Када практично нестаје централне власти, у доба превласти Мрњавчевића осамостаљује се и Лазар Хребељановић.

Распад државе започео је двадесет година пре Косовског боја на истом месту, када су се цар Урош и жупан Никола Алтомановић сукобили  са краљем Вукашином. Цар Урош са делом властеле је заробљен а Лазар је мудро овај сукоб избегао.

Две године касније у бици на Марици, у којој су се сукобила турска и српска војска, погинуо је краљ Вукашин и његов брат деспот Јован Угљеша, а Вукашинов наследник, у народу познат као Марко Краљевић није успео да одржи српске земље и постаје турски вазал.

Исте године умро је и цар Урош, и обезглављена Србија и баштина Немањића постају плен обласних господара.

Кнез Лазар је након Маричке битке добио на управу Ново Брдо, Топлицу и Рудник. Престоницу је преместио у град Крушевац, и убрзо он постаје најмоћнији српски великаш а његова област Моравска Србија највећа област на територији бившег царства. 

За разлику од других моћних али преамбициозних и ратоборних великаша, кнез Лазар остао је у лепом сећању. Дубровчани га у својим документима спомињу као врлог човека и владара.

Измирење Српске Цркве и Цариградске Патријаршије, када је скинута анатема са царева Душана и Уроша и патријарха Јоаникија, догодило се залагањем  честитог кнеза, што му је значајно подигло углед.

Моћан и поштован, и од цркве препознат као достојан да се назове  господарем и  владаоцем над свим Србима, Лазар Хребељановић никада се није узвисио  достојанством вишим од кнеза. 

Мада се у неким документима помиње као велики кнез, то није титула. Епитет „велики”  везан је , сасвим заслужено, за његову личност.

„Изгинули, да свагда живи буду”

Турци су заобилазећи Цариград напредовали на Балкану. 

Три године пре Косовске битке Муратов поход на Србију осујетио је кнез Лазар, код Плочника у Топлици. Султан се повукао али је повратку освојио Ниш.

За одлучујућу битку која се одиграла на Косову пољу, 28. (15) јуна на Видовдан, Мурат је сакупио  велику војску из малоазијских и европских делова свога царства уз опробане војсковође Али-пашу, Евреноса Јакшина и Шахина и повео у рат и своја два сина Бајазита и Јакуба. 

Кнез Лазар сабрао је своју војску, потпомогнут Вуком Бранковићем, на чијој се територији битка и одиграла а који је командовао левим крилом војске и босанском властелом коју је предводио Влатко Вуковић.

Три Лазарева зета нису се придружила српској војсци, господар Зете Ђурађ  Страцимировић Балшић, Јован Александар бугарски царевић и мачвански бан Никола Горјански.

Мало је поузданих вести остало о току и исходу битке. У жестоком судару двају војски живот су изгубила оба владара, султан Мурат и кнез Лазар са читавим покољењем српске властеле и витезова.

У једном рукопису с краја 14. века сачуван је текст који се налазио на стубу, којег   више нема , на Косову пољу. Аутор текста није познат, али се претпоставља да је то деспот Стефан Лазаревић, син кнеза Лазара.

„О човече, који српском земљом ступаш, дошљак ли си или овдашњи, када дођеш на поље ово, које се зове Косово, и по свему угледаш пуно костију мртвих, а са њима мене са знаком крста, како усправно стојим, не прођи, но молим те приђи и сву суштину ћу ти рећи онога што се овде догоди. Овде некада велики самодржац српски, који се звао Лазар кнез велики, ум огњени, странцима заштитник, хранилац гладнима, тужнима утешитељ, који љуби све што Христос хоће, ка овоме дакле, све своје безбројно мноштво, мужеве добре, мужеве храбре, мудро приведе да у Христу заврше и страдања венац приме, вишње славе учесници буду. И тако безбројно мноштво, заједно са добрим и великим Лазаром кнезом, храбре душе и вером тврдом на непријатеља устремише се, и змаја згазише, и умртвише звери дивљега и великог противника, Амурата и сина његова, аспидино чедо и гујино, и са њима и других не мало.

О чуда, Божијих судова! Ухваћен би храбри страдалац, рукама безаконим агарјанским, и мученик Христов постаде велики кнез Лазар. И све ово речено догоди се у лето 6897, индикта дванаестог, месеца јунија, петнаести дан, а час је био или шести или седми, не знам, Бог зна.”

Живо је сећање и данас, на Косовску битку када је заједно са својим кнезом мучеником Лазаром двадесет хиљада „велехвалних и благодарних које подиже Српска земља, изгинуло, да свагда живи буду”.