„Тешко је познати живот, а сликати је лако”: Чудесни свет Илије Босиља 

Поникли у истом месту, један школован, интелектуалац,  други паор створиће дела са изразитим личним печатом, која ће их чинити не само препознатљивим него и посебним.

Сава Шумановић је један од најзначајнијих српских модернистичких сликара прве половине 20. века, док је Илија Босиљ јединствен феномен југословенске маргиналне и наивне уметности.

Рођени годину за годином, Шумановић 1896. године и Босиљ годину дана раније, Шумановић ће сав свој живот посветити сликарству, док ће Илија Босиљ почети да слика када Шумановића одавно више не буде било.

Обојица осуђени на смрт 1942. у НДХ, Шумановић смрт није избегао, Илија Босиљ јесте. 

Неке друге прилике, не ратне, већ друштвене, можда неупоредиве али исто тако неправедне и тешке навеле су Илију Босиља да се окрене сликарству.

Када му је одузета земља, није Илија само остао без свог имања, без својих винограда и свог парчета те масне, црне, плодне равнице,  него је отргнут  од суштине свог постојања, оног исконског што човека паора везује за земљу као непосредног учесника у том непрекидном процесу рађања једином, извесном и непроменљивом од постања света.

Као и многи, које је задесила иста судбина, јер су „стајали на путу идеје која је стварала боље и праведније друштво”,  обележен и непожељан, постао је човек са маргина, аутсајдер новог друштвеног поретка.

У животу Илије Босиља, нарочито  у његовој биографији стваралачког периода, огледа се дух времена, не онакав какав је представљан већ онакав какав је он заиста био.

Јединствен и непоновљив

Том земљораднику беземљашу, готово неуком који је почео да слика у својој 62. години, пошло је за руком оно чему сви уметници теже, а што јесте најтеже и најређе, да створе дело јединствено и непоновљиво.

Када је почео да слика, 1957. године, Илија је већ био у годинама када више није откривао свет. Он је тај свет одавно добро познавао и својим животним искуством добро спознао све његове стране.

Тајне природе и живота сигурно су биле дубоко уткане у њему, у тајну људске душе проникао је животним искуством, и током свог живота, како је говорио, уверио се да су сва божија створења на овом свету марамице са два лица, да једно лице приказују пред светом, а друго право, крију и само ретки имају прилике да га виде.

На својим сликама Босиљ није пресликавао стварност, али он јесте сликар стварности, не оне виђене већ доживљене, не њене манифестације, него суштине.

Он потпуно искрено и једноставно разоткрива на својим сликама које наликују дечијем цртежу, свој доживљај  мотива из Библије, митологије, епова и легенди, ликове из животињског света, астролошка бића,  двоглава  или дволика створења али и борбу са људском глупошћу, дволичношћу и лицемерјем.

Неоптерећен било каквим сликарским знањем, Илија Босиљ није својим стваралаштвом решавао сликарске проблеме, није тражио нове форме и облике и  није имао узоре.

Он је био уметник у најелементарнијем смислу те речи, без претензија на успех.

Илија није сликао само  да би сликао. Сликао је,  јер је то био његов начин да искаже своју спознају људи и живота.

„Тешко је познати живот, а сликати је лако . Треба само започети, после иде само. Слаже се једно на друго, и кад свршим слику, видим да је на њој све шарено као у животу и да свака истина има два лица.”

Неочекивано, овај самоуки готово старац, са четири разреда основно школе, створио је нешто ново и до тада невиђено, изашавши из конформизма и задате теме Југословенског наивног сликарства, и ту је настао проблем.

Нема земље за Илију

Први се огласио Крсто Хегедушић, средином шездесетих година, члан Југословенске академије знаности и уметности са звањем мајстора сликарства, највећи ауторитет у области наивног сликарства и неприкосновени сликар мукотрпног живота хрватских тежака, који је у чланку објављеном у Експрес Политици изјавио: 

„Сумњам да је Босиљ аутор”.

Повређена сујета и суревњивост која је ишла из два правца покренула је хајку која је трајала годинама.

Крсто Хегедушић, рођен у Петрињи, студирао је сликарство у Загребу на Академији за умјетност и обрт, истој оној коју је завршио и Сава Шумановић. Определио се за социјално-ангажовано сликарство и стварао под утицајем првенствено Бројгела.

Каријеру сликара и професора Академије градио је без већих потреса још од предратних времена. За разлику од зверски убијеног Шумановића и Илије Башичевића који спас за себе и своја два сина нашао бекством у Беч, Хегедушић, ухапшен па пуштен, рат је провео сликајући у Загребу под заштитом надбискупа Степинца.

Тридесетих година, Хегедушић је основао у Хлебинама школу сликарстава намењену младим сликарима сељацима, и започео рад са Иваном Генералићем и Фрањом Мразом.

Већ прва изложба, 1931. године донела им је препознатљивост а наивна уметност ових неформалних сликара сељака постала је популаран облик уметничког изражавања. 

Иван Генералић је био први мајстор Хлебинске школе и први које је развио свој лични стил и постаје у ствари доминантна личност ове школе.

Син Илије Босиља, Димитрије Башичевић, историчар уметности, који је докторирао на делу Саве Шумановића,  кустос Галерије примитивне уметности у Загребу и асистент у ЈАЗУ,  „усудио се” да доведе у питање Хегедушићев кључни значај за профилисање  Хлебинске школе наиве али је и одбио да буде аутор његове монографије.

С друге стране, дела Илије Босиља срушила су сва дотадашња правила југословенског наивног сликарства. Једноставно, и отац и син изашли су из оквира задатог и пожељног , сваки на свој начин.

Илији је било оспоравано ауторство, а његов син означен као аутор очевих слика. Оптужена су дакле,  била обојица. Оформљена је комисија од  стране Културно просвјетног већа града Загреба пред којим је Босиљ сликајући морао да докаже своје  ауторство. И доказао је.

Миљенко Јерговић, хрватски новинар и писац, описујући овај догађај, 2010. године,  написао је:

”Сцена када Илија Босиљ пред четворочланим комесаријатом ствара своју слику, да би једну културну средину , а затим и цијелу Југославију, увјерио да уопће постоји, једна је од најинтензивнијих и најтачнијих слика наших повјести и судбина. Чињеница да о том догађају не постоји баш никаква рефлексија, депримантна је као и толике друге чињенице хрватске културе. Ситна, рушевна и јадна данас је њезина грађевина; све зидић до зидића, а сваки себе доживљава као да је Кинески зид, или барем дубровачка зидина. Нема ту земље за Илију.”

И докле год културу, било где, буду омеђавали они који око себе граде непробојне зидове на темељу  погрешних и унапред потрошених идеологија, задовољни у свом конформизму и опортунизму, нигде неће бити земље ни за једног Илију.

„И биће тако довека….”

Илију Босиља,  исправног  човека и генијалног уметник, затвараног и прогањаног као паора, требало је ликвидирати и као сликара. 

Комисија која је донела закључак да је „његово ауторство односних дјела стварно и несумњиво”, пресудила је самој себи а не уметнику у овој срамној ствари.

И поред свега, хајка је настављена и мада је доказано да Илија јесте насликао своје слике сви су се правили као да није.

То је био уобичајени обрачун културних кругова с онима који нису утерани или добровољно били део тог уског, плитког и идеолошки задатог културног формата.

Није био поштеђен ни Илијин син, Димитрије Башичевић Мангелос, који је у овом прворазредном скандалу био приморан да напусти Галерију примитивне уметности и да своја професионална опредељења окрене на другу страну, концептуалној уметности.

Захваљујући сплетом околности и отац и син, окренули су се уметничком стваралаштву захваљујући којем су далеко превазишли локалне оквире, средине која се тако здушно трудила да их уништи.

Илија Босиљ, још за живота излаган је  широм Западне Европе, Јапана и Јужне Америке. Постхумно излаган је и у Америци, заједно са делима Пикаса, Кандинског, Шилеа и других.

Трећи Тријенале наивне уметности у Братислави, 1972. године, пар месеци након његове смрти доделио му је признање међународног жирија за достигнућа на плану наивне уметности.

Магазин RAW VISION, добитник награде УНЕСКO-а за најбољи часопис о уметности на свету, уврстио је Босиља у 50 водећих уметника аутсајдер арта на свету.

Његове слике могу се видети на изложбама широм света, а део су познатих колекција и музеја код нас и у свету,  као што су Колекција ”АРТ БРУТ” у Лозани, Музеј ”Анатоле  Јаковски” у Ници, колекција Рокфелера, Макса Била и других.

Годину дана пред смрт, 1971. године Илија Башичевић Босиљ поклонио је свом Шиду око 300 слика и тако је, поред галерије слика Саве Шумановића , формирана још једна галерија, названа „Илијанум“.