„Уништили смо сопствено наслеђе мислећи да је туђе“

Шта представља културно наслеђе и зашто је важно да га чувамо? Колико добро познајемо наше сопствено наслеђе и како смо га, захваљујући нашем (не)познавању, успели да га уништимо?

О томе смо разговарали са Жикицом Милошевићем, новинаром из Новог Сада.

Увек је актуелно питање архитектонског наслеђа, с обзиром да пред нашим очима нестају аутентичне грађевине чија вредност не лежи само у архитектури, већ сведочи и о неком другом времену и другим људима, који нису зидали само зграде, већ и национални идентитет, верујући у боље сутра.

Најактуелнији пример управо је зграда Црквене општине у Новом Саду, која је изграђена још у 19. веку. Сада је од ње остала само фасада. За једне то представља нужну модернизацију, или реконструкцију, док је стручна јавност сагласна у ставу да то није смело да се деси.

Но, говорећи о оваквим акцијама, дух из боце је давно пуштен. Зато се морамо вратити време уназад и погледати у Нови Сад послератног доба. 

”Ми смо у то време наследили нетакнути град, и неко је од тога могао направити нешто попут Кракова. Био сам недавно у Печују који има упола мање становника од Новог Сада али је дупло већи. Проблем је што су овде људи набијени у кошницама широм предграђа”, додаје Милошевић. 

Према његовим речима, и од Новог Сада је, попут Београда, насилно направљен огроман град, као и од други великих регионалних центара бивше државе – такву судбину имала је и Подгорица, Скопље, Сарајево. 

”Тамо су комунисти сконцентрисали индустрију, самим тим и спаваонице за радничку класу. Јако лош моменат који смо наследили. Када сам обилазио Темишвар, Печуј, Краков, Лавов, Одесу, у центрима тих градова ништа није рушено. Када сте у центру Одесе, осећате се као да сте у времену Пушкина”, наглашава наш саговорник.

К: А како данас напредујемо? Узмимо за пример Пупинову палату.

Пупинова палата је логичан наставак свега оног грозног што је изграђено, укључујући и тај део Булевара Михајла Пупина, где су уништене јако лепе зграде, попут Јерменске цркве, Мађарске гимназије и остало.

К: Како смо поменули комунистичку обнову и изградњу, не треба заборавити ни да сви грађевински подухвати Краљевине Југославије такође нису били славни.

Да, доста је срушено и у време Краљевине Југославије која је хтела да покаже да је модернија и јача од Аустро-Угарске, па су тако настале Танурџићева и Клајнова палата. Сматрам да је та зграда једна од најружнијих у граду, иако има одређену функционалност коју не могу оспорити, и у том тренутку је била одраз ”најлуђе” моде и стилова који су се примењивали у Берлину. Али, није им ту место. 

Нови Сад тада није био толико велики град, тако да ниси морао ићи далеко да би направио нешто ново. Обе ове зграде су могле бити направљене 300, 400 метара ниже, у тада неизграђеном делу града, али је изградња у самом центру уједно и показивање моћи тадашњих тајкуна. 

Не заборавимо да је Краљ Александар срушио цркву Светог Ивана Непомука која је била на Дунаву. Нејасно је зашто је то урадио. Цркве посвећене том светитељу увек су зидане поред река и мостова, јер је он заштитник мостова. Касније Нови Сад није задржао ниједан мост. Узели су споменике са Јерменског гробља и поплочали Дунавски парк. То су заиста шокантне ствари, које су се догађале између два рата, након рата, али и дан данас.

К: Јесмо ли напредовали као град захваљујући таквим одлучним потезима?

Брашована су натерали да подигне Пошту. Према његовој оригиналној замисли, централни торањ је имао мању спратност, али су власти решиле другачије. У то време срушена је Мађарска гимназија, Јерменска црква док је зграда Поште заклонила поглед на Синагогу са моста. То је све само допринело томе да град назадује.

К: Због чега се са таквим презиром односимо према нашем наслеђу?

Има једна велика психолошка сличност између Срба и Американаца, тежња да се аутентично сруши и направи нешто ново. А чим је ново, одмах је посматрано и као нешто добро. То се дешава код колонијалних народа, а ми смо дубоко колонијалан народ. Замислите да дођете као туриста у Нови Сад и уместо да вас одведу у центар или на Тврђаву, покажу вам Променаду или Меркатор. 

Када смо били на Шри Ланци, обилазећи Коломбо, водич је пролазио поред британских зграда равнодушно, али нам је зато показао где је Хилтон, тржни центар… Показивао нам је оно што су они изградили као слободна земља, потцењујући британско наслеђе због асоцијације на колонизатора.

К: Да ли је то исти разлог због којег је широм Србије остало мало тога из времена Османског царства?

У Лесковцу је својевремено било 500 тзв. ”турских кућа”, али су срушене готово све, остало их је око десетак. Лесковац је изгледао као Охрид или Пловдив. То су били озбиљни, велики градови. Лесковац је био други највећи град у Србији. 

Проблем је што су са сваким ослобађањем од Турака, рушени градови, па чак и тврђаве, попут Голупца, Сокограда, и упркос томе што су све те грађевине постојале и пре Турака и тада су, у сваком погледу, биле српске тврђаве и градови. Замислите да минирамо Петроварадинску тврђаву јер нас подсећа на Аустро-Угарску. 

Десило се то да су у Србији рушили једну по једну махалу. Данас обожавамо Башчаршију или Стару чаршију у Мостару, а то је имао и Београд, Ниш и други градови. Зато се и сви филмови снимају на истом месту у Ваљеву, на Тешњару. Цео Београд је изгледао као кафана Знак питања, али је све порушено да би направљено нешто што изгледа западњачки. Замислимо само колико смо аутентичног изгубили на такав начин. 

Све је рушено због осећаја да је то страно. Али, најгоре од свега је то што та архитектура, коју ми називамо турском, односно османском архитектуром, представља византијску архитектуру. Турци када су дошли, као номадски народ, нису знали како се гради и како се праве куће. Знање о томе преузели су од Византинаца и Персијанаца, нешто касније и од Арапа. Све џамије су копија православне цркве, Аја Софије. Можемо неретко чути, у нападима антиисламског национализма. гађење према џамијама – зградама које су моделоване према највећој православној цркви.

 Све куће које су грађене тада, у Пловдиву, Травнику, Охриду и Сарајеву, су моделоване на основу балканске архитектуре која је била византијска у основи, и ту су живели православци. Уништили смо сопствену цивилизацију мислећи да је туђа. То је највећи српски усуд. Мржња према сопственом из незнања је нас докусурила. Наши градови су одвратни. Од српског народа, једино су Војвођани и Бокељи успели да се идентификују са културом освајачке нације. Ми верујемо да су Митровица, Суботица, Сомбор наши градови. 

К: Али сви ћуте…

Проблем је осећај немоћи. Све те ствари смо већ  видели, како променити спратност или намену земљишта, и то је све законито. Али, ако је законито, не мора аутоматски бити и морално. Грађани су незадовољни, али немају могућности. Не постоји казна за неморалност. У другим земљама, које много више  држе до себе, као што су Пољска, Белорусија, Мађарска, чак и у Источној Немачкој, постоји правац архитектонске револте – који обнавља зграде са фасадама у оригиналним стиловима, орнаментима… Могли бисмо и ми тако нешто да урадимо, али прво морамо почети да волимо себе.

К: На неки начин се то и покушава, али смо добили Парижанке – зграде које на лош начин имитирају класичну архитектуру…

То сам у великом броју видео у Казахстану, Киргизији… Лепота је у оку посматрача. Неко ће рећи да је то боље од клот зграда које су модерне, а неко да је кичерица. По народном, популарном укусу, верујем да би било изгласано да је боље. Међутим, када упитате архитектонску струку, са њиховог становишта је много горе.

К: Ипак, оно што је преживело морамо сачувати. Зашто је то важно?

Архитектура, за разлику од других уметности, јако уобличава психу људи који ту живе. Захваљујући њој можемо добити јако отуђен свет, као у Манчестеру, где имате људе који се крећу бескрајним блоковима зграда попут наших, социјалистичких, које су сиве и прилично беживотне под кишом и облацима.

Архитекте су ме увек мрско гледале када сам говорио како архитекту и фризера не смеш пустити да раде шта хоће, јер ипак с тим после мораш живети. Није то јело у ресторану, које, ако ти се не свиђа, поједеш пола и живот иде даље. Када неко направи Српско народно позориште или Музичку школу, живећеш с тим и пролазићеш поред  тога али ти неће бити најпријатније. Као кад пролазиш кроз Куршумлију или Прокупље који изгледају заиста лоше, а 1888. године су изгледали као Охрид. 

Код Срба вреди, као што сам раније рекао, исто оно што вреди и код Американаца – да смо нације које су уништиле нешто аутентично да би направиле нешто друго. И Британци су у налету модернизације уништили јако много зграда након Другог рата, а Југословени су врло здушно имитирали све то и ископирали најгора решења.

Морамо сачувати оно што нам је остало јер нас то уобличава као људе и чува национални идентитет. Треба да схватимо да сваки дворац који пропада, попут Шпицеровог или Бисингеновог, није остатак неког богатог Немца или Мађара, него је грађена радом и знојем српског сељака. Очувати тако нешто јесте посвета труду и раду нашег човека. Када то схватимо неће нам бити краја.