”Трагање за истином води нас ка спознаји правде”

Иако се деценијама чувају у Архиву Војводине, елаборати о страдању Словака за Бачку, Банат, Срем и Барању нису били познати, и њима се до сада нико није бавио.

”Колега антрополог и археолог Кристијан Обшуст, који се годинама бави темама културе сећања био је ангажован на том задатку, и из његовог рада закључили смо да би ваљало представити ту грађу”, истиче за Културе.рс директор Архива Војводине Небојша Кузмановић.

Добро је познато страдање Срба, Јевреја и Рома, али се о страдању Словака зна веома мало, због чега су резултати истраживања представљени кроз ову поучну изложбу, коју ће наша публика имати прилике да види током следеће године.

На изложби је представљена вредна архивска документација која сведочи о заједничком страдању и отпору Словака, Срба и других народа током Другог светског рата на подручју данашње територије АП Војводине. 

Највећи део презентоване документације која је саставни део експозиције, чува се у Архиву Војводине и до сада није била позната и презентована јавности. 

Уз поставку, објављена је и књига, зборник докумената, коју је приредио истраживач архивиста Александар Бурсаћ, на око 500 страна, на српском и словачком језику.

У оквиру изложбе, у кратким цртама су кроз визуелну архивску грађу презентовани и ужаси почињени у склопу система концентрационог логора Јасеновац на простору Независне Државе Хрватске, односно злочини почињени од стране геноцидног усташког режима – словачки аудиторијум по први пут у историји има прилику да се информише на словачком језику и о злочинима почињеним у Јасеновцу.

К: Чини се да ова сазнања дају нову димензију и угао сагледавања догађањима током Другог светског рата на нашим просторима. Но, како се о овој теми дуго ништа није знало, одакле таква незаинтересованост већ деценијама?

До пре две, три деценије није се говорило ни о страдању Срба у Рацији. То није била популарна прича ни код обичног света ни код научника. За време социјализма и идеологије братства и јединства, те теме нису биле популарне, говорило се како су људи страдали од фашизма.

Све се гурало под тепих, вероватно размишљајући да ће људи све заборавити али очигледно да су страдања била сувише велика, те да и сувише велика траума није могла да се заборави.

Међутим, откривање истине не треба да порађа лоше особине, напротив. Трагање за истином треба да нас води ка спознаји правде, а спознаја правде и праведности до опроста. Свака страна мора да призна и своје и туђе жртве, јер ниједна жртва није важнија од друге.

Не ради се само о бројевима, већ и о начину страдања и многим другим стварима – у томе лежи улога научника, архива, музеја и сличних институција.

К: Изузев суживота и страдања, Словаке и Србе на овим просторима везују и друге ствари…

Да, ми имамо добре везе и односе у претходних пет векова, који су нарочито интензивни крајем 18. века и током 19. века. Само да подсетим да су прва четири директора наше најважније, Карловачке гимназије, које је основана 1791. године, С ловаци.

Овде долази Павел Јозеф Шафарик, један од највећих словачких књижевника и филозофа, који предаје у Српској великој православној гимназији, данашњој гимназији Јован Јовановић Змај, и бива њен директор од 1818. до 1827. године, који се уједно сматра оснивачем библиографије у Срба.

Вук Караџић остварио је добре везе са просветитељем Јаном Коларом, али и Људевитом Штуром, који је спроводио мисију сличну Вуковој. Око 1500 истакнутих српских интелектуалац, међу којима су Доситеј Обрадовић и Јован Јовановић Змај су се школовали у словачким местима.

Генерал Милан Растислав Штефаник  учествовао је 1915. године у ратним операцијама у околини Ниша, на страни Срба против Бугара.

Један од значајнијих словачких политичара, Милан Хоџа, који је био премијер Чехословачке владе од 1935 до 1938 године , изабран је 1905. за посланика Угарског парламента на заједничкој листи Срба и Словака у Кулпинском срезу.

Важно је напоменути да је кнез Михајло Обреновић помагао Људевита Штура и остале словачке устанике и новцем и оружјем 1848. године.

Везе су након Другог рата ”усахле”, али ових година почињу да се обнављају. У данашње време, важно је нагласити да је Словачка једна од пет држава Европске уније која не признаје Косово.

Мислим да можемо закључити да Срби и Словаци имају најбоље односе од свих народа на овим просторима.

К: Поред изложби, важна је и издавачка делатност, која нам такође представља вредну историјску грађу и чињенице битне за читање наше прошлости…

Ове године издали смо више од 30 нових наслова, укупно скоро 50 књига, од обрађене архивске грађе, преко историографских студија, до изабраних и сабраних дела наших истакнутих књижевника

Без сумње бих издвојио „Досије Штедимлија”, у којем су на скоро 600 страница, историчари Вељко Ђуришић Мишина и Блажо Ђуровић сабрали оригиналне записнике разних „заинтересованих страна” у којима је главни јунак био Савић Марковић Штедимлија.

У питању је контроверзни црногорски књижевник и политичар, који је у својој каријери био агент и усташа и нациста и совјета. 

Радован Сремац приредио документа похрањена у Архиву Војводине о акцији усташког официра Виктора Томића из 1942, када је у Срему убијено неколико хиљада људи. 

„Мученици и јамари – страдања у Лежимиру 1942. и 1943.“ Стеве Лапчевића – књига у којој је донет и попис свих лежимирских жртава, 

Кроз документа и другу грађу сведочи се о злочину 27. новембра 1942. када су усташе и немачки војници у цркви Светог Великомученика Георгија убили 96 људи, међу којима и више од двадесеторо деце, а храм је спаљен. Преживела је само једна девојчица, тада трогодишња Делија Лаушевић.

К: Приближавамо се обележавању значајног јубилеја – 100 година од оснивања Архива Војводине, који се обележава 2026. године. Какви су планови до тада?

Да, Архив је основан давне 1926. године као Државни архив у Новом Саду, истовремено са државним архивом у Скопљу.

Током Другог рата, Архив је пребачен у Петроварадин, и доста материјала је завршило у Загребу и Аустрији.

Након рата, материјал је враћан кроз репарације, захваљујући чему смо добили неке занимљиве документе, као што је богослужбени спис из 12. века, на чешком и латинском језику, са подручја Прага – то је један од најстаријих докумената који се чува у архивима у Србији.

Данашњи Архив има 70 запослених, и план да до стогодишњице поред постојеће изградимо и нову зграду, с обзиром да тренутно имамо око седам километара грађе, а у наредном периоду се очекује да још око 4 километра треба да уђе у архив.